Na nogama i železničkim šinama

U konkursu je bilo navedeno: „Cilj je da se omogući da 50 najboljih studenata završnih godina sa državnih i privatnih univerziteta leto provede kao većina vršnjaka iz Evrope, putujući i upoznajući evropske vrednosti, gradove i narode. Pobednici na konkursu dobijaju Inter Rail karte za putovanje evropskim prugama, omladinski račun i platnu karticu sa džeparcem, međunarodno putno osiguranje i studentsku karticu za putovanje prema sopstvenom izboru.“ Sve je zvučalo dovoljno primamljivo i vredno pokušaja, ali prijavu na konkurs poslala sam iz šale, ne nadajući se mnogo povoljnom ishodu, činilo mi se da nisam dorasla svim kriterijumima.

Prvi kriterijum propisuje da kandidat mora da bude student završne godine studija, pa je u mom slučaju bar ta stavka bila čekirana. Naredno pitanje odnosilo se na to koliko sam putovala u inostranstvo u prethodnih pet godina. Ako izuzmemo prošlogodišnju ekskurziju, radni „izlet“ u Vukovar i Crnogorsko primorje, i po ovom kriterijumu bih mogla dobro da se kotiram. Usledili su prosek primanja po članu domaćinstva, znanje stranih jezika, motivacija… Jedna od glavnih teza oko koje se moja motivaciona pisma vrte bilo je novinarstvo, na intervjuima za praksu, seminare, konkurse to obično dobro prolazi. Sve prikupljeno, popunjeno, kovertirano i poslato. Prvi nivo igre pređen.

Drugi nivo zavisio je i od prijava ostalih kandidata. Zaposleni u Evropskom pokretu u Srbiji (EPuS), nevladinoj organizaciji koja u saradnji sa Fondacijom „Robert Boš“ i Balkanskim fondom za demokratiju organizuje ovaj program od 2005. godine, napravili su listu od 70 kandidata koje su pozvali na intervju, na kojoj sam se našla i ja. Usledio je treći, pretfinalni deo, intervju sa žirijem koji će izabrati 50 putnika.

Ušavši u ovaj krug shvatila sam da je situacija ozbiljna. Verovatnoća da putujem bila je velika, a moja sumnja je rasla. Nisam više bila sigurna da sam spremna da putujem sa 49 nepoznatih ljudi, vozom, sa prtljagom na leđima, bez obezbeđenog smeštaja, hrane i nepoznatom rutom. Dva dana od objavljivanja liste kandidata do intervjua trajala su predugo. Na trenutke sam razmišljala i da odustanem.

Nakon razgovora sa tročlanom komisijom, kojim nisam bila najzadovoljnija, mislila sam da se igra za mene završava. Narednog dana objavljena je lista putnika, a ja sam otvorivši je morala da protrljam oči. Našla sam se među odabranima i – vreme uživanja moglo je da počne.

Do polaska za Berlin ostalo je dvadesetak dana, više nego dovoljno da se sve pripremi, ako se ne računa julski ispitni rok. Pošto je preko Fejsbuka okupljena ekipa, napravljen plan putovanja i ugovorena ruta, ostatak priprema bio je lagan.

BERLIN SA BERLINCIMA: Dvadeset i tri sata vožnje šinama bilo je potrebno da se stigne do prve stanice i prvog grada. Berlin nas je dočekao umorne, neispavane, gladne… Gladne Berlina, Evrope, uživanja… Za četiri dana, koliko je trajala naša poseta glavnom gradu Nemačke, nismo se zasitili. Posle prijema u staroj fabrici koja je pretvorena u nešto nalik beogradskom „Mikseru“ i druženja sa ostalim učesnicima ekspedicije iz zemalja regiona (Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Albanija i Kosovo), kreveti u hostelu Amstel haus činili su se najudobnijim mestom za spavanje.

Naši vodiči sutradan, posle druženja sa organizatorima iz Fondacije „Robert Boš“ i nemačkom političarkom Doris Pak, bili su „lokalni heroji“. Podeljeni u desetak grupa sa po isto toliko članova, krenuli smo u upoznavanje grada. Obišli smo njegove delove koje kao turisti verovatno nikada ne bismo, bar ne pri prvoj poseti. Moja grupa se družila sa Kristijanom, studentom završne godine filozofije. Šetali smo istočnim Berlinom, nekada najnepopularnijim delom grada za život, koji je sada u fazi razvoja, prema Kristijanovim rečima. Od našeg „lokalnog heroja“ saznali smo neke nove istorijske podatke, čuli gde se prodaje najukusniji vurst, gde su najbolji noćni klubovi. Berlinsku ekspediciju sutradan smo nastavili sami. Nas desetoro, koliko nas je bilo u grupi skoro do kraja putovanja, poslednje dane jula provelo je pešačeći ulicama po tridesetak kilometara sa mapom u ruci, shvatili smo da je to najbolji način za upoznavanje grada i ljudi.

