Nebojša Pavković (1946-2025): Miloševićev omiljeni general

General Nebojša Pavković preminuo je u 79. godini u Beogradu.

Urednik TV Informer Dragan J. Vučićević je izjavio da je Pavković „junak, heroj, veliki srpski ratnik, osuđen bez i jednog dokaza u sumanutom haškom postupku“.

Vučićević je ocenio da Pavković „ulazi u red najvećih srpskih generala, kao Stepa Stepanović i Živojin Mišić“, te je kritikovao TV N1, Novu S, kao i list Danas koji su o njemu „izveštavalio kao o ratnom zločincu“.

Nekadašnji komandant Treće armije Vojske Savezne Republike Jugoslavije i načelnik Generalštaba, zbog pogoršanja zdravstvenog stanja, a na zahtev zvaničnog Beograda, pušten je na slobodu pre kraja izdržavanje 22-godišnje zatvorske kazne, koju je služio u Finskoj.

Po okončanju sukoba jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević uručio je Pavkoviću Orden slobode, dok je tužilaštvo Tribunala u Hagu 2003. protiv njega podiglo optužnicu za ratne zločine.

Suđenje je počelo 2006. Prvostepeno je 2009. osuđen na 22 godine zatvora, a 2014. presuda postaje pravosnažna.

Od slikarstva do generala

Čak i unutar galerije krajnje živopisnih likova koje je rat u bivšoj Jugoslaviji izbacio na visoke položaje, Pavković predstavlja nešto posebno. Rođen 10. aprila 1946. u Senjskom Rudniku, opština Ćuprija, odrastao je u Aleksincu, gde je završio Učiteljsku školu. Dve najveće strasti iz tog vremena bile su mu košarka i slikarstvo; međutim, umesto u učitelje, sportiste ili umetnike, Pavković se dao u vojnike i diplomirao Vojnu akademiju KoV sa odličnim uspehom, a sa odličnim ocenama je završio i Komandno-štabnu školu operatike. Službovao je širom Bosne – u Bileći, Mostaru i Banja Luci – a jedno vreme je bio načelnik operatike u Školi narodne odbrane. Na televizijskom snimku prikazanom u Haškom tribunalu viđen je u Vukovaru u društvu Veselina Šljivančanina i Mileta Mrkšića, koji su kasnije optuženi za masakr nad civilima i ratnim zarobljenicima na poljoprivrednom dobru Ovčara, pisao je ranije u “Vremenu” Dejan Nastasijević.

Nakon Vukovara, Pavković je kao pukovnik izvesno vreme proveo na kabinetskim poslovima, pa je tako bio u kabinetu Vuka Obradovića, ali i Milana Panića, u doba kad je ovaj pored premijerske držao i fotelju ministra odbrane. Sa 48 godina, Pavković dobija generalski čin i biva upućen na Kosovo u svojstvu komandanta Prištinskog garnizona, da bi dve godine kasnije postao komandant korpusa. U jeku gerilske faze kosovskog rata, u leto 1998, vanredno je unapređen u čin general-potpukovnika, a pred početak NATO bombardovanja unapređen je u komandanta Treće armije. Načelnik Generalštaba postao je u januaru 2000. i tu funkciju je zadržao sve do 24. juna 2001, kada je naprečac smenjen ukazom bivšeg predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice.

Hvalospevi Miloševiću

Ispostavilo se, međutim, da briljantna vojnička karijera nikada nije uspela da sasvim ispuni Pavkovića, koji je očigledno imao velike ambicije i na drugim poljima. Žene su bile jedna njegova velika pasija, slikarstvo druga: ženio se triput i imao sedamnaest samostalnih izložbi, uglavnom po domovima JNA u mestima u kojima je služio. Čak i za vreme dok je bio načelnik, voleo je da se slika za novine sa paletom i kičicom u ruci. „Volim da slikam drveće, posebno u raznim dobima godine. Drveće podseća na ljude“, objasnio je u jednom intervjuu. „Najveća strast su mi noćni pejzaži, a to nije lako. Takvi pejzaži su retki, satkani od nagoveštaja.“

Hvalospevi Miloševiću, kao „najmudrijem, najčasnijem, najboljem državniku u istoriji Srbije“, bili su nešto što se za Pavkovića samo po sebi razume, ali ko bi se drugi setio da na pištolj ugravira sopstveni lik i to pokloni Predsedniku?

