Hrišćanstvo su u Južnu Afriku doneli misionari iz Evrope, danas oko 80 odsto stanovništva pripada ovoj religiji. Biskup Dezmond Tutu je jednom rekao: "Kada su došli, imali su Bibliju u rukama, a mi zemlju. Rekli su nam: ‘Hajde da sklopimo oči i da se molimo’. Kada smo otvorili oči, mi smo imali Bibliju u rukama, a oni zemlju." Vera je važan deo svakodnevnog života u Južnoj Africi, mada je ovde hrišćanstvo često izmešano sa drevnim verovanjima, pa nije čudo da su mir vernika čak i u dvorištima bogomolja prethodnih nedelja remetile vuvuzele
Još mnogo pre nego što su nakon finala utihnule poslednje trube, bilo je očigledno da je Južna Afrika ostvarila svoj cilj. Malo je ko od stotina hiljada turista otišao iz ove zemlje nezadovoljan, ma kako da mu je reprezentacija prošla. Celo prvenstvo je proteklo bez ikakvog negativnog naboja, kakvo često ume da prati velike sportske događaje, utisak je da je navijačima koji su kao reka cirkulisali po celoj zemlji najvažnija bila zabava, čak i posle izgubljenih mečeva.
I pored toga što je kriminal bio opsesivna tema pre početka prvenstva, ponekad i više od fudbala, nije se desio nijedan veliki incident. Neskriveni ponos i sreća izbijali su iz svakog Južnoafrikanca kada bi o tome govorio. Delovalo je da su u tih mesec dana svi u zemlji bili ujedinjeni u pokušaju da pokaže svetu ono najbolje što Južna Afrika ima da pruži, što je možda i najveći dobitak u zemlji u kojoj još uvek postoji toliko podela.
Osim podela na bele i crne, bogate i siromašne, pripadnike različitih naroda, Južnoafrikanci kažu da se sever i jug zemlje razlikuju kao da su u pitanju dve države, a da su najbolji primer te razlike Johanesburg i Kejptaun. Stanovnici Johanesburga tvrde da se, za razliku od Kejptauna, kod njih radi mnogo, da se u Johanesburgu pare zarađuju, a u Kejptaunu samo troše, i da zbog toga nije čudo da su u Kejptaunu plate i za iste poslove mnogo niže nego kod njih.
Sa druge strane, u Kejptaunu listom pričaju da u Johanesburgu ljudi ne znaju da žive jer misle samo na novac i posao. „Ne bih tamo živeo ni da znam da ću zarađivati mnogo više“, kaže Džozef, taksista u Kejptaunu. „Ovde je sve normalno i opušteno, ljudi i noću mirno hodaju po ulicama, toga u Johanesburgu nema.“
Za one koji putuju Južnom Afrikom, Kejptaun je jedno od onih mesta koja se zavole na prvi pogled. Na njegovim ulicama život kipi, od turističkog Voterfronta na obali okeana, centra grada gde se sedi u bezbrojnim kafićima i restoranima sa ukusom i šmekom svih afričkih zemalja, na živopisnim pijacama, ulicama sa kućama još iz kolonijalnog perioda, naslonjenim na ultramoderne zgrade. Odmah iznad poslednjih kuća na periferiji počinju stenoviti obronci Tejbl Mauntina, sa čijeg vrha se pruža neverovatan pogled na grad.
Kejptaun je čudna mešavina religija, rasa i naroda. Ovde živi najveći broj muslimana u Južnoj Africi, potomaka robova koji su došli još u XVII veku iz jugoistočne Azije. U kvartu Bo-Kep pozivi na molitvu sa minareta mešaju se sa zvonima mnogobrojnih crkava. Hrišćanstvo su u Južnu Afriku doneli misionari iz Evrope, danas oko 80 odsto stanovništva pripada ovoj religiji. Biskup Dezmond Tutu je jednom rekao: „Kada su došli, imali su Bibliju u rukama, a mi zemlju. Rekli su nam: ‘Hajde da sklopimo oči i da se molimo’. Kada smo otvorili oči, mi smo imali Bibliju u rukama, a oni zemlju.“ Vera je važan deo svakodnevnog života u Južnoj Africi, mada je ovde hrišćanstvo često izmešano sa drevnim verovanjima, pa nije čudo da su mir vernika čak i u dvorištima bogomolja prethodnih nedelja remetile vuvuzele.
