Gledamo slike, ali kao da i one gledaju nas. Verovao sam da smo u knjizi Srebrni oksid slike i ja jedno drugom rekli šta smo imali. U toj svojoj ponesenosti neoprezno sam poverovao kako sam su ušunjao među njih, “pročitao” ih, rastumačio i otkrio im tajne. Kakve li zablude!
Kadar iz jednog američkog vesterna kako kauboj s palcima za opasačem sokolovim okom “švenkuje” po preriji tragajući valjda za nekim Indijancima, jedno je od najznačajnijih svedočanstava o postojanju – letećih tanjira. Dok je filmska ekipa, zamišljam, zurila u glavnog glumca, tonac ušuškavao mikrofon da se ne čuje zvižduk vetra, kamerman u kolicima vozao po improvizovanim šinama snimajući kauboja iz herojskog donjeg rakursa, niko nije primećivao da na nebu iznad svih njih nešto lebdi. Tek su zagriženi tragači za UFO (neidentifikovani leteći predmeti), koji leteće tanjire vide gde god da pogledaju, na osnovu ovog kaubojca, u stvari tog jednog kadra, zaključili da je njime nepobitno dokazano postojanje tih tajanstvenih naprava i, valjda, posete vanzemaljaca zemaljcima. Bar u ovom kaubojskom filmu.
Fotografija može da bude uzbudljivo i verno svedočanstvo o nekom događaju, ali i najgori falsifikat. Moguće je snimiti jednu stranu mirne ulice kojom prolazi žena s detetom u kolicima a da se na fotografiji ne vidi kako na drugoj strani buldožeri ruše zgradu, ili se bije gomila siledžija, ili lopov otima tašnu nekoj starici, automobil naleće na biciklistu ili, nedajbože, slične uznemirujuće scene.
Vrhunske domete u manipulaciji fotografijom dosegli su agitpropovci raznih režima, s velikim nadahnućem naknadno menjajući sastave centralnih komiteta, režirajući susrete ljudi koji se nikada nisu sreli, pretvarajući grupice ljudi u gomile, zimu za proleće, dokaze za, dokaze protiv, ma šta god su hteli ili ma šta god hoće. Tek savremene elektronske tehnike pružaju ogromne mogućnosti ovakvog “snimanja”, ali to nije dokaz nove snage fotografije već njenog konačnog sumraka kao svedočanstva i dokaza. Raspravljali smo jednom o tome s fotografom Augustinom Jurigom kada nam je prvi put palo na pamet da u Fotošopu malo “izmalterišemo” oštećene fasade dva tornja Franjevačke crkve u Subotici. Onda smo zaključili da bismo, po istom sistemu, mogli da crkvi “obrišemo” jedan toranj ili da mu “dogradimo” i treći, i tako dalje, u beskraj. Svet možeš urediti po svome (ili po tuđem), posebno u Fotošopu.
Može li fotografija uopšte biti objektivni svedok? Miroslav Krleža misli da ne može:
“Žalost se javlja kao boja, kao miris ili kao zvuk, i zato se žalost ne da i ne može odraziti fotografskom lećom, jer osim optičkih pojava u sferi žalosti neobično je važan elemenat simulanitet boja, mirisa i zvukova, što rađa izvjesnim potištenim stanjem, često slanim kao suza, gorkim i grafički neostvarljivim, te je više miris nego zvuk, više boja nego oblik, više san nego stvarnost i više sjenka pojma nego grubo izgovorena riječ. Vi možete snimiti pedeset fotografskih snimaka izvjesnog pogreba, a nijedan neće odraziti intenzitet što ga rađa miris pogasle voštanice, gnjila aroma leša pod srebrno-sivim baldahinom, ili odjek prve grude kada je grunula o dasku sanduka, kao poslednji pozdrav putniku, na odlasku u nepovrat.” (Panorama)
Nije, shvatam, fotografija uvek pouzdan svedok. U Skladištu, jednoj od najznačajnijih knjiga za razumevanje Danila Kiša (i čoveka i dela), između nekoliko fotografija snimljenih u piščevoj ranoj mladosti u rodnoj Subotici nalazi se i fotografija malog Danila na Vrbicu 1937. godine. Lazareva subota ili Vrbica slavi se uoči Cveti i posvećena je uspomeni na vaskrsenje Lazarevo i ulazak Hristov u Jerusalim gde su ga svečano dočekala i pozdravila deca. Na taj dan se u pravoslavnim hramovima popodne služi večernje i u crkvu unose tek olistale grane vrbe. Osvećene grančice sveštenik deli deci, a zatim svečana povorka uz pesme tri puta obilazi crkvu. Ovo je praznik dece. Na taj dan majke ih svečano oblače i vezuju im zvončiće na trobojnim trakama oko vrata. Ovim danom počinju uskršnji praznici.