Predložiti da se Predsedniku dodeli orden jedna je stvar, ali narediti da se za tu kolajnu upotrebi 800 grama zlata mogao je samo Pavković. Sem toga, znao je da mora da bude prijatan ne samo predsedničkom uhu nego i oku, pa je farbao kosu i išao na komplikovane biokozmetičke tretmane. Ni drugaricu Miru Marković nije zapostavio, pa je usrdno pohađao skupove Jugoslovenske levice, sa sve uniformom, uprkos zabrani vojnim licima da u službenom svojstvu učestvuju u stranačkim aktivnostima. Usput je još u vreme dok je bio na Kosovu preko supruge Glorije održavao i paralelnu, ličnu vezu sa šeficom JUL-a, svestan da Njena reč može u datim okolnostima da znači više od Njegove.

Zlatna groznica

Svakako najbizarnija epizoda u Pavkovićovoj karijeri jeste traženje zlata kod sela Špaj, između Niša i Pirota, u leto 1999. godine. Pavkovića su neki navodni tragači za zlatom ubedili da se ispod jedne stene u tom kraju nalazi neviđeno vizantijsko ili rimsko blago, a Pavković je u isto uspeo da ubedi Miloševića, pa je vojska mesecima bušila i minirala stenu, sve u najstrožoj tajnosti. Stena je uklonjena uz ogromne troškove, a zlato nikada nije nađeno, kao ni „tragači“ koji su svoj honorar unapred naplatili.

Ništa manje revnosno Pavković nije služio ni Miloševićevog naslednika na čelu SRJ Vojislava Koštunicu, mada zbog Koštuničinog karaktera i novih okolnosti njegova kreativnost nije mogla da se razmahne u punoj meri. Sem toga, naučio je da bude oprezan, i kada je uočio da se odnos snaga pomera u korist Zorana Đinđića, pokušao je da se prestroji. Ipak, ovaj salto mu nije uspeo, i bio je otpušten kada je Koštunica posumnjao u njegovu lojalnost. Pavković se osvetio svom bivšem vrhovnom komandantu izlaskom u javnost sa aferom o planiranom upadu vojske u Biro za informisanje Vlade Srbije, što je na videlo iznelo gomilu prljavog veša i u priličnoj meri nanelo štetu Koštunici na predsedničkim izborima 2002. Na istim izborima kandidovao se i Pavković, uprkos teškoćama sa prikupljanjem potpisa, i osvojio nešto malo više od dva odsto glasova – malo manje od Bate Živojinovića, ali ipak više od Baneta Ivkovića.

Čovek koji je (navodno) odbijao naređenja

Čak i u okviru ovako neverovatne karijere, Pavković će ući u istoriju vojnih nauka kao general koji je stalno napredovao u službi – ako mu je verovati na reč – odbijanjem da izvršava naređenja. Najpre je 5. oktobra, navodno, odbio da izvede tenkove na narod, raketira zgradu „Beograđanke“ i baci bojni otrov na plato ispred Savezne skupštine. Nešto kasnije pohvalio se da je 1999. spasao život britanskom premijeru Toniju Bleru kada je odbio Miloševićevo naređenje da raketira aerodrom u Skoplju za vreme Blerove posete Makedoniji. I konačno, odbio je Koštuničino naređenje da pošalje vojne specijalce u Vladu i tako dovede Srbiju na rub građanskog rata. Doduše, Pavković nikada nije dokazao da su ta naređenja zaista postojala, bar ne u pisanom obliku.

Tako dolazimo do jednog naređenja koje je Pavković izvršio i koje ga je odvelo u pritvor. Bilo je to naređenje da se Dušanu Spasojeviću poznatom kao Duća (a kasnije Šiptar) i Vladimiru Jovanoviću zvanom Japanac stave na raspolaganje vojni hlekopter, uniforme i lažne isprave Vojske Jugoslavije kada su 15. juna 2000. u Budvi pokušali da ubiju Vuka Draškovića. Pavković je naređenje za upotrebu helikoptera, kako je „Vreme“ tada saznalo iz izvora bliskih MUP-u, lično potpisao, a u istrazi je naveo da je postupio po naređenju Slobodana Miloševića koje je uredno zaveo u svojoj službenoj beležnici.

Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!