U okolini Kejptauna na obali okeana posejani su mnogobrojni gradići sa šmekom Evrope iz prošlih vekova. U Simonu, jednom od tih gradova, na plaži Bolders živi najveća kolonija afričkih pingvina. Duž beskrajnih peščanih plaža ide se prema Rtu dobre nade i Kejp Pointu, gde usred dramatičnog pejzaža stenovite klifove nagrizaju udruženi moćni talasi Indijskog i Atlantskog okeana.
ZEMLJA VINA: U zaleđu Kejptauna počinje Zemlja vina (Boland), u koju su još doseljenici iz Francuske doneli prve nasade vinove loze. Zemlja vina je visoravan na preko 1500 metara nadmorske visine, čiji gradovi kao da su ovde preneti iz Provanse, Holandije i viktorijanske Engleske. U senci impresivnih planina u beskraj se pružaju vinogradi, a idilični prizor razbijaju kolone autobusa koji u vinarije i na farme dovoze hiljade turista.
Do Stilenboša, jednog od najpoznatijih gradova u Zemlji vina, stiže se iz Kejptauna prigradskim vozom. Za razliku od severa zemlje, gradski prevoz se ovde koristi bez straha, iz voza hrle reke putnika, i belih i crnih. Grad su osnovali doseljenici iz Holandije krajem XVII veka. U njemu je i veliki univerzitet, po gradskim kafanama mnogo je mladih, na Holandiju podseća i veliki broj plavokosih mladića i devojaka kao i mnogobrojni bicikli na ulicama. U pojedinim kućama koje su pretvorene u muzeje može se videti kako je izgledao život prvih naseljenika, a kustosi su starije crnkinje obučene u odeću kakvu su nekada nosile Holanđanke. Sve izgleda idilično, ali eksponat u muzeju su i okovi nekadašnjih robova.
KARU: Kada se od Kejptauna krene prema Johanesburgu, posle Zemlje vina počinje Karu, fascinantno prostranstvo koje pokriva skoro trećinu Južne Afrike. Karu na jeziku naroda Ho-San, koji je prvi naseljavao ove prostore, znači ‘zemlja žeđi’. Stotinama kilometara pruža se ravnica obrasla samo žbunovima niske trave, u kojoj se naselja retko pojavljuju. Usred ničeg, voz staje na stanici koja se zove Majksfontejn. Iza zgrade železničke stanice poput priviđenja stoji parkiran crveni londonski dabldeker, a iza njega je grandiozni hotel kolonijalnog stila. I hotel i selo oko njega podigao je pre skoro sto godina Škotlanđanin Džimi Logan, pripadnik tadašnjeg visokog društva u Kejptaunu. Majksfontejn je danas spomenik kulture i turistička atrakcija. Dok voz napušta stanicu, mir koji prati zalazak sunca nad Karuom remete samo pesme navijača na mnogim svetskim jezicima, koji u vozu pivom prekraćuju dugi put do Johanesburga, odakle kreću kući.
Za adrenalinske zavisnike
Pored brojnih manje ili više bezbednih aktivnosti kao što su planinarenje, pecanje, mauntin bajking, penjanje po stenama, surfing, ronjenje, skaj dajving, paraglajding, Južna Afrika ima široku ponudu i za one koji su zavisni od adrenalina.
Na putu između Kejptauna i Durbana, stotinak kilometara od Port Elizabeta, nalazi se most Blukrans. To je mesto sa koga se sa 216 metara, najviše na svetu, izvode bandži skokovi. Pogled u dubinu nije prijatan ni kada se preko mosta prelazi autobusom, ali to mnogima ne smeta, skokovi se rezervišu nekoliko dana unapred.
Osim pomenutog bandžija, tu je i „kejdž dajving“, ronjenje u kavezu oko koga plivaju ajkule. Kome ni to nije dovoljno, može da roni u kavezu na koji se zaleće ogroman krokodil, čiji je ugriz četiri puta jači od ugriza velike bele ajkule, a postoji i slobodno ronjenje među ajkulama, bez kaveza.
