Ako se u ovome baš nigde ne pronalazite, što teško da je slučaj, možete to objasniti ogromnim neiskustvom nedeljnika „Vreme“ sa horoskopima. Za početak, to ne ide tako. Ne može jedan isti horoskop važiti za sve čitaoce jednih novina, čak i kad su one jedine u zemlji, a i šire, koje nemaju redovnu astrološku rubriku. Za tako detaljnu analizu uticaja zvezda nije dovoljno da znate ni samo svoj znak i podznak. Za horoskop su neophodni datum i sat rođenja, kao i precizna geografska širina i dužina mesta na kome ste rođeni, pa da vam se, na osnovu hiljadugodišnjeg poznavanja kretanja planeta, izračuna njihov raspored u odnosu na 12 sazvežđa Zodijaka i to baš iznad mesta i u trenutku kad ste došli na svet, što astrolozi nazivaju natalnom kartom. I tek potom da pristupite tumačenju.
Međutim, ceo postupak možete i sami sa lakoćom da probate, pa čak i da se bez mnogo muke uvežbate u ovoj disciplini, da bi na kraju dobili – neku više ili manje sličnu varijantu opštih, dvosmislenih opisa za koje teško da ima ikog ko se u njima neće prepoznati, što je u psihologiji poznato kao Forerov efekat. No, šta god mislili o takvom ishodu, ili horoskopu uopšte, kao i svaki zanat, ni veština pravljenja natalnih karti nije beskorisna. Možda ćete, na kraju, poželeti da se sasvim odate njihovom istraživanju i tumačenju. Osetićete izvesnu, mada varljivu utehu, spoznati sebe i svoje bližnje na novi, mada bizaran način, a ako krenete dalje, komercijalnim putem, posao je od davnina dobro razrađen i nesumnjivo profitabilan.
Protiv astrologije danas zapravo jedva da ima novih argumenata, ali, samo iz jednog razloga – nijedna od „starih“ naučnih kritika još nije dovedena u pitanje. Naučnici i dalje, od poslednjih velikih studija sredinom osamdesetih godina XX veka, gotovo nepodeljeno smatraju astrologiju za pseudonauku i to zato što: nije konzistentna, nije proverljiva, nema otvorenih istraživačkih tema i oslonjena je na gotove drevne „recepture“, kontradiktorna je, u sukobu sa realnom slikom neba, nema jasne fizičke osnove po kojoj tumači uticaj zvezda na novorođenu decu i, najbolnije za same astrologe, uopšte ne daje tačne predikcije. Uprkos tome, astrologija je svakodnevno u našem životu, a o njoj se gotovo nikad kritički ne razgovara.
No, da li je uopšte vredno diskusije objašnjavati kako su planetarne kuće varka, sazvežđa pogrešna, a svi ti softveri za natalne karte i uopšte čitanje sudbine iz zvezda naučno neutemeljeni? Da li je ova rasprostranjena zabluda, koja većini ljudi predstavlja samo razbibrigu, zaista problem koji je neophodno analizirati? Zar nemamo većih problema od politike, javnog života, kulture i sveopšte nemaštine duha i novca?
Ovo je jedno zanimljivo pitanje koje se, u moru uglavnom bezveznih, pojavilo među komentarima uoči ovomesečne tribine Centra za promociju nauke, koja je tendenciozno nazvana „Zašto je horoskop prevara“, i koja je baš iz tog razloga uskomešala beogradske astrologe (autor teksta je bio urednik i moderator ovog skupa). Odgovor nije, naravno, u tome da u Srbiji nema hitnijih tema, kao što nije ni u tome da su se zvezde na kraju 2013. namestile izrazito nepovoljno za domaće astrologe, već se sadrži u samom pitanju o značaju pitanja. A za to je, ipak, neophodno da se vratimo korenima ove discipline.
EFEKAT BLIZANACA: Jednu od najstarijih kritika astrologije izneo je pre više od dve hiljade godina slavni rimski državnik, retoričar, filozof i pravnik Ciceron (106–43. p.n.e.) koji je postavio čuveni problem blizanaca u horoskopu. Naime, ljudi koji su istog dana, u otprilike isto vreme rođeni na istom mestu, došli su na svet „pod istim zvezdama“. Zbog toga se njihove natalne karte uopšte ne razlikuju, a u praksi imaju sasvim različite karaktere i sudbine.
