Svet je danas, pa… u priličnom neredu, ako mi oprostite ovaj eufemizam. Mi tu ne zaostajemo nimalo, kao što znamo. Stvari su ozbiljne, rešavaju se pitanja od životne važnosti, koja će odrediti budućnost ovog društva. I eto, u toku svega toga, možda baš i zbog toga, pa i usred leta, mi odlučismo da se pozabavimo pitanjima umetnosti i što je još gore, nekim teorijskim pitanjima vezanim za nju. Neki bi rekli – gde će vam duša, ali gledaćemo da ih nekako pridobijemo do kraja teksta.
Razgovori o tome šta je umetnost ili šta je “prava” umetnost a šta nije, vode se, evo, puna dva veka i sasvim očekivano, nisu doneli definitivne odgovore. Rasprava je burna i često konfuzna, argumenti mnogobrojni i suprotstavljeni, pa ipak nije baš sve tako nejasno. Nekako intuitivno osećamo kada nešto – predmet, zvuk, događaj, pokret, radnja – postaju toliko ispunjeni smislom, lepotom i značenjem, novi i uzbudljivi, da ih prepoznamo kao umetnost.
UMETNOST I VEŠTINA
Za Latine i stare Grke sva ta materijalna i nematerijalna dela bila su ars i tehne – veština, umeće, zanat. Ti termini su se odnosili i na pravljenje brodova i na medicinu i na proizvodnju stolica, isto kao i na vajarstvo ili muziku. Umetnost, kao što znamo, tek od 18. veka dobija današnje značenje i status. I kako je umetnički život postajao razuđeniji i kompleksniji, došlo je, što se moglo i očekivati do prvih, ali odmah oštrih konfrontacija kulturnog establišmenta i novih snaga. Tako su nove ideje u slikarstvu, literaturi, muzici dočekivane na nož, odricana im je, u pojedinim slučajevima i ne sasvim bez opravdanja, umetnička vrednost, ali i sama umetnička priroda.
Osim čisto estetskih, praktično odmah je kao ključno postavljeno pitanje veštine. Novim pokretima i umetnicima zamerano je da njihova dela nisu nastala sa dovoljno zanatske veštine. Naravno da je život, sa svojim besprekornim, gotovo britanskim smislom za ironiju, udesio da se poslednjih decenija mogu čuti sasvim suprotne primedbe – da je nečiji rad suviše vešt i time predvidljiv, začudo odričući pravo nekom delu da bude i vešto i maštovito istovremeno. Josip Kulundžić, veliki reditelj i profesor dramaturgije, kako pričaju njegovi studenti, svaku novu generaciju dočekivao je sa porukom: “Drage mlade kolege, nikada nemojte da zaboravite da je koren reči umetnost – umeti”. Čak i u svakodnevnom govoru kažemo da je taj pasulj toliko dobar da je to umetnost, da neko tako lepo govori kao da je pesnik, da neko tako vešto vozi automobil da je pravi virtouz, umetnik. Iz nekog razloga ipak očekujemo da umetnost podrazumeva i izuzetnost, veštinu, znanje, osim same ideje.
Moram odmah da naglasim, pomalo i zbog lične bezbednosti, kako mi uopšte nije namera da namećem nekakav generalni sud ili još manje presudu o ovoj temi. Radi se o ličnom osećaju i uopšte nije nemoguće, mada nije mnogo verovatno, da me on vara. I tako stigosmo, skoro neosetno, na mesto gde gotovo u svakom razgovoru počinju kontroverze, povišeni tonovi, demonstrativno ustajanje od stola i kasniji telefonski pozivi izvinjenja. A u stvari, nema potrebe za tim. Čini se da grešimo samo u tome što smo pojam umetnosti glorifikovali i sa druge strane, postavili preširoko. Stvorena je situacija u kojoj svaki proizvod kreativnog mišljenja mora obavezno biti smatran umetnošću i da je iz nekog razloga manje vredan ako ne bude, što je apsurdna ideja.
DVA TELEVIZORA I RALO
Sećam se, tako, jednog rada u Kulturnom centru Beograda ranih dvehiljaditih, izvinjavam se autoru što mu/joj nisam zapamtio ime – bila su postavljena dva televizora jedan pored drugog, na jednom su se videli snimci studentskih demonstracija iz ‘96. a na drugom je bio samo “sneg”. Autor je zapazio da je u nekom trenutku postojala društvena energija i želja za promenama, a da je kasnije nestala. Ili je želeo da kaže da su postojali neki mediji koji su slobodno izveštavali, a da ih više nema. Ili oboje. Rad mi je bio simpatičan, efektan, sa porukama koje su mi prepoznatljive i bliske, osim što se tu, po mom osećaju, nije radilo o umetničkom delu, nego o nečem drugom. Što ga nipošto nije činilo manje vrednim i važnim, već je jednostavno spadao u neke duge kategorije ljudskog delovanja. Nisam tada, a ni sada ne vidim, šta je loše u tome da nešto pripadne domenu društvene akcije, stejtmenta ili filozofskog uvida, zašto bi moralo biti umetničko delo ako već nije delo nego svojevrstan iskaz? Još jednom, dela umetnosti u užem, konvencionalnom smislu, ako smem tako da kažem, nisu ni na koji način “bolja” ili sa većom težinom, naravno da ne. Samo su različita po svojoj prirodi i nije potrebno a ni dobro mešati ih i vrednovati istim alatima i kriterijumima. Čini se da se tu pre radi o terminološkom pitanju, hoćemo li nešto nazvati umetnošću ili nekim drugim terminom.
