U Njujorku je u toku izložba 75 plakata iz Musolinijeve ere koji svedoče o uvek aktuelnoj sprezi umetnika, kompanija, marketinških stručnjaka i totalitarnog režima
Kad god dođem u Njujork, makar i na jedan dan kao ovoga puta, posetim Mirka Ilića u njegovom studiju na Union Square-u. Mirko je najveće ime u svetu dizajna u SAD sa ovih prostora sa desetinama naslovnih strana najpozatijih američkih magazina, a 2015. njegovih 38 radova ušlo je u stalnu kolekciju MoMA.
Mirko mi uvek priredi neku poučnu šetnju kvartovima oko Union Square-a, pokaže detalje na fasadama ili pločniku koje nikada ne bih primetio, otkrije neku priču koja nije u turističkim vodičima. Prošlog meseca u saradnji sa Ujedinjenim nacijama organizovali smo u Beogradu izložbu Tolerancija čiji je Mirko kurator. Reč je o plakatima na temu tolerancije, radovima dizajnera iz celog sveta. Izložba je bila na otvorenom, na Kalemegdanu i Mirko je ljut “jer su neki od plakata vandalizovani”, čitaj išarani. Posebno oni sa LGBT+ tematikom. Objašnjavam mu da je u ovakvim okolnostima u Srbiji bio veliki uspeh uopšte organizovati ovakvu izložbu. On mi se čudi što su nama u Srbiji “i nenormalne stvari postale normalne”.
Ovoga puta poveo me je u Poster House, galeriju specijalizovanu za izložbe postera i plakata. Tu je trenutno (do 22. februara) u toku izložba plakata The Future Was Then: The Changing Face of Fascist Italy. Reč je o čak 75 originalnih plakata iz vremena Musolinijeve Italije (1922–1943) koji se nalaze u posedu čuvene Fondazione Massimo e Sonia Cirulli iz Bolonje. Ova fondacija je osnovana u Njujorku 1984. i danas poseduje više od 10.000 umetničkih dela, dokumenata i artefakata koji su deo italijanske kulture 20. veka. Kažu da je njihov cilj da promovišu italijansku umetnost 20. veka od ranih 1900-ih do druge polovine veka kada se rađa međunarodno prepoznati koncept “Made in Italy”. Među velikim umetničkim imenima čija se dela nalaze u kolekciji Fondacije nalaze se: Đakomo Bala, Fortunato Depero, Lucio Fontana, Osvaldo Lićini, Bruno Munari, Đio Ponti, Luiđi Rusolo i Mario Sironi.
Izložba u Poster House pokazuje da je fašistička Italija bila veoma u toku sa svojim vremenom i tadašnjim savremenim tendencijama kada je o grafičkom dizajnu reč. Iako je većina njih bila u službi propagande totalitarnog režima, delima koje možete da vidite na ovoj izložbi ne mogu se odreći visoki estetski kriterijumi. Sama postavka sastoji se iz tri dela: “Italija kao ideja”, “Italija kod kuće” i “Italija u svetu”.
Tridesetih i četrdesetih godina 20. veka tokom brojnih javnih radova mnoga arheološka otkrića ugledala su svetlo dana, što je Musolini nazvao dokazom rađanja “Trećeg rimskog carstva”. Iako je Italija bila još uvek mlada i podeljena nacija (ujedinjenje se dogodilo tek pola veka pre Musolinijevog dolaska na vlast), fašizam je dobio veliku podršku među umetnicima i intelektualcima međuratnog doba. Ličnosti poput Margarite Sarfati i Gabrijela D’Anuncija pomogli su Musoliniju da u funkciju svoje propagande stavi italijanske muzeje, vizuelne umetnike, pisce…
Benito Musolini, nekadašnji prosečni vojnik u Prvom svetskom ratu (još jedna dodirna tačka sa Hitlerom), uspeo je da sebe nametne u simbola fašističke Italije obećavši sunarodnicima povratak snage Rimskog carstva, ekonomsku samostalnost, jezičko ujedinjenje i industrijski i infrastrukturni napredak. Godine 1919. osnovao je ”Fasci di Combattimento”, koji je dve godine kasnije postao Nacionalna fašistička stranka, pokret koji je političko nasilje koristio kao sredstvo dolaska i opstanka na vlasti ali i imperijalnih osvajanja. Fašistički simboli su nicali svuda – snoplje, rimski orao i najviše od svega – Il Duce, lik vrhovnog vođe na posterima, u filmovima, reklamama… Umetnici ali i kompanije u svojim oglasima išli su na ruku režimu koristeći totalitarnu estetiku i preplićući Musolinijev kult ličnosti sa nacionalnim identitetom. Duče je u Italiji bio ideologizovan iako mu se veći deo sveta smejao kao “operetskom diktatoru”. Međutim, stvarnost koja je stajala iza ovih plakata nije bila nimalo “operetska” – vlast je organizovala ili naručila hiljade političkih ubistava, ograničavala slobode i na kraju uvukla Italiju u rat na strani Nemačke, što je dovelo do oko 450.000 izgubljenih života i ruinirane infrastrukture i industrije.
