Lepo vama, lepo nama

Televizijski kanal Info 24 uglavnom služi za preskakanje. Bez ikakve programske šeme, bez ijedne emisije i ikakvog koncepta, nekadašnji Yu info čeka na „strateškog partnera“. Ipak, ako ste letos pri redovnom daljinskom listanju obilne televizijske ponude naleteli na ovu rupu od kanala, mogli ste da budete nemalo iznenađeni ako ste na ekranu ugledali radijski studio u kojem sede jedan crnac i jedan Kinez i na ne baš besprekornom srpskom jeziku vode urnebesnu konverzaciju. Naime, Poslovni radio Sajam dosetio se, postavio je u studio dve kamere i u večernjim časovima počeo na ovom kanalu da emituje svoje kontakt emisije. Tamnoputi voditelj, koji svakog drugog ponedeljka u studio dovodi strance koji žive u Beogradu, za kratko vreme zadobio je status autentične radijskotelevizijske zvezde. Zove se Raul Alberto Dijaz, rođen je pre četrdeset pet godina u Bisau, glavnom gradu male zapadnoafričke države Gvineje Bisao, i do sada je bio poznat kao frontmen benda So Sabi. „Ne znam kako su baš mene među tri miliona Beograđana izvukli za tu priču“, kaže smejući se tokom razgovora za „Vreme“ popularni Alberto. „Ali, ispalo je baš pun pogodak i veliko osveženje za Beograd. Meni se sviđa ta emisija, iako pre toga nisam imao nijedan dan voditeljskog staža. Ideja je bila da pričam sa strancima koji žive u Beogradu a koji znaju srpski. Pričamo o životu u Srbiji i zemlji odakle su gosti, i ispada jako interesantno i opušteno. Pričamo na srpskom zato što je Srbija deo sveta, je l’ da?“ Do sada je u svojoj emisiji ugostio ljude iz Muzeja afričke umetnosti, zatim doktora Majgu iz Malija, nekadašnjeg veterinara Zoološkog vrta u Beogradu, Marinu iz Mongolije, ali „najjača emisija“, kako kaže Alberto, bila je sa Kinezom Šanom, ekonomistom koji u Beogradu zarađuje zahvaljujući svojim kulinarskim veštinama. U narednim emisijama ugostiće svoje indijske prijatelje, a zatim jednog njegovog zemljaka iz Ruande, s kojim će razgovarati o Haškom tribunalu i građanskim ratovima u njegovoj zemlji i na Balkanu. „Imamo mnogo da pričamo. Tamo su isto isti narod koji ne mogu da se gledaju između sebe“, kaže Alberto.

Alberto se obreo u Beogradu zahvaljujući međudržavnoj saradnji bivše SFRJ sa njegovom zemljom. Naime, Tito je pomagao Gvineji Bisao u njenom ratu za nezavisnost protiv kolonijalnog Portugala koji je trajao od 1961. do 1974. godine. Kako nakon završetka rata u Gvineji Bisao nije postojao fakultet, Alberto je bio jedan od onih koji su podneli zahtev za stipendiju za studije u inostranstvu. Zapao mu je Beograd, gde je stigao pre dvadeset dve godine. Iako mu je želja bila da studira medicinu, ipak je upisao hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu, smer ekologija, u nameri da, kako kaže, „malo pomogne i spase svet od propadanja zbog zagađivanja sredine i prebrzog razvoja“. Zbog čega je odustao od lekarskog poziva? „Jako sam osetljiv čovek. Ne bih mogao da podnesem da čovek preda mnom umre. Ne volim mnogo da idem ni po bolnicama.“ Da li je završio hemiju? „Nije“, kaže, „ostalo mi je još samo pet ispita.“ U Jugoslaviju je došao krajem 1982, učio je jezik, dobro mu je išlo na fakultetu sve do raspada države. A onda, očeva smrt, gubitak stipendije, kidanje veza, i život mu je, kaže, krenuo drugim tokom. Od dolaska u Beograd nikada više nije bio u zavičaju.

