Autor ovih redova je vrlo sklon stavu da je najveća droga u poslovnom svetu – monopol! Jednom kada se osete slasti poslovanja na tržištu na kome nema nikoga ko ugrožava potpunu slobodu jedne organizacije/kompanije da određuje uslove po kojima njeni korisnici moraju da koriste njene proizvode i usluge, veoma je teško odvojiti se od toga, posebno sopstvenom odlukom. Još ako je ta organizacija paradržavna i nastala u sistemu u kome od pravog komercijalnog tržišta još nema ni slikovnica za učenje, stepen arogancije uobičajeno dostiže nebeske visine.
Najnovija dešavanja sa poskupljenjima telefonskih impulsa za korisnike interneta u Srbiji sjajan su primer za ovakvu situaciju. Ukratko: po novim cenama srpski internet korisnici plaćaće najskuplje veze u Evropi, možda i na svetu (izuzev u Avganistanu, gde se za to gubi glava, što je, priznaćete, samo malo skuplje od srpske PTT situacije). Umesto da pokaže dalekovidost, spremnost da u novoj situaciji pomogne društvu da se brže uključi u svetske civilizacijske tokove, da pristupom telekomunikacionoj infrastrukturi u Srbiji potpuno otvori vrata u svet – Telekom Srbije najnovijom odlukom izlazi iz okvira čisto komercijalne sfere i zalazi u političku reakcionarnost. U pitanju je čist komunikacid.
Ako je već postojala potreba da se cene telefonskih impulsa povećaju, onda je internet tarifa morala da ima poseban tretman s obzirom na njen civilizacijski i simbolički značaj. Pri tom, sve je moglo da se reši veoma lako. U razvijenim zemljama – Engleskoj na primer – internet tarifa se već odavno računa kao cena lokalnog telefonskog poziva, to jest kao najjeftinija tarifa. Administracija je veoma jednostavna jer se za internet pristup koriste posebni telefonski brojevi, sa specijalnim prefiksom. Jedan od primera je prefiks 0845 (iza koga ide ostatak broja, jedinstven za svakog provajdera) koji garantuje niže tarife.
Još je bolje rešenje takozvana ravna (flat) tarifa, po kojoj korisnik plaća fiksnu mesečnu pretplatu za neograničeno korišćenje interneta. U Americi termin „neograničeno“ zaista i podrazumeva 24 sata na vezi, dok u Engleskoj postoji nekoliko cenovnih razreda, od kojih je najčešći i najjeftiniji onaj za neograničeno krstarenje u večernjim satima (posle 8) i tokom vikenda (ceo dan). Zbog ovoga, korisnik pristup internetu doživljava kao bazičnu komunalnu uslugu, ništa skuplju od recimo mesečne TV pretplate.
Rešenje u Srbiji je jednostavno: demonopolizovati telekomunikacije, uvesti nezavisna tela za kontrolu PTT tržišta i stimulisati konkurenciju. Argument da je bivša vlast ugovorom zagarantovala monopol stranim partnerima na duže vreme više je u sferi politike nego ekonomije. Sada je vreme da se iskoristi naklonost stranih zemalja prema nama i taj komunikaciono-pogromaški ugovor diskredituje kao jedan od najvećih zlih zaostataka bivšeg režima. Detalji ugovora potpisniku ovih redova nisu poznati, ali ako zaista nema druge, onda treba tražiti svaku pa i najmanju rupu u njemu da se osioni monopol PTT-a sruši. Moj predlog: uz pomoć nekolicine britanskih, francuskih i američkih konkurenata sadašnjih partnera PTT-a.
Ako zaista nema druge, onda je najava srpskih hakera o blokadi PTT internet kapaciteta potpuno opravdana. U novije vreme gotovo da je teško naći čistiji primer gradjanske samoodbrane od ovoga. A ako srpska vlada i dalje pasivno bude stajala po strani i smatrala da je regulacija PTT-a posao nekog drugog, ostaje pitanje kakva je to budućnost koju novi srpski političari imaju u vidu.
