Košarkaši koji čitaju

Posvećeno Dušku Vujoševiću, strasnom i borbenom košarkaškom treneru za koga sam čula da je ljubitelj poezije i da je često svoje igrače podsticao na čitanje

Milanska knjižara Gogol & Co je među najpopularnijima u gradu. Jedan od razloga takvom statusu su izuzetno zanimljivo koncipirani programi, poput književnih večeri koje su nazvali “Ovo nije predstavljanje knjige, pričamo o knjigama koje su napisali drugi”, na koje pozivaju poznate ljude raznih profesija. Tako su im jedne večeri gosti bili  dvojica sportista čuvena u Italiji i u celom košarkaškom svetu – Luiđi Điđi Datome i Đustino Danezi – da govore o književnosti koju vole.

Došla sam na to književno veče sa radoznalošću i jednom predrasudom obojenom prstohvatom ironije, i ne znam, zaista, šta sam očekivala od izlaganja dvojice sportista; možda da mi otkriju neke utilitarne knjige vezane za njihove profesije (priručnici sa uputstvima za zdravu ishranu ili kako na brz način ući u kondiciju). Ali, ništa od svega toga: ostala sam zatečena književnim ukusom koji su tokom vremena formirali i Điđi i Đustino, i načinom na koji su predstavili ta književna dela, u jednom finom, smirenom, duhovitom dijalogu, a bez ikakve potrebe za moderatorom.

Đustino Danezi je kondicioni trener, pre dva meseca je uz puno emocija otišao iz tima Olimpija Milano. Poverio mi je da je veliki obožavalac našeg grada, da u Beograd dolazi često jer tu živi nekoliko prijatelja sa kojima voli da izlazi u kafane. Iako ima diplomu pravnog fakulteta, život ga je odveo na sasvim drugu stranu, u svet profesionalnog sporta.

Čitanje mu je postalo važna aktivnost još od studentskih dana jer mu je pomoglo “u otkrivanju i izgradnji sebe, u oblikovanju jezika koji stvara misao. Dakle, čitanje mi je pomoglo da bolje upoznam sebe i da se bolje izražavam, kako u analizi, tako i u kritici, što mi je bilo od velike pomoći i u košarci, gde su komunikativni i aspekti vrednovanja izuzetno važni”. Na moje pitanje da li je književnost na neki način uticala i na tehnički deo njegovog posla kao kondicionog trenera, odgovorio mi je, sa osmehom, da je čitanje bilo odlučujuće u procesu usavršavanja određenih aspekata njegove ličnosti, kao što su senzibilitet i kritička sposobnost.

“Kao treneru, potrebno mi je da razumem, često istog trenutka, sportistu koji je ispred mene, kao i njegovu ličnost. Nema sumnje da su knjige ubrzale proces kritičke procene igrača i situacija sa kojima sam se susretao: čitanje mi je pomoglo da spoznam logike i realnosti drugačije od naših. U tom smislu, možda bismo mogli reći da je književnost bila snažan saveznik u razumevanju i kontroli mog profesionalnog odnosa sa mnogim menadžerima, trenerima i sportistima.”

foto: promo / olimpia milano

Danezi je na književnoj večeri pričao o lepoti poetike knjige Previše bučna samoća Bohumila Hrabala, koja ga je naučila da su neke stvari van naše kontrole. “Mi smo konačna bića i, stoga, ponekad moramo pronaći nešto za šta ćemo se uhvatiti da bismo ostali na površini. U Hrabalovom slučaju, to je bila vrednost ideja, koje, za razliku od čoveka, nikada ne umiru, već se ponovo rađaju sa svakim čitanjem. Eto, vrednost poezije i lepote ne nestaju, one postaju deo našeg postojanja. I u metafizičkom smislu, mogu nas nadživeti.”

Roman Beskrajna ljubav Skota Spensera (objavljena kod zagrebačkog izdavača “Mladost” 1984. godine) Danezi je pročitao kada je bio veoma mlad: “Roman je priča o borbi Dejvida, glavnog junaka, koji se, vođen slepom ljubavnom strašću, bori protiv društvenih konvencija, pravila, sopstvene porodice, i na kraju protiv samog predmeta svoje strasti. Jednom rečju – protiv sopstvene sudbine. Ishodi neće uspeti da ostvare njegove želje, ali njegov put, upornost, odlučnost, taj put je u mojim očima izazvao veliko divljenje, a stranice ovog romana su nedvosmisleno uticale na moje prve mladalačke pobune”.