Obišli smo muzeje, fotografisali se pored poljupca Honekera i Brežnjeva na ostacima Berlinskog zida, probali nemačko pivo, kobasice, peciva… Svaki deo Berlina bio je priča za sebe, od potpune uređenosti do uličnog bazara na glavnom gradskom trgu nalik buvljoj pijaci, istorija na svakom koraku, parkovi. Ljudi neočekivano gostoljubivi, a Nemce sam uvek zamišljala kao hladan i ne naročito zanimljiv narod.

RUNDA DVA: Plan da nakon Berlina odemo u Stokholm je propao jer ni u jednom vozu nije bilo mesta. Izmenom plana, sa naše liste izbrisan je i Kopenhagen. Rezervisali smo voz za Roterdam.

U Roterdam smo otišli bez unapred rezervisanog smeštaja, ali smo uz pomoć preljubazne šalterske službenice u info-centru na železničkoj stanici brzo našli kamp čije su barake postale naše naredna četiri dana. Četiri dana i četiri godišnja doba. Zalazak sunca u 22 sata i noćna temperatura i ispod deset stepeni nisu ono na šta smo navikli. Roterdam, Amsterdam, Zanse Šans; miris čokolade, sira, marihuane; hiljade bicikala i nasmejanih prolaznika, turista… Iako sam i sama bila jedna od njih, toliki broj turista mi je smetao. Mada se na mom spisku mesta koja treba posetiti nije nalazio Muzej dijamanata, vreme koje je preostalo do nalaženja sa ostalim ljudima iz grupe odlučila sam da potrošim tamo. Novinarska kartica mi je obezbedila besplatan ulaz, a pošto sam pri ulasku napomenula da sam iz Srbije, nakon nekoliko minuta na srpskom mi se obratio gospodin srednjih godina. Bio je to Nikola, direktor prodavnice pri Muzeju dijamanata, Beograđanin koji je iz SFRJ otišao pre 25 godina, početkom rata. U svakom narednom gradu, slučajno smo sretali ljude sa Balkana.

Sledeća destinacija bila je Belgija. Brisel smo obilazili noseći sav prtljag sa sobom. Na putu do Atomijuma sa rancem na leđima postalo mi je jasno čuđenje žene koju smo pitali: „Kako do tamo pešaka?“ U povratku smo, na stanici metroa, naleteli na Makedonce. Ne samo da su nam pomogli oko metroa, već su nas sproveli kroz Brisel i odveli u najveći pab u ovom gradu. Četiri sprata i četiri hiljade vrsta piva! Probala sam pivo sa čokoladom, ali mi se ipak više dopalo ono koje su šankeri preporučili. Pošto smo u Briselu ostali duže nego što je planirano i u Briž stigli oko dva sata posle ponoći, nas četvoro smo odlučili da noć provedemo na železničkoj stanici. Plan je bio da dvoje uvek bude budno. Spavanje i dežuranje na po sat i po, spavanje u vreći na štajgi, još jedno novo iskustvo.

BRIŽ – B KAO „BAJKA„: Nakon poluprospavane noći čekala nas je bajka zvana Briž. Kao da prethodni dan nije bio dovoljno ispunjen – uživanje u najukusnijem vaflu i mirisu čokolade koji raznose vetrenjače holandskog sela Zanse Šansa, povratak u Amsterdam da se vidi propušteno, briselska ekspedicija i spavanje na stanici – ovaj je bio još uzbudljiviji. Zgrade od cigala, kaldrmisane ulice, potočići, mostovi, cveće, kao da se neko poigrao slikarskim alatom; muzeji čokolade i piva.

Time se završila prva polovina našeg putovanja. Ostalo je onoliko dana koliko je proteklo od početka i četiri planirana grada. Naredni je bio Pariz, za koji četvorodnevna poseta ni približno nije bila dovoljna. Ako izuzmemo gužvu, mnogo turista i ne baš veliku urednost (na šta smo navikli u prethodnim gradovima), Pariz je skoro pa savršen. I mada mi se pri prvom susretu sa gradom, na stanici metroa, u gužvi i ludilu učinilo da ću poželeti da pobegnem što pre, na kraju sam poželela da ostanem zauvek. Krstarenje Senom, uživanje u različitim plesovima uz njenu obalu, Luvr, Versaj, Ajfelov toranj, Orsej, Trijumfalna kapija, Jelisejska polja, muzika i vino… I već sam morala da ga napustim.