Istorija
Tražeći put za Indiju i zemlje istočne Azije, portugalski moreplovac Bartolomeo Dijaz je 1487. godine prvi oplovio kameniti, vetroviti rt na jugu afričkog kontinenta i nazvao ga Rt dobre nade. Rt je 1498. oplovio i Vasko da Gama, ali Portugalci nisu pokazali interesovanje da se nasele u Južnoj Africi. Tek su Holanđani 1647. podigli tvrđavu na mestu današnjeg Tejbl beja i Kejptauna, ali su je napustili posle godinu dana. Holandska Istočnoindijska kompanija (VOC), jedna od najvažnijih kompanija za trgovinu začinima sa istoka u to vreme, odlučila je 1652. godine da u oblasti gde su do tada živela nomadska plemena naroda Ho-San podigne naselje koje će biti baza gde će se brodovi odmarati i obnavljati zalihe. Naselje je nazvano Kapstad, i iz njega se razvio današnji Kejptaun.
Radi kontinuiranog snabdevanja voćem, povrćem, žitom, mesom, VOC je u oblasti Kejpa osnovao i farme. Preci današnjih Bura (Afrikanera) mahom su bili iz Holandije, ali stiglo je i dosta Nemaca, potom hugenota iz Francuske. Buri (skraćenica od izraza „trekboers“, lutajući farmeri) počeli su kasnije da se raseljavaju po celoj zemlji potiskujući domorodačko stanovništvo. Kompanija je počela da dovodi i robove, najviše iz jugoistočne Azije. Holanđani su 150 godina vladali Kejptaunom i okolnom teritorijom, a onda su ih početkom XIX veka potisnuli Englezi.
Grad je u početku bio naseljen stanovnicima svih boja, ali su kasnije crnci i „obojeni“ silom preseljavani u naselja van grada. Mada su na ulicama Kejptauna stanovnici potpuno izmešani, najveći broj crnaca i danas živi u delu zvanom Kejp Flet, nizu siromašnih predgrađa čiji su najveći problemi siromaštvo, sida i kriminal, kao i na svim sličnim mestima u Južnoj Africi. U blizini Kejptauna je i Robinovo ostrvo, zatvor u kome je Nelson Mandela proveo puno godina, danas pretvoren u muzejski kompleks.
Ekskluzivno iz Južne Afrike
Novinar nedeljnika „Vreme“ Momir Turudić boravi kao specijalni dopisnik našeg lista u Južnoj Africi za vreme trajanja Svetskog prvenstva u fudbalu. Njegove priloge o licu i naličju ove zemlje tokom najvećeg ovogodišnjeg sportskog događaja „Vreme“ je redovno objavljivalo u prethodna četiri broja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Na hrvatskom ostrvcetu Kaprije nedavno je otvorena škola – za samo jednog đaka. Meštani se nadaju da je to početak spasa ostarelog ostrva koje se puni samo kad nagrnu turisti
Mundijal 2026. biće prvi na kojem će učestvovati 48 reprezentacija, pa će Evropa umesto dosadašnjih 13 imati 16 predstavnika. Reprezentacija Srbije igraće u grupi K protiv Engleske, Albanije, Letonije i Andore
Da bi se obeležila stogodišnjica prvog Mundijala, koji je organizovan 1930. u Urugvaju, FIFA je odlučila da 2030. godine Argentina, Urugvaj i Paragvaj prve utakmice u grupnoj fazi odigraju kod kuće
Dan nakon otvaranja Notr Dama, u štampi širom sveta više su komentarisali kome se Tramp srdačno javio nego što su analizirani radovi na kamenu, drvetu i staklu u samoj katedrali
U Narodnom muzeju Srbije otvorena je retrospektivna izložba vajara Jovana Kratohvila, čije inovacije u umetnosti njegovi savremenici nisu umeli da vrednuju. Izložba je priređena povodom stote godišnjice umetnikovog rođenja, jedina dosad. Njena autorka je Lidija Ham Milovanović, muzejska savetnica
Dok dezavuiše najbliže saradnike i pokušava da uplaši narod kukanjem na „hibridni rat“ i zazivanjem tajnih službi, u obraćanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića sve više se oseća smrad sumpora iz Šešeljevih dana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