Uskrs 1937. godine, kada je snimljena ova fotografija malog Danila, pao je u nedelju 2. maja, a Vrbica u subotu 24. aprila.
Kiš iznenađeno gleda u kameru, u rukama mu je plišani zečić (da li njegov ili fotografov?), oko vrata neka vrpca, verovatno s okačenim zvončićem, ali se ne razaznaje jasno. Danilo je u mornarskom odelcetu s karakterističnom kragnom s belim prugama. Ali…
Na piščevom sajtu, s podnaslovom “podmuklo delovanje biografije”, ista je ova fotografija ali nešto drugačija: na levom ramenu dvoipogodišnjeg Danila Kiša (tačno dve godine, tri meseca i dva dana) je jedna ruka. Svakako, mislim, ruka majke Dragice, jer ko bi ga drugi doveo u portu subotičke Srpske pravoslavne crkve Svetog vaznesenja Gospodnjeg. Za koju godinu, spasavajući mu život pred novosadsku raciju, majka će u novosadskoj Uspenskoj crkvi prevesti Danila Kiša u pravoslavlje.
Neko je na fotografiji u knjizi Skladište, vidi se to po neveštom retušu, “skinuo” zaštitničku ruku s ramena malog Danila Kiša. Zašto se “dizajneru” učinilo da je fotografija bez ruke na dečjem ramenu bolja ili lepša od originalne? Šta bi bilo da ne postoji ni jedna fotografija Kišove majke Dragice (na sreću postoji)? Onda bi ova slika sa subotičke Vrbice bila jedina njena fotografija. Doduše, samo njene ruke, ali Danilu bi to bila slika majke koju bi hiljadu puta “doslikavao” u sećanju (sve se to ne vidi na fotografiji).
Valjda zbog toga i fotografija malog Danila Kiša sa, mislio sam, majčinom rukom na ramenu, ali i druga, retuširana, bez zaštiničke ruke – bolje govore o Kišovom pa i ljudskom životu i sudbini uopšte nego neke druge.
Dve fotografije Danila Kiša razlikuju se “samo” za tu ruku na njegovom ramenu. Ali, kakve li razlike!? Jedna je svedočanstvo o “raju detinjstva”, kako je kasnije pisao Kiš, a druga, bez majčine ruke, možda slika kasnije patnje.
Ali…
Sve se to na fotografiji ne vidi.
*
Sa zadovoljstvom sam knjigu s ovom pričom poslao gospođi Mirjani Miočinović verujući da će čak i za njeno izuzetno dobro poznavanje Danila Kiša, njegovog života i dela ovo moje “otkriće” biti novost. Uskoro sam dobio od nje pismo (mejl).
“Dragi Boško.