Naredna mapa kupljena je u gradu u koji sam se zaljubila prošle godine. Posle apsolventske ekskurzije, u Barseloni je ostalo nekoliko mesta koja nisam posetila, a želela sam. Naša grupa je u Barseloni postala internacionalna, pridružila nam se Irena iz Podgorice. Po običaju, i u ovaj grad došli smo bez unapred rezervisanog smeštaja, do tada nam je išlo lako. Nas troje sa mapom u ruci krenulo je u šest sati po podne u potragu za 10 slobodnih kreveta u istom prenoćištu, usred sezone u milionskom gradu. Posle nešto manje od četiri sata vratili smo se na stanicu kod ostatka grupe. Jedini hostel koji je imao mesta za sve koštao je 30 evra po osobi, što je bilo mnogo skuplje nego što smo do tada plaćali, ali nismo hteli da se razdvajamo.

Obišla sam željena mesta, brčnula se u moru, malo uživala. Osvojila sam vrh iznad parka Guelj, pala dva puta i dobila ogrlicu od prodavca nakita, Italijana hrvatskog porekla koji savršeno govori naš jezik. Jeli smo gaspačo, paelju, pili sangriju, poslednju noć proveli na ulici.

Moja ljubav prema prestonici Katalonije dovedena je u pitanje kada sam shvatila da iz Španije ne saobraćaju noćni vozovi. Njih smo koristili da bismo uštedeli novac za smeštaj pošto su rezervacije karata bile skoro uvek duplo jeftinije od hostela, a i da ne bismo gubili dan u putovanju.

Put od Barselone do Milana, naše naredne destinacije, trajao je 18 sati. Sedam vozova, šest presedanja. Na poslednjem presedanju grupa nam se prepolovila jer je voz krenuo pre nego što smo se svi ukrcali. U pretposlednjem vozu ostala je i moja vreća za spavanje, srećom više mi nije bila potrebna. Ovo je bio jedini put da smo rezervisali hostel i to bez mogućnosti otkazivanja. Nas četvoro, koliko nas je ostalo, imalo je sedam rezervisanih kreveta. U vozu smo našli dve devojke koje su išle istom rutom, pa su dopunile dva mesta, poslednje smo morali da platimo. Sutradan smo se ponovo okupili. Milano smo obilazili dva dana, „skoknuli“ na sladoled do Torina, išli na Expo.

Tu nam se grupa pocepala. Neki su se uputili za Minhen, ja sam bila deo grupe koja je išla u Beč. Rezervisali smo noćni voz za glavni grad Austrije po ceni mnogo višoj od očekivane, ali nam je to bila jedina opcija. Neposredno pred ulazak u vagon, shvatili smo da smo dobili spavaća kola. Problem je nastao u sporazumevanju sa šalterskim radnicima na železničkoj stanici koji engleski natucaju, ali ta greška se ubrzo pokazala najboljom slučajnošću na čitavom putu. Spavanje u vozu, ali ne na sedištu, čuđenje saputnice iz kupea našom pričom da smo na spavanje u sedećem položaju navikli i njeno oduševljenje pričom o našem putovanju, pa kondukter, za koga će se ispostaviti da je Turčin crnogorskog porekla, koji nas budi sat vremena pre stizanja, donosi doručak i kafu – vredni su svakog evra datog za rezervaciju.

BEČKO FINALE: U glavnom gradu Austrije više nije bilo čudno čuti naše jezike, polako smo se približavali kući. Naredna dva dana iskoristila sam da Aleksandru, drugaricu koja tamo živi skoro tri godine, nateram da se ponaša kao turista i obiđe neke znamenitosti. Konačno sam jela supu, kuvanu hranu i išla u provod.

Naše Inter Rail karte važile su do ponoći 18. avgusta. Tog jutra na stanici u Beču ponovo smo se okupili. Poslednje popunjavanje karte bilo je u 9.13, a relacija Wien – Belgrade. Na granici Mađarske i Srbije nije bilo problema oko „Orbanovog zida“, ali je bilo zastoja jer je voz ispred našeg udario ženu na pruzi. Sa dva sata zakašnjenja stigli smo u Srbiju. Dočekale su nas izbeglice i spekulacije o ukidanju Šengena, već sutradan počeo je žal što je sve prošlo.

Na polasku na put dobili smo papir na kome je pisalo: „Misli da na svakom putovanju nađeš novog sebe“. Mislim da sam u tome uspela zahvaljujući EPuS-u, i Olji, Nemanji, Nataši, Srđanu, Ani, Milošu, Danijeli, Dragiši, Ireni, Pavlu, Milici, Bojanu, Ireni, Marku, Danijeli i Nikoli. Igra je završena, obrnuli smo krug po Evropi.