Krčag se razbio na vreme

Uspeh košarkaške reprezentacije Jugoslavije na Evropskom šampionatu u Turskoj, pa potom euforičan doček „zlatnih plavih“ u Beogradu, hladna jesenja kiša, teroristički atak na SAD, početak Lige šampiona, moguć uspeh odbojkaša na Evropskom prvenstvu u Češkoj… teško je, bar na prvi pogled, naći neku vezu između svih ovih zbivanja. Svi zajedno učinili su gotovo neprimećenim i ekspresno zaboravljenim debakl fudbalske reprezentacije Jugoslavije, koja se prošle srede, posle još jednog remija sa Slovenijom (1:1, u Beogradu), praktično oprostila od učešća na najvećoj svetskoj fudbalskoj smotri, juna iduće godine u Japanu i Južnoj Koreji.

Istina, ostala je još trunka nade da 6. oktobra u Ljubljani Slovenci ne savladaju reprezentaciju Farskih Ostrva, pa da „naši najbolji fudbaleri“ osvoje drugo mesto u svojoj grupi i kroz „baraž“ sa Rumunijom nekako se provuku do Dalekog istoka. Argument da smo svojevremeno jedan od najvećih uspeha, drugo mesto na Prvenstvu Evrope 1968. godine u Italiji (izgubili sa 0:2 u ponovljenoj utakmici protiv domaćina, posle 1:1 u prvom susretu i već istorijske krađe švajcarskog sudije Gotfrida Dinsta), postigli pošto je prethodno u našoj kvalifikacionoj grupi totalni autsajder Albanija neočekivano odigrala sa tadašnjim svetskim vicešampionima Nemcima nerešeno 0:0 u Tirani takođe se koristi da bi se nekako zabašurila nevesela slika ovdašnjeg fudbala.

I još jednom, kao mnogo puta do sada, odložio bilo kakav ozbiljan razgovor na tu temu.

ODGOVOR TRIBINA: Možda bi kojim slučajem, ako u prvom kolu Kupa UEFA-e ispadnu sva tri naša predstavnika, pa se pokaže da su za naše klubove već postale nepremostive prepreke i klubovi kao što su ukrajinski CSKA (igra sa Crvenom zvezdom), bečki Rapid (Partizan) i danski FC Kopenhagen (protivnik mu je Obilić), baš to pomoglo da se konačno upale sva moguća crvena svetla i da neko bar pokuša da se nešto učini u toj stvari koja ovde već dugo nije „najvažnija sporedna stvar na svetu“.

Otužno prazni stadioni i huligani koji svojim divljanjem i primitivizmom nadomešćuju odsustvo sportskog uživanja i neizvesnosti već je dugo odgovor sa tribina na očajan kvalitet fudbalskih utakmica, nameštene rezultate i kupljeno suđenje. Biti „ljubitelj fudbala“ u ovo vreme i na ovim prostorima podrazumeva gotovo sve, osim – odlaska na utakmicu. I danas se po kancelarijama glože „zvezdaši“ i „partizanovci“, a da ni jedni ni drugi ne mogu da izdiktiraju sastav „svog tima“ u poslednjoj utakmici; i danas se relativno dobro prodaju specijalizovani sportski listovi, ali zbog ogromnog interesovanja i stalnog povećanja broja ljudi koji se klade na rezultate fudbalskih utakmica; i danas televizijski prenosi „velikih“ fudbalskih utakmica ubedljivo vode na skalama gledanosti… Mnogo više ljudi u ovom trenutku zna da nabroji klubove drugih liga Nemačke, Švajcarske ili Austrije nego što bi sa sigurnoščću moglo da nevede osamnaest ovdašnjih „prvoligaša“, u čije utakmice ovdašnje sportske kladionice imaju toliko poverenja da ih i ne stavljaju na svoje liste. Čak se i „državna“ lutrija za svoju Sportsku prognozu okrenula utakmicama italijanskog, nemačkog i engleskog šampionata.

