Kako se novinarstvo preselilo na internet? Kakvi principi i kodeksi na njemu važe? Kako izgleda posao novinara u onlajn redakciji? Gde su tu mediji u Srbiji? Kako se kroz istoriju menjala tehnologija pisanja? O ovim i mnogim drugim pitanjima pišu autori „Vremena“, stručnjaci, i studenti i mladi novinari, učesnici radionice o onlajn novinarstvu koju je organizovala naša redakcija
Za nekoga ko se novinarstvu učio na pisaćoj mašini, onlajn novinarstvo je vrlo neobična situacija. U ono vreme, znao se red. Tekstovi su se pisali do određenog roka, a započinjali tek nešto malo pre toga. Urednički nervi testirali su se do krajnjih granica, pa i malo kasnije. I sve se to posle zalivalo u kafani. Nije da su svi uživali u tome, ali takav je bio red.
Onoga ko vam je bio potreban zvali ste u kancelariju ili na kuću, što se nije smatralo nepristojnim. Arhiva je bila u Narodnoj biblioteci, Politici i Borbi, ali retko ko se tamo upućivao, istraživanje ličnosti rađeno je po sećanju. Zaduženi novinar bi obilazio kolege po redakciji da se raspita, možda prekopavao po starim brojevima. Video-rekorderi bili su retkost, a niko na njih ionako nije snimao informativne emisije, žali bože kasete.
Toliko o postovanju, blogovanju, guglovanju i jutjubu od pre dvadeset godina. Kafana je za novinare bila fejsbuk, tamo su se saznavali statusi, ko s kim, ko protiv koga, sklapala i rasklapala prijateljstva. Baš kao i danas, neki su prihvatali svakoga, neki su birali s kim će da se druže. Dobacivanje između stolova smatralo se tvitovanjem, a obično je bilo nekog da prati „tviteraše“ i retvituje tamo gde treba.
Ljudi su putovali brže od vesti, a pare su se držale „na knjižici“.
Pa ipak, novine su izlazile i tada, snimale su se televizijske emisije, radio je radio. Neko će reći da je bilo bolje, časnije i moralnije nego danas, ali ja u to (najiskrenije!) ne verujem. Ne bih rekao da se kvalitet novinarstva meri jačinom udarca metalnog slova po papiru, mada je to što smo nekada radili mnogo sporije uticalo da pravimo manje grešaka. Što ne znači da nisu znale da budu strašne, pogotovo što bi se za svaku saznalo. Za razliku od danas, kada su novinarske greške svakodnevne i praktično nebitne, čak i kada su krupne.
Onlajn novinarstvo u Srbiji postoji kraće nego mediji na internetu. Najpre su novine napravile svoje, kako se to tad zvalo, internet prezentacije prenoseći na njih ono što se inače štampalo u broju. Elektronski mediji, sa izuzetkom B92, bili su još sporiji i na njihovim sajtovima jedva da je bilo šta da se pročita. Internet novinarstvo ozbiljnije je ušlo u igru tek nakon 2000, čak bih se usudio da kažem u poslednjih šest do sedam godina. Kada su ljudi po prvi put počeli da citiraju nešto što su pročitali na nečijem blogu. I kada su se pojavili oni koji pišu samo za internet.
Ako bih danas kvalifikovao novinarski posao, ali ne po kvalitetu, već po društvenom značaju ili statusu, onlajn novinarstvo našlo bi se odmah iza televizijskog, a svakako ispred radija i novina. Uostalom, istraživanja pokazuju da je jedino televizija ispred interneta kao medija preko kojeg se dolazi do vesti, dok je kod onih mlađih od 35 internet već ubedljivo prvi.
Pa ipak, mi i dalje nemamo zvezde internet novinarstva niti dobro plaćene autore, makar i blogere. Niti postoji internet portal koji bi mogao da preotme ozbiljnog novinara nekom klasičnom mediju, nudeći mu bolje uslove.
Internet redakcije, tamo gde ih ima i gde prenos sadržaja ne obavlja tek webmaster honorarac, sastavljene su mahom od mladih novinara, na početku karijere, kojima je to prilika da uđu u makar kakvu novinarsku ekipu i ispočetka su posao spremni da obavljaju volonterski. Što je dobar pristup, gotovo američki, jedino što ne valja je što rad u internet redakciji, barem kako je to sada, uglavnom ostaje na tom nivou, ne razvija se dalje. Napredak podrazumeva pomeranje na televiziju ili štampano izdanje i to govori da vlasnici medija u Srbiji i dalje nisu odmakli od poimanja medija sa kraja osamdesetih. Internet je za većinu drugorazredan medij, iako mu priznaju perspektivu i vole da se pohvale posećenošću svog sajta kada treba pričati o tiražima. Ali, niko nije spreman da svoje najbolje ljude premesti u internet redakciju.
Zbog toga je bavljenje onlajn novinarstvom na mnogi način u Srbiji i dalje nedovršeno.
Prva razlika koju ćete primetiti kod ovdašnjeg internet novinara u odnosu na njegovog kolegu od pre dve decenije jeste ta što je prilično nepokretan. Onoga trenutka kada sedne za računar, prikačen na mrežu, sa mobilnim telefonom pri ruci i još ako je nepušač, on nema potrebe da ustane nijednom tokom cele smene (u onlajn redakcijama radi se u smenama, još jedna razlika u odnosu na vreme kada se radilo dok se posao ne završi). A takav rad se nikako ne uklapa u stereotip novinara u zgužvanom mantilu, sa deformisanim šeširom koji s blokčetom u ruci juri od događaja do događaja overavajući sve usputne šankove, kako su nam sugerisali holivudski filmovi, zbog kojih su se mnogi zaljubili u ovu profesiju.
