Da je ovo „normalna“ zemlja sa „normalnom“ recentnijom prošlošću – znate ono, oslobađanje od komunističkog jarma, stabilan mir i mlada demokratija, procvat političkih sloboda i materijalnog standarda nakon 1989, i sav taj after–the–wall žanr – i ovo što sledi bilo bi tek „normalna“ književna kritika, ili već tako nešto, svakako pomalo „eskapističko“, i u svakom slučaju strogo estetizantsko.
Međutim, ovo nije „normalna“ zemlja, i biće da to još zadugo neće biti, to jest barem do tada dok se sve naše srebrenice i batajnice ne iskopaju, istraže i prebroje a oni koji su ih stvorili ne počnu da pred ozbiljnim i strogim Nadležnim Licima odgovaraju na izvesna pitanja… E, zato dolepotpisani nije mogao i umeo, a nije ni da se nešto upinjao, da jedno prevodno beletrističko delo, staro inače desetak godina, čita bez mentalne „pratnje“ kojekakvih znakovitih analogija koje su mu se motale po glavi – ne zato što bi ih prizivao, nego što bi same dolazile, i to hrpimice. U redu, književni je tekst „pojavno“ vazda isti, takav-kakav-je u koliko ga god primeraka umnožili, ali čitaoci su, znate već, svaki na svoju stranu; utoliko dopuštam mogućnost da negde i u ovim predelima postoje oni koji će triler Brajana Mura Objava (prevela Slobodanka Glišić; Fabrika knjiga, Beograd 2005) čitati posve „nedužno“, sa očima izvan svakog zla, kaogod da su se dohvatili neke od dekadentnih misterija Agate Kristi ili nekog od ovih požutelih i raskupusanih soft cover knjižuljaka iz biblioteke „Trag“, u kojima tusti njujorški gospodin-detektiv i prefinjeni hedonista Nero Wolfe snagom svog uma raskrinkava zločince sveudilj ne mrdajući iz fotelje, osim da zalije i pomazi svoje orhideje…
(Anti)junaka Objave, Pjera Brosara, krepkog sedamdesetogodišnjeg starčića koji, naizgled, penzionerski dokono ševrda južnom Francuskom, neko uporno pokušava da ubije. Međutim, Brosar je sve samo ne naivan i nevešt u čuvanju svog života – kao i u uništavanju tuđih – tako da se ti pokušaji završavaju loše po nesuđene atentatore… Brosar je za vreme Drugog svetskog rata bio policajac lojalan kvislinškoj Višijevskoj vladi, i direktno je odgovoran za streljanja i progone Jevreja. Oh, mora da je posle rata platio svoje zbog toga? Pa, ne baš: kombinacija političkog oportunizma, pravosudne truleži i moćnih zaštitnika koji su – sebe radi – spretno „pokrivali“ Brosara, omogućila mu je da se provuče na sudskom procesu, i potom se izgubi daleko izvan vidokruga preterano radoznalih, a sve uz malu pomoć svojih prijatelja, pretežno u redovničkim mantijama. Otuda ne izgleda čudno da iza pokušaja njegovog ubistva stoji tajna jevrejska osvetnička organizacija. Okej, nije čudno, ali je li i istinito? Ili je možda ipak malo previše logično? Dobro, Brosar je makar pred zakonom bezbedan, ako ne već i pred neznancima koji žele njegovu glavu. Hm, ni to (više) ne važi: šta ćete, uvek se – čak i u srcu moralno ravnodušnog Sistema – nađe upornih, nekorumpiranih i nedokazanih koji bi da obnove suđenje, i pri tome raspolažu ozbiljnim i neprijatnim dokazima. Što Brosara – ali i njegove misteriozne pokrovitelje, koji dobro znaju koliko on zna – čini zdravo nervoznim… E sad, ko tu koga i kako štiti, a ko je koga i zašto rad da smakne, ne bih vam smeo baš detaljno otkrivati…