SOLIDAN REJTING: Reprezentacija Jugoslavije je sa dva vezana učešća i dva plasmana u drugi krug na velikim fudbalskim događajima (Svetsko prvenstvo u Francuskoj 1998. i Evropsko u Holandiji i Belgiji 2000. godine) tokom poslednjih godina ostvarila i uspevala da zadrži solidan rejting na svetskoj fudbalskoj listi (uglavnom između devetog i petnaestog mesta), što je za ljude koji vode ovaj sport bio više nego solidan „kišobran“ i „alibi“ da na domaćoj sceni stvari prepuste stihiji. Tako su se ovdašnja fudbalska takmičenja pretvorila u nadmetanja novokomponovanih fudbalskih elita u tome ko ima više para, uticaja i čankolizaca, te koga se više plaše protivnici, sudije i novinari. U takvoj atmosferi jugoslovenski fudbal je možda bio bolji od ukupne vrednosti svih koji u njemu rade i igraju, ali i osuđen na stagnaciju i propadanje.

Guranje pod tepih i takvih problema kao što su neregularna takmičenja, masovan odlazak sve mlađih fudbalera u inostranstvo, osetno smanjenje broja gledalaca na saveznim ligaškim utakmicama, loš stručni rad, posebno sa mlađim kategorijama, zaostajanje u gotovo svim elementima savremenog fudbala – bilo je omogućeno upravo povremenim pobedama najbolje selekcije i neprestanim odlaganjem ozbiljnijih rasprava.

I posle neuspeha u susretu sa Slovenijom mnogi su bili spremniji da razgovaraju o lupetanju televizijskog reportera Milojka Pantića tokom prenosa ove i prethodne utakmice reprezentacije (sa Švajcarskom u Bazelu, prvog dana septembra) nego o „gorućim pitanjima“ fudbalskog sporta. Bilo je tužno gledati kako su u ponedeljak (10. septembra) u emisiji „Faul“ (TV Politika) dva vrsna sportska novinara (Nikola Simić i Zoran Šećerov) i dva fudbalska trenera (Ratko Dostanić i Slobodan Pavković) trošili vreme i strpljenje gledalaca na pitanje „zašto naši fudbaleri slabo trče“, bez imalo želje da zaista progovore o stvarnom stanju i pravim problemima ovdašnjeg fudbala.

Zbog svega toga gotovo da bi bilo nepristojno da neko ko tek povremeno komentariše zbivanja u sportu, pa još u nedeljniku kao što je „Vreme“, pokuša da napravi ozbiljnu analizu i dâ nekakve „smernice“ za preporod fudbalskog sporta i fudbalske organizacije.

GENIJE PO STAROM: Kad su se ono, između prošlogodišnjih septembarskih izbora i Petog oktobra, pojavile nalepnice „ZATVORENO ZBOG KRAĐE“ jedna je osvanula tamo gde je, da je bilo sreće, mogla da ostane i do današnjih dana – na tabli Fudbalskog saveza Jugoslavije na ulazu u zgradu broj 35 na Terazijama. Potom je došlo vreme „kriznih štabova“, pa je jedan takav „puč“ pokušan i na toj adresi, pod dirigentskom palicom večitog fudbalskog oponenta Velibora Vasovića. Zatim je došla afera sa prekinutim „večitim derbijem“, pa se neko dosetio da „ne treba mešati politiku i sport“. Iza toga je usledila „epozoda Đorić“ (Milovan, selektor, tri utakmice, nula pobeda, dva boda), kad su prakično presečene sve veze ovdašnjeg fudbala sa zdravom logikom i svetskim trendovima…

Kratkotrajna nada da će novi vetar doneti novoizabrani predsednik Fudbalskog saveza Crne Gore i član privremene selektorske komisije Dejan Savićević raspršila se onog trenutka kad je Genije umesto iskusnog Ljubinka Drulovića iz Benfike (koji je mogao da donese izvesne promene u igri jugoslovenske selekcije) sredinom drugog poluvremena protiv Slovenaca uveo preplašenog Ivana Gvozdenovića iz ovdašnje i ovakve Crvene zvezde (kome je trebalo podići cenu na našoj sve siromašnijoj fudabskoj tezgi).

Možda zbog toga opaska iz naslova ide pomalo i na tu adresu.