Ovu tezu je četiri veka kasnije razradio verovatno najuticajniji ranohrišćanski mislilac, sveti Avgustin (354–430). Rani kritičari astrologije, poput njega, ukazivali su i na činjenicu da horoskop zasnovan samo na trenutku rođenja ne uzima u obzir poreklo, odgoj, uticaj lekova, hrane i vremenskih prilika, kao i brojne druge faktore u ljudskom životu. No, jedna od osnovnih zamerki na kojoj će se razvijati hrišćanska, srednjovekovna kritika ove veštine u vezi je sa pitanjem čovekove slobodne volje, koja je, kao učenje, u kontradikciji sa idejom sudbine koju svaki horoskop barem implicitno podrazumeva.
Trenutna nemoć neke discipline da odgovori na teške izazove ne znači da ona nije nauka – da je tako, fizika bi se ugasila na početku XX veka. Kad se govori o tome šta jeste, a šta nije nauka, obično se posegne za teorijama saznanja verovatno najznačajnijeg filozofa nauke Karla Popera, koji je upravo astrologiju koristio kao primer pseudonauke. Naime, svaka nauka mora da sadrži test kojim se može ustanoviti da li je nauka – ako se tvrdnja iz testa pokaže netačnom, teorija na njoj zasnovana je falsifikat. Bez ovakvog testa, kakav postoji kod svih fizičkih teorija, astrologija, mada počiva na empirijski prikupljenim podacima, ne zadovoljava standarde nauke.
I drugi teoretičari nauke su izneli više argumenata protiv astrologije, od kojih su neki, poput argumenata Tomasa Kuna, bitno drugačiji od Poperovih. Prema Kunu, astrologija nije nauka jer zapravo i nema otvorenih pitanja za istraživanje – astrolozi se u svom proricanju, mada je ono zasnovano na nekadašnjim preciznim osmatranjima neba, isključivo služe drevnim receptima, aparatom koji je u takozvanoj zapadnoj astrologiji praktično star 2000 godina, ne dovodeći ih u pitanje, niti ih ispitujući. Pored ovog problema, astrologija je i nekonzistentna disciplina – ne postoji jedinstven skup aksioma i teorema, niti metod oko kog bi se složili svi ili bar većina astrologa.
Ako ostavimo po strani sve te druge nezapadne astrologije, pa se okanemo i same filozofije nauke, te se posvetimo greškama unutar samog sistema, srešćemo se sa jednom od najslabijih tačaka u izučavanju horoskopa. Naime, zapadna astrologija je dobrim delom utemeljena na sistemu koji je razvio slavni aleksandrijski matematičar, astronom i astrolog Ptolomej (90–168. g.n.e.), inače tvorac geocentričnog sistema sveta. U svom delu Tetrabiblios, koji će u naredna dva milenijuma predstavljati osnovu razvoja ove discipline, Ptolomej je nebo podelio na 12 sazvežđa Zodijaka, od kojih svako zauzima po 30 stepeni neba.
Reč je o projekciji na nebesku sferu koja odgovara ravni ekliptike, po kojoj se prividno kreću Sunce i sve planete, pa se tako neprekidno kreću iz sazvežđa u sazvežđe. Položaj Sunca u trenutku rođenja je znak, a položaj horizonta podznak, dok cela natalna karta podrazumeva raspored svih planeta u odnosu na sazvežđa koja se vide iza njih. No, mada je i ranije postojao budući da raspon od 30 stepeni nije bio najsrećniji izbor, problem demarkacije sazvežđa na nebu danas je astrologiju stavio u apsurdnu poziciju. Naime, zbog precesije Zemlje njihov položaj se dve hiljade godina kasnije pomerio, pa tako sad kad se rodite u znaku Raka, zapravo ste rođeni u susednom znaku Zodijaka, Blizancima. Ova neugodna greška dovodi u pitanje sve nalaze astrologije i relevantnost svake natalne karte čak i kad bi zaista postojao skriveni mehanizam kojim planete i sazvežđa utiču na život pojedinca.
MARSOV EFEKAT: Ako pretpostavimo da su sazvežđa ipak samo simbolička stvar, postavlja se pitanje da li ipak ima neke korelacije u ljudskim osobinama i položaju planeta. Na ovo pitanje se može odgovoriti analizom statističkih podataka, poređenjem natalnih karti i zajedničkih karakteristika velikog broja ljudi. U tome su se brojni okušali i gotovo u svim studijama dobili da – ne postoji nikakva korelacija između znaka u horoskopu i neke od merenih zajedničkih karakteristika ljudi. U svim studijama, osim u jednoj – studiji Mišela Gaklena iz 1955. godine.