Valjda zbog toga što danas poseduje fabriku u Srbiji, pažnju mi posebno privlači plakat “Fijata” čija su slova oblikovana od kamenih blokova na čijem se vrhu nalaze konji i konjanici, simboli Rimskog carstva. Shvatio sam da me jako podseća na nešto i ubrzo došao do zaključka da je dizajner plakata za film Ben Hur snimljen 20 godina kasnije morao biti inspirisan upravo ovom reklamom za “Fijat”.
Nedelju dana kasnije, dok pišem ovaj tekst, nalazim se u Rimu i razmišljam koliko je drugačiji odnos posleratne Italije prema nasleđu Musolinijeve ere u umetnosti i arhitekturi u odnosu na Nemce i njihov pogled na Hitlera. Sasvim sigurno tome doprinosi činjenica da Musolini među svim užasima koje je delio sa Hitlerom, najveći – Holokaust (u smislu “konačnog rešenja”) ipak nije sprovodio. Naime, italijanski Jevreji poslati su u logore tek 1943. kada je pala Musolinijeva Italija, a nemačke trupe zauzele gradove na Apeninskom poluostrvu i u okupiranim krajevima. Danas sam, šetajući Rimom, video jedan od brojnih natpisa na zgradama iz međuratnog perioda koji govore da su one podignute “u vreme vladavine Musolinija” i kao godinu gradnje navodi XVIII godinu Ere fašista. Naime, u fašističkoj Italiji za novi početak računanja vremena uzet je 28. oktobar 1922. godine – dan kada je Musolini ušao u Rim i postao premijer. Iako je bilo javnih debata na tu temu, odlučeno je da su ti natpisi deo “istorijske baštine Italije” i da ih ne treba sklanjati sa fasada zgrada.
“Najpre, držim da je od svih oblika književnog izražavanja radio-drama najbliža romanu, jer dopušta bezmalo neograničenu slobodu kretanja kako u dimenzijama vremena i prostora tako i kroz duhovni mikrokosmos... Dodaću da se radio-drama, bar kako je ja radim, piše kao pesma. Ja lično ili je u prvoj verziji napišem za nekoliko dana, ili nikad...” (Borislav Pekić, Šta je za mene radio-drama)
Vek nakon premijere filma Metropolis Frica Langa, priča o gradu podeljenom između elite i radnika smeštena u 2026, sada, u eri digitalne ekonomije, algoritama i društvene nejednakosti deluje savremeno
Tehnologija može pomoći u formulisanju rečenice, ali ne može preuzeti odgovornost za ideju. Drugim rečima, veštačka inteligencija može biti alat mišljenja, ali ne može biti njegov subjekt
Generacija nobody nije nobody zato što je beznačajna, već zato što je bila previše jedno i previše drugo, previše rano i previše kasno na svakom mestu na kome se pojavila
Saim Dušan govori desetak jezika. Vrlo moguće da mu je pomoglo to što je od malena rastao uz srpski i engleski. Šta su prednosti bilingvizma?
Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka frizirali su Platonovu ideju države i postigli ono što se u istoriji retko viđalo: kriminalizovali su sebe same
Prisluškuju li vas? Bez brige – prisluškuju. Prikupljaju li vaše lične podatke? Nego šta. Prate? Sasvim moguće. Prete li vam? Kako je kada to osetite na sopstvenoj koži, pitajte Verana Matića
Istorijski skup od Petnaestog marta nije bio „propuštena prilika“ nego važna stanica u borbi protiv režima. Narod je tada video koga je više, ali sada se vodi drugačija igra
Propagandne strategije režima
Ima li pobunjeno društvo razlog za defetizam Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