Današnji onlajn novinar sve ima pri ruci, događaju ne prisustvuje lično već ga u boljem slučaju posmatra lajv strimom. Umesto da bude autor informacije, on je pre svega njen broker, uglavnom ne zna da je proizvede, ali ume da je plasira. Što je potpuno suprotno od kolege od pre dvadeset godina koji sa distribuiranjem informacije nije imao nikakve veze niti je na to imao uticaja. On je informaciju pronalazio i nosio do uredničkog stola. Danas ona sa tog stola kreće, a zadatak novinara je da je prirede i puste na sve otvore: portal, Fejsbuk, Tviter…
Mladi onlajn novinar izuzetno je vešt u pronalaženju odgovora, ali ne i u postavljanju pitanja. Njegov posao svodi se na određivanje ključnih reči, koje ga dovode do odgovora koji već negde (mora da) postoji. Jer je za onlajn novinara stvarno samo ono što se nalazi na internetu.
Budući da su mu informacije pristupačne na milisekundu, moderni novinar brže misli od svog preinternetskog kolege, produktivniji je, bolje povezuje. Jedino što može da ga iščupa iz jame redakcijskih internet smena jeste sposobnost da analizira i piše blogove-komentare. Jer to je danas najskuplja novinarska roba, ono što neku internet adresu čini posećenijom od druge, kada već svi vrte iste vesti.
Iskusan onlajn novinar ume da razlikuje pravu od lažne informacije na internetu, zna gde se i kako proverava i kome se sme verovati. Ako naiđe na neverovatnu vest, neće poleteti da je prenese već će najpre posumnjati na hakovanje budući da se sa tim svakodnevno sreće. Teško ga je impresionirati u tehničkom smislu.
Starovremski novinar, s druge strane, sklon je da poveruje svemu što vidi na ekranu jer je naviknut da mu odatle dolaze samo tačne informacije. Uloge se, naravno, obrnu kada se nađu u realnom svetu u kome onlajn novinar ne prepoznaje zamke i trikove od krvi i mesa. No, ta faza kratko traje, sposoban (onajln) novinar brzo nauči da lovi u divljini, dok oni nesposobni to ne nauče nikada, bilo u njihovo vreme interneta ili ne.
Onaj ko namerava da se novinarstvom bavi narednih deset godina, moraće da se nauči internet novinarstvu. To znači da ovlada pretraživačima i društvenim mrežama, kao izvorima, ali i kao sredstvima za objavljivanje. I da nauči kako se odgovara na ključnih pet novinarskih pitanja kada se tekst piše za kompjuterski ekran. Jer, na ta pitanja svakako mora da se odgovori, samo što odgovori ne moraju biti na istoj strani, mogu biti i međusobno linkovani. Novinari koji to ne razumeju ponašaju se kao teniseri koji su odbijali da sa drvenih pređu na rekete od veštačkih materijala. Nijedan nije pretekao, a tenis nam je nikad bolji!
Internet novinarstvo ne poznaje rokove, rok teče u svakom trenutku i kada god da objavite možete reći i da je na vreme i da je kasno. Urednici se danas nerviraju ako je konkurencija objavila brže ili ako ima informaciju više, a za kafanu više nema vremena jer istog trenutka kada završite tekst, počinje odbrojavanje za novi. Publiku smo razmazili, svaki put kada kliknu na naš sajt očekuju da saznaju nešto novo, iako za takav luksuz uglavnom nisu spremni da plate.
Ipak, kao najveću razliku vidim neograničenost prostora, ne u smislu širenja, već naprotiv, sužavanja.
U vreme kada su se novine merile tabacima bilo je neophodno popuniti svaku stranu. To znači da ste morali da objavljujete i tekstove koji nisu baš zadovoljavali kriterijume postavljene uređivačkom politikom. Jednom kada se u to upustite, nivo medija neumitno opada.
Na internet portalu nema takvih briga, možete objavljivati samo ono što vam se sviđa bez pritiska da se popune strane. Tekstovi mogu biti proizvoljne dužine, što znači da ih završavate kada više nemate šta da dodate i nema potrebe da ih „pumpate“ samo da biste pokrili prazan prostor za koji nemate odgovarajuću sliku. Kada ima dobrih tekstova, portal se širi, kada nema, skuplja se. Dobar primer za to je Njuz.net koji ne mora da objavljuje ono što smatra nedovoljno duhovitim kao što je to, recimo, morao da radi „Jež“.
Uz svu silu podataka koji su nam na dohvat ruke, praktično na klik od naših očiju, slika novinara kao univerzalne neznalice prestaje da postoji. Takođe, vesti danas mogu da se šire bez novinara, građanskim putem, masovno, stvarajući iluziju da nam novinarstvo više nije potrebno, odnosno da je svako novinar kada god poželi to da bude.
Zbog toga se novinarstvo u budućnosti, a u priličnoj meri i danas je tako, neće baviti proizvodnjom vesti koliko stavljanjem vesti u neki kontekst, određivanjem šta je vest, a šta nije, pre tumačenjem nego obaveštavanjem.
Jer ako su nam podjednako dostupne informacije o onome što se dešava u našem komšiluku, na Novom Zelandu, u Kanadi ili Libiji, potreban nam je neko ko će nam objasniti zašto su nam događaji u Libiji u ovome trenutku najbitniji.
Dakle, šta je to internet novinarstvo danas, ja stvarno ne znam, ali sam spreman da učim.
Dodatak „ONLAJN MEDIJI: Selidba na mrežu“ i radionica deo su projekta koji „Vreme“ ostvaruje uz podršku Ministarstva kulture, informisanja i informacionog društva u programu podrške projektima koji promovišu i popularizuju elektronske komunikacije i informaciono društvo.
Dodatak u PDF-u