Kako je izgledao Beograd početkom osamdesetih? „Bio je to srećan grad“, kaže, „ljudi nisu oskudevali u bilo šta. Od stipendije sam kupio gitaru. Bila ekonomski stabilna država. Ljudi su isto bili dobri, gostoprimljivi. Bilo je tada i studenata iz celog sveta. Samo su žurke mnogo rano počinjale, oko osam naveče, i trajale su do jedanaest, pola dvanaest. U Gvineji su počinjale oko ponoći, kao što sada ovde počinju, pa je tada nama to teško palo, pravi kulturni šok. Ali, ostale stvari su bili dobro. Kada sam došao Beograd, mislio sam nikad ga neću upoznati jer je bio mnogo veći od moj grad. Moj grad je mali, Bisao ima 200.000–300.000 stanovnika, a cela zemlja ima skoro dva miliona. Ali, vremenom sve se to briše.“ Sada je Beograđanin.

Raspad Jugoslavije je i njemu teško pao. „To je najveće zlo. Meni je jasno što se raspalo, ali to ne prihvatam. Bez obzira da li neko ‘oće ili neće, vi ste ipak bratski narod. U Africi vi biste bili samo jedno pleme. Među vama ne treba prevodilac, znači da vas je ista majka rodila, samo ste išli svako svojim putem. Neko uzeo ovu veru, neko nešto drugo, treće, i na kraju jedan misli da je sa Marsa, drugi sa Jupitera, treći… Za nas iz Afrike sve je to smešno. Mi imamo mnogo dublje razlike nego što imaju narodi bivše Jugoslavije. U Gvineji se jezici razlikuju, i još ima ukupno 15 različitih jezika, i svi oni, sem tri slučaja, ništa zajedničko nemaju, kao švedski i srpski… Ali opet je jedna zemlja… Narodi su ovde uhvaćeni u nekoj slaboj tački i neko je to iskoristio. Meni je žao. Ovde nije bilo dovoljno razloga da se nešto raspada.“

Najsmešniju stvar u nagloj popularnosti koju mu je donela radijskotelevizijska emisija vidi u tome što ga sada smatraju voditeljem, a on je – muzičar. Muzikom je počeo da se bavi početkom devedesetih. „Nisam hteo da sviram dok ne završim fakultet, ali onda inflacija, raspad zemlja, moraš nešto da radiš…“ Od tada nastupa po beogradskim klubovima. Nastupao je i u nekadašnjoj hit predstavi Trinidad u Bitef teatru, a zatim je napravio bend pod nazivom Baga Baga (Termiti), koji se posle nekog vremena raspao. Već četiri godine frontmen je grupe So Sabi, što na njegovom maternjem jeziku kriol, nastalom mešavinom našeg lokalnog jezika, španskog i portugalskog, znači, kako kaže, „Samo da nam bude lepo“. Ipak dodaje da nije lako biti muzičar. „Puno problem, koncerti, klubovi, gazde hoće manje da plaća, mnogo muke…“ Prošle godine su objavili i živi album u izdanju Active Timea sa naslovom Lepo vama lepo nama. „Sviramo merenge, rege, afro-kubano, udaraljke, ali smo počeli u repertoar i da ubacujemo pesme kao Odakle si sele i Mali mrav. To je zato što nameravamo da sviramo po svetu pa da znaju odakle dolazimo.“ Najveći hit So Sabija je pesma Meša Meša. „To na srpskom znači ‘Mešaj, mešaj’, a na crnogorskom ‘Miješaj, miješaj’, a to znači da ljudi se više vole, da više prave decu, jer ovde je bela kuga, da bude ljudi ko što imaju Kinezi, više od milijardu…“ Šta od ovdašnje muzike voli da sluša? „Slušam sve, narodnjake, zabavnjake… Volim one prave muzičare od pre 1990 – Miroslav Ilić, Lepa Brena, Bajaga, Yu grupa, a sada sviđa mi se koncepcija muzike grupe Eyesburn, pa slušam moje prijatelje iz Del Arno Benda, Darkwood Dub, zatim Disciplina kičme, oni su dobar bend. Volim i Cecu… Znači, volim one prave muzičare, ne novokomponovane ljudi, što su prodali njivu pa pevaju…“ Omiljene pesme su mu Mali mrav, Ej Branka Branka, Odakle si sele i Nemam para druže… Osim internacionalne karijere, namerava i da počne biznis kojim bi spojio Srbiju i Afriku. „Sada, posle promena, ljudi su zadovoljni, hoće u Evropu, ali ne treba zaboraviti zemlje trećeg sveta. Evropa bez Afrike, Azije, Amerike, ne može…“

I za kraj, za koga navija? „Na Partizan“, kaže ne bez ponosa. I traži kartu za meč sa Portom…