Šaljem vam dve fotografije. Na prvoj, originalnoj, u sepiji, Danilo je izvršio onu surovu intervenciju, drugu mi je poslala njegova sestra. Rekla sam vam, u Subotici je živela rođena, najmlađa sestra Danilove majke Milice. Bila je udata za pravnika koji je radio u JDŽ u Subotici. Dakle, Danilova majka odlazi u posetu Draginji udatoj Malović, i tu upoznaje E. Kiša. Situacija je (kao oprezno domišljanje), opisana u Bašti, pepelu. Na fotografiji su, sleva na desno: Dragan Malović, Danilo, Vera Malović i Danica, Danilova sestra. Dragan Malović, za koga je Danilova tetka Draginja (Draga) jednom rekla: ‘Danilo, sine, moj je Dragan pravi unikum’. I to je bilo tačno: neverovatno bizaran, duhovit, nikad nisam tačno znala čime se bavi, valjda, novinarstvom, a pisao je i pesme. Bio je oženjen, imao sina (o kome ništa ne znam), razveo se i živeo s majkom. Retko sam ga viđala posle razvoda s Danilom. Prva rečenica koju mi je rekao kad smo se susreli, negde polovinom osamdesetih, glasila je: ‘Jao, Miro, koliko si ostarela’. A tada sam mogla imati 46-47 godina! Umro je krajem devedesetih.
Sve ostalo se vidi na fotografijama. (U Skladištu imate fotografiju triju sestara od kojih je Danilova majka najstarija.)
Prijateljski vas pozdravljam, Mirjana.”
*
Znači: fotografija nije snimljena u dvorištu Srpske pravoslavne crkve Svetog vaznesenja u Subotici već na kauču u nečijoj kući (da ne zaključujem čijoj); niti je ruka na Danilovom ramenu majčina; niti je neki “nepoznati dizajner” skinuo ruku s Danilovog ramena, već je tu, kako napisa Mirjana Miočinović, “surovu intervenciju”, uradio sam Danilo; a na slici drugarski, u stvari bratski, zagrlio ga je brat Dragan Malović. Njegova je ruka na Danilovom ramenu.
Da li je moguće toliko pogrešnih zaključaka doneti o samo jednoj slici? Možda bih mogao opet pogrešiti: sve ovo prećutati.
„Prvog dana je bilo jako malo ljudi. Kroz naš ulaz je prošlo oko 50 posetilaca. Juče ih je bilo malo više jer je bilo poznatijih izvođača, poput Riblje čorbe. Inače bude oko bine malo gušća masa, ali sve ostalo je prazno“, priča za „Vreme“ jedna od zaposlenih na ovogodišnjem „Bir festu“, poznatom festivalu koji su mnogi muzičari i posetioci odlučili da bojkotuju
U nekim nemačkim školama učenici više ne mogu da provode pauze gledajući u ekrane, a mnogi su otkrili da to uopšte nije loše. Može li zabrana mobilnih uređaja u školama zaista pomoći deci da ponovo nauče da komuniciraju licem u lice
Srbija je pobedila Portugal, ali teže nego što se očekivalo. Povreda kapitena Bogdana Bogdanovića zasenila je slavlje i donela novu brigu pred meč sa Letonijom
Na kasnoantičkom lokalitetu „Feliks Romulijana“ sinoć je počela 58. Gitarijada, ali prve večeri publika gotovo da nije došla. Snimci pokazuju svega nekoliko desetina posetilaca, dok su brojni bendovi prethodno otkazali nastupe u znak protesta
Ova ekipa voli da igra zajedno, i to je jasno u svakoj utakmici koju igraju. Estonija od prvog minuta nije imala mrvu šansi
Vučićev predizborni plan: uterati strahu u kosti policijskim brutalnošću, rasturiti N1 i Novu S, odglumiti za strance spremnost za dijalog, demagoški stvoriti privid bogatijeg života... No, izuzev stvaranja afera, ništa mu ne ide od ruke
Festivalska godina u Srbiji protiče ili bez festivala, ili sa festivalima bez publike koje su naprednjaci napravili u inat umetnicima i narodu
Uz Aleksandra Vučića su većinski jedino penzioneri i oni koji imaju najviše osmoletku. Drugim rečima – sirotinja koju je najviše ojadio i u koju se opet uzda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