Kao heroj svih astrologa današnjice, Gaklen je uočio da postoji izvesna veza između položaja Marsa u natalnoj karti i izbora karijere atletičara. Ovaj fenomen je nazvan Marsov efekat i zapravo je jedina ozbiljnija osnova da se o astrologiji razmišlja kao o nauci. No, čitav niz ponovljenih istraživanja narednih decenija ukazao je na to da nešto metodološki nije bilo u redu sa Galenovom studijom, od uzorka, do tačnosti podataka o rođenju. Ispostavlja se da se Marsov efekat uopšte ne vidi ako se analiziraju datumi rođenja i horoskopi savremenih atletičara.
Svakako, najznačajnija naučna studija astrologije ikada objavljena je iz 1985. godine u prestižnom časopisu „Nature“. Američki fizičar Šon Karslon je za ovo istraživanje okupio 26 astrologa koji su pristali da učestvuju u testiranju, kako bi se dobio najrelevantniji mogući horoskop, a potom je uporedio 100 natalnih karata sa 100 psiholoških profila koji su izrađeni u Kaliforniji. Ovaj precizan test nije uočio nikakvo poklapanje i definitivno je pokazao da natalne karte pogađaju karakterne osobine samo na nivou – potpune slučajnosti. Neoboren do sada, Karlsonov eksperiment je već dvadeset godina najtvrđi naučni argument protiv astrologije.
EFEKAT BABICE: U svakom slučaju, ne treba zaboraviti da je astrologija odigrala lavovsku ulogu u istoriji nauke, slično kao i alhemija. Naime, što će astrolozi često isticati, Johan Kepler (1571–1630), astronom zaslužan za razumevanje kretanja planeta oko Sunca i širenje Kopernikovog modela sveta, bio je pasionirani astrolog. No, u XVI veku astronomija i astrologija nisu bile odvojene nauke – Kepler, kao i njegov mentor Tiho Brahe, bili su dvorski astrolozi koji su upravo za potrebe astrologije izveli neverovatnu količinu izuzetno preciznih merenja kretanja planeta.
Ako pretpostavimo da astrologija funkcioniše, kako se to događa? Kakvom silom planete utiču na novorođenče? Gravitacija je svakako prisutna, ali ona ima nezgodnu osobinu da osim što zavisi od mase (a planete i te kako jesu masivne), opada sa kvadratom rastojanja (a ono je, nažalost, izuzetno veliko). Zbog ogromnosti prostranstva u Sunčevom sistemu, uticaj bilo koje planete, osim Meseca, na bilo kog čoveka praktično je jednak nuli. Zapravo, ako bismo precizno izmerili vrednosti, gravitacioni uticaj mase svih babica i lekara u sali za porođaje daleko je veći od uticaja svih planeta zajedno na novorođenče. No, u horoskopu po kućama nisu raspoređene babice, nego Jupiteri, Saturni i Merkuri.
Uticaj Marsa je, na primer, uporediv sa gravitacionim uticajem položaja jednog kombija u Australiji, parkiranog na jednoj ili drugoj strani ulice pred Sidnejskom operom. Najčešće razmatran gravitacioni uticaj Meseca, mada izaziva plimu i oseku, i sam je izuzetno mali – uporediv je sa efektom jedne kapi rose na ljudskom ramenu. Kad govorimo o drugim silama, kao što je elektromagnetni uticaj planeta, on je još manji, a uticaj električnog polja veš-mašine u podrumu bolnice je daleko jači.
Vratimo se pitanju o opravdanosti diskusije o horoskopu. Uprkos svim pomenutim argumentima o njenoj nenaučnosti, praksa astrologije se teško može smatrati velikim društvenim zlom. Naime, pokazuje se da u toj sferi misticizma, raširenih zabluda i pseudonauke ima mnogo grđih, društveno opasnijih pojava od horoskopa, a neke su toliko uzele maha da je, uprkos tome što su uglavnom sa one strane zakona, jednostavnije ćutati o lovcima na ljudski očaj. I kome su, onda, u toj šumi trgovaca ljudskom nesrećom uopšte krivi astrolozi, koji se igraju rata plastičnim puškama? Nisu nikome, jer to i nije stvar za ovu kastu zanesenjaka drevnom pseudonaukom. To je pitanje za sve nas – za naše ćutanje i prećutkivanje. Jer dok se, u ćutanju, bez diskusije mirimo sa svakom vrstom sujeverja, pa i astrolo-škim, klijaće bezumlje.