Luiđi Điđi Datome je poreklom sa Sardinije, ima 37 godina i već dve godine je u penziji. Tokom dvadesetak godina profesionalnog bavljenja košarkom, igrao je u nekoliko evropskih i dva američka NBA kluba. Bio je proglašen za najboljeg italijanskog igrača sezone 2012/2013, dok je sa istambulskim timom Fenerbahče osvojio Evroligu 2017. godine. Karijeru je završio u milanskom klubu Olimpija Milano, sa kojim je osvojio dva Kupa Italije i jedan Super kup Italije, te je uvršten u Kuću slavnih ovog jakog kluba, koji je u dugogodišnjem vlasništvu Grupe Armani. Danas Điđi Datome obavlja funkciju koordinatora aktivnosti muških nacionalnih timova za Italijansku košarkašku federaciju.

Kao još jedan dokaz o štetnosti predrasuda, treba istaći da je Luiđi Điđi Datome autor stripa Il gigante del campetto (Džin sa terena, 2023) namenjenog adolescentima koji mogu lako da se poistovete sa glavnim likovima, u toj delikatnoj fazi njihovog života (prve ljubavi, prva razočaranja), kao i da se posredstvom empatije, sporta i čitanja možda lakše suoče sa malim i velikim izazovima u životu. “I dan-danas, kada me vide, mnogi mladi mi prilaze i traže da im potpišem primerak stripa. To me zaista čini veoma srećnim”.

Inače, Datome je igrao za istambulski klub Fenerbahče u godinama kada je taj klub trenirao Želimir Obradović, jedan od najuspešnijih evropskih košarkaških trenera eksplozivne naravi. Datome je uz pomoć nekoliko knjiga turskih autora, prevashodno Orhana Pamuka i Elif Šafak, bolje upoznao istoriju i kulturu Turske, kao i mentalitet stanovnika Carigrada. “Knjiga Istambul Orhana Pamuka me je stimulisala da otkrijem neka nova mesta u ovom gradu, koji je pet godina bio moja kuća”, rekao je na književnoj večeri.

Knjiga Viva tutto! je razmena imejlova nastala tokom snimanja albuma Ora (2008), a koje su jedno drugom slali italijanski pop pevač Lorenco Jovanoti Kerubini i filozof i esejista Franko Boleli. “Knjiga vrvi od vizija, sumnji, strahova. I shvatio sam, čitajući je, da sve stvari, čak i one loše koje nam se dogode, čine deo lepote života. Zato zapravo knjiga i nosi naslov Živelo sve, dakle, ne samo lepi, već i ružni događaji. Treba zastati i posmatrati stvari iz prave perspektive. Ova knjiga mi je pomogla u komplikovanom trenutku moje karijere kada sam otišao u Ameriku da zaigram u G-ligi, umesto u NBA, u kojoj u tom trenutku nije bilo mesta za mene. Tada mi se činilo kao da se srušio svet, bio sam očajan. A zapravo je tu poteškoću trebalo da shvatim samo kao iskušenje kroz koje je trebalo da prođem kako bih iz te situacije izišao još čvršći, možda i bolji u nekom smislu.”

Islandski pisac, bivši bibliotekar i učitelj Jon Kalman Stefanson je knjigom Raj i pakao otvorio Điđiju vrata poezije u prozi: “Svaka misao, svaki stav iznesen u ovom romanu je bogat poezijom i lepotom, koja je svugde oko nas ukoliko nađemo vremena da zastanemo, pogledamo, primetimo, osetimo. Ova knjiga je pobudila u meni želju za potrebom da se zaustavim. Naš košarkaški život je frenetičan, nikada nemamo vremena da se opustimo, čak ni da uživamo u pobedi, jer odmah idemo dalje, na nove utakmice. Danas, međutim, u krugu porodice, uz moju malu kćerku, mogu da uhvatim trenutak, zastanem i shvatim u kom smo periodu života. Uzmem je u naručje, igram se sa njom, učim je i istovremeno shvatam da nikada više neće biti tako mala i da su to trenuci u životu koji se više ne vraćaju”.

Ukoliko vam je ovaj tekst probudio radoznalost, bacite pogled na dinamičan, optimističan i duhovit Instagram nalog Datomea. Na njemu ćete naći mnoštvo recenzija knjiga koje je pročitao: poslednja je Plodovi gneva Džona Stajnbeka. A ja se nadam da Điđi nije večeras mnogo gnevan zato što je italijanska košarkaška reprezentacija upravo izgubila protiv Slovenije u utakmici za plasman u četvrtfinale Evrolige.