Da li neki proizvod ljudskog duha ne mora da podrazumeva i delo, sačinjeno uz određenu dozu veštine i tehnike, već predstavlja samo ideju prenetu verbalnim ili neverbalnim iskazom ili gestom? Da li možemo uzeti postojeći predmet i proglasiti ga za umetnost, poput Dišana i mnogih posle njega? Da li ideja, kontekst i odluka umetnika mogu da imaju veći značaj od samog objekta? Naravno da mogu. Da li sve to možemo zvati umetnošću? Takođe, naravno da možemo. Ako tako želimo. Neka cveta hiljadu cvetova. Pikasova Glava bika je, naravno, nastala od delova bicikla, ali on nije samo konstatovao da su volan plus sedlo jednako bik, već je vajao koristeći volan i sedlo.
Slavko Timotijević i njegove kolege iz umetničke grupe Ekipa A3 su negde sedamdesetih uzeli drveno ralo i krenuli preko Terazija ulicom Maršala Tita da simbolično preoravaju asfalt. Sjajna ideja, višeslojna poruka, neki tada mladi ljudi su osetili potrebu da se utabana, okoštala stvarnost preore i osmislili su i izveli uverljiv performans. Negde tih godina i reditelj Dejan Mijač je svojom Pučinom u Jugoslovenskom dramskom pozorištu doneo potpuno nove i sveže ideje u pozorišnu režiju, u estetskom i žanrovskom smislu preoravajući ovu Nušićevu dramu. I jedan i drugi događaj su ozbiljno promišljene i uspešno realizovane ideje, ali ne bi bilo logično a verovatno i fer prema jednoj ili drugoj kada bismo ih stavili u isti kontekst, poredili međusobno i vrednovali istim instrumentrijem.
POZORIŠTE
Što nas dovodi do pitanja koje, pomalo i iz sebičnih razloga, izdvajamo – onom o umetničkoj prirodi pozorišne režije u ovom kontekstu. Da li se uloga reditelja prevashodno iscrpljuje inscenacijom dramskog teksta i manje-više organizacionim pitanjima proba i koordinacije svih učesnika, kako se vekovima verovalo, ili je rediteljski rad na predstavi autentično, samostalno umetničko delo, što je mišljenje koje se danas praktično podrazumeva. Pitanje umetničke uloge reditelja se u suštini svodilo na pitanje dominantne uloge dramskog teksta u pozorišnoj predstavi. Naši hrabri prethodnici su se, međutim, krajem19. veka suprotstavili takvom stanju i počeli da tretiraju dramski predložak samo kao polaznu osnovu za predstavu, kao jedan od mnogih njenih elemenata. Petar Marjanović je u svojim izvanrednim studijama o teatrologiji Pozorište ili usud prolaznosti citirao dva mišljenja koja sublimiraju ova dva pogleda. Jedno profesora Ivana Medenice: “Sudbina dramskog teksta u savremenom teatru je takva da se u rediteljskom postupku ne otkrivaju već stvaraju njegova značenja”. I drugo, poslovično britkog, profesora Dimitrija Đurkovića: “Uvek pitam reditelja kod koga tekst i predstava razroko gledaju, zašto je uzeo taj tekst. Neka za svoju ideju koju tako silno voli uzme drugi tekst, a ako takvog teksta nema, neka ga sam napiše”.
A kao što je u mnogim pozorišnim raspravama slučaj, čini se da su obe strane po malo u pravu. Međutim, iako deluje da ovde nema kontroverze, stvari su ipak malo komplikovanije, kao i uvek kada je pozorište u pitanju. Naime, iako umetnička priroda režije nije (više) upitna, neki veoma ozbiljni pozorišni ljudi, čijem sam mišljenju i sam sklon da se priklonim, dovode u pitanje dominantnu ulogu umetničkog u celini pozorišnog čina. Oni pozorište vide prevashodno kao društveni čin a tek zatim kao umetnost. A to društvo je zaista impresivno. Breht kaže: “Pozorište je društveni događaj: ljudi se okupljaju da bi posmatrali i učestvovali u jednom zajedničkom iskustvu”; Piskator: “Pozorište nije umetnost radi umetnosti. Ono što se na sceni događa tiče se zajednice”; Vagner doživljava pozorište kao “društveni čin” a Arto pozorište vidi kao “kolektivni čin”, više kao društveno iskustvo nego kao “delo”. Dakle, sa ne malom dozom ponosa, može se konstatovati da su i kada je ova tema u pitanju, pozorišni ljudi otišli najdalje. Mi nismo samo doveli u pitanje umetnički status određenih pristupa i pojedinačnih dela u svojoj disciplini kao drugi, nego smo, makar mnogi od nas, spremni da čitavom pozorištu osporimo dominantno umetničku prirodu insistirajući na njegovoj društvenoj komponenti. Niko drugi nije bio spreman da ode toliko daleko.
Možda ću biti i optužen kako ovde na kraju pokušavam da na veštački način primirim debatu u strahu od reakcija gnevnih čitalaca sa suprotnim stavovima ili što bi moglo biti još znatno opasnije, od kolega, pozorišnih i drugih umetnika, ali ovo je ipak samo teorijsko razmatranje koje, kao ni mnoga druga do sada, neće preterano snažno uticati na umetničku praksu. Često je uzrok sličnih rasprava ipak samo naša potreba da stvari klasifikujemo i sortiramo na našim mentalnim policama, umesto da prihvatimo svu haotičnost umetničkog života i prepustimo se uživanju u razbarušenoj, neurednoj stvarnosti.