Murova Objava uzbudljiv je i napet „roman potere“. Po njemu je pretprošle godine snimljen i film, sa navodno briljantnim Majklom Kejnom u ulozi lutajućeg zlikovca (prava stvar za njega; nisam gled’o, ali zvuči vrlo primamljivo!). Kako rekoh, sve bi to bilo više nego dovoljno za neopterećen čitalački užitak, samo da nam priča o Brosaru, njegovim progoniteljima, a naročito njegovim zaštitnicima, nije nekako odveć dobro poznata, samo da ne referira na nešto što je sastavni deo našeg okruženja, a o čemu Mur nije mogao imati pojma kada je, još davne Godine Dejtonske, objavio ovu knjigu. Brosarovi su jataci, oni koji ga po svojim (uslovno „eksteritorijalnim“) samostanima kriju i svakojako mu pomažu u kriznim situacijama, pripadnici razgranate, neformalne mreže Naših Ljudi unutar rimokatoličke crkve: tvrdih, rigidnih desničara, ultrakonzervativaca, multidisciplinarnih mračnjaka, obično i ubeđenih antisemita; osim ljudi iz Crkve, a bolje ušuškani i manje vidljivi, za njega se brinu – ne iz pukog altruizma, dakako – moćni ljudi iz policije i državne uprave, koji i sami imaju stanovitih ratnih zasluga koje, pogodite zašto, nisu baš voljni da obznane na sva zvona…
Pokvarenoj mašti ovog čitaoca nije moglo promaći da je neizbežna Karla del Ponte sasvim nedavno žestoko ispreslišala Katoličku crkvu u Hrvatskoj i BiH, a naročito svojeglave i tvrdokorne hercegovačke franjevce, da navodno kriju Antu Gotovinu; na drugoj strani, više su puta, makar i poluoficijelno, pominjani Ostrog i neki drugi „dinarski“ manastiri kao vazda gostoljubivo utočište za Radovana Karadžića, a možda i za Ratka Mladića, dočim je živopisni magacioner-državnik Goran Hadžić navodno „viđan“ po nekim fruškogorskim manastirima… Na tom se mestu spisateljska uobrazilja i balkanska realnost čudno isprepliću… Hm, uobrazilja? Mur jeste i maštovit i vešt pisac, ali ipak nije zgorega imati u vidu da je lik Pjera Brosara oblikovan prema stvarnom predlošku, prema liku, nedelu i sudbini Pola Buvijea! A i njegovi nas mantijaši-mračnjaci onoliko podsećaju na neke egzotične balkanske likove – ćosave ili bradate, ne mari – osim što imaju nešto bolje manire.
Onako prepreden i bezočan, onako duhom nizak, odvratan i pritvoran, onako sterilno kvazipobožan i suštinski ne čak ni krvožedno mahnit nego tek amoralno sebičan i hladno surov, Brosar uistinu jeste oličenje one arentovske „banalnosti zla“. Ali, na drugoj strani, šta je ono što motiviše njegove zaštitnike – neretko učene i formalno gledano posve „ispravne“ i neporočne ljude – to jest one koji nemaju „lični“ razlog da ga štite? Užasan bućkuriš kičaste „patriotske“ naracije i sveg onog njenog parahrišćanskog „žrtvoslovlja“, duboki, „strukturalni“ antisemitizam, toliko ukorenjen da postaje „prirodan“ i sebe gotovo nesvestan, ali i svekoliki drugi antisekularizam i antiliberalizam, koji makar prećutno podrazumeva da je svaki neprijatelj tih „pošasti“ Modernosti nužno njegov prijatelj i saveznik… To je ono što je u Objavi najvažnije i što ostavlja najdublji trag u čitaočevoj svesti; sve ostalo je briljantna zanatska „izvedba“, jer je Mur prvorazredan izdanak one anglosaksonske tradicije pripovedanja koja kaže da je (dobra, zanimljiva, napeta, ushićujuća, razdražujuća… whatever) Priča jedina svetinja, a sve drugo može da bude kako mu drago. I bez ovih naših „brosara“ i njihovih pokrovitelja u civilu, mantijama ili uniformama, pojava Objave u ovim krajevima bila bi Događaj. Ovako, sa njima, ona je više od toga: obavezna lektira za sve one koji žele da proniknu u kulturno-psihološke mehanizme koji stoje iza jedne Velike Sramote, koju neki ljudi uporno razvlače i produžavaju u ime svih nas.
