Kerepeši, mesto znamenitih

Zeleno i belo: ogroman park pun spomenika ‒ to je groblje Kerepeši u Budimpešti, godinu starije od Mađarske revolucije. Sahranjeni su ovde mnogi znameniti ljudi, a pre svih (1855) Mihalj Verešmarti, pesnik, prevodilac Šekspira, predsednik Akademije nauka.

Tu je i grobnica porodice Petefi, ali bez Šandora, pesnika i revolucionara; on je nestao u bici kod Šegešvara. Pesmama je budio nacionalni ponos: “Na noge, Mađari, vreme zove!” (U Zmajevom prevodu: “Ustaj, rode”.) Šandor Marai se od stihova svog imenjaka “očemerio”: Petefi je verovao da će nacija opstati ako dela, a Marai “da nacija dela istorijski ako se sačuva”.

Kišov omiljeni pesnik Endre Adi, nadljudski visok na Trgu Franca Lista, ima na groblju lepši, “pesničkiji” spomenik: sedi kod čuvenih Arkada, ležerno odeven u odeždu nalik rimskoj togi. Umro je u četrdeset drugoj, a ove stihove napisao kad je imao 32: “Volim onog ko se obmanuo,/ Ko je posrnuo, pao i kleo,/ Koji ne veruje, koji je tužan:/ Svet ovaj ceo”.

I Mikloša Radnotija već sam videla, u ulici Nađmeze. Naslonjen na gredu, sam, siv i suv. Biće da ga je vajar video kao napaćenog logoraša, što je i bio poslednjih meseci svog kratkog života, provedenih u fašističkom radnom logoru kod naše Žagubice. Kad je zatvoren, logoraši su, usiljenim maršom, poterani kući, u Mađarsku. Neki nisu izdržali. Među njima i Radnoti. Pao je, ubili su ga i bacili u masovnu grobnicu kod sela Abda nedaleko od Đera. Posle 18 meseci prenet je na Kerepeši, u grob pokriven pločom, bez spomenika. “U takvo sam doba živeo na zemlji,/ kad čovek beše tako nisko pao/ da je svojevoljno, strasno, bez naredbe klao”, pisao je u pesmi Odlomak.

Spomenik na Kerepešiju nema ni Jožef Atila (grob pod skromnom pločom njegova je četvrta “večna kuća”). Ali ima u Pešti, kod Parlamenta. Sedi okrenut ka Dunavu i Budimu, pogled odlutao, košulja raskopčana, šešir u ruci, kaput pored nogu… Kao da se odmara od svog tegobnog života, koji je okončao bacivši se pod voz, u trideset drugoj. Elijar i Aragon predlagali su da dobije Nobelovu nagradu, posmrtno.

Jokai Mor (po Đorđu Balaševiću, “onaj iz ukrštenica”) najznačajniji je mađarski pisac XIX veka. Ima dva impresivna spomenika: jedan u gradu, na svom skveru, naspram Adija, drugi na groblju: veliki beli prsten nalik podijumu za orkestar kakvih je nekad bilo i u parkovima naših malih varoši. Nisam čitala Mora, ali umem da skuvam njegovu omiljenu čorbu od pasulja, Jókai bableves. Unajkraće: ukus izuzetan, a daleko od toga da je prosto ko pasulj. Saglasna s Genisom, i ja kažem da je “za radoznalog putnika apetit moćno saznajno sredstvo”.

Ovde je sahranjeno još nekoliko viđenijih pisaca, kao i Bela Balaš, po čijem je scenariju Leni Rifenštal snimila svoj prvi film.
U Sremskoj Kamenici je umro, a ovde počiva Lajoš Zilahi, nad čijim sam romanima lila gimnazijske suze. Nema ga na spisku znamenitih. Zar mađarskim devojkama nije duša zamirala dok su u neko samrtno proleće čitale njegove knjige?

Bogato ukrašena grobnica podignuta je za Lujzu Blahu, zvezdu opereta. Neka internetska stranputica odvede me na slovenački sajt “Znamenite ženske na znamkah”, te slučajno otkrih da je njen lik dospeo i na poštansku marku. Čelno mesto na spisku zauzima Babović Spasenija Cana! Po abecednom redu, dabome, ne kao narodni heroj Jugoslavije.
Ovde sam saznala kome dugujemo reč koju često izgovaramo: (H)alo potiče od pronalazača Tivadara Puškaša.

Mikloš Ibl, arhitekta Opere i drugih peštanskih zdanja, sahranjen je takođe na ovom groblju. I Emil Žerbo, pred čijom je vek i po starom poslastičarnicom uvek gužva, dolazi narod da se zasladi ili bar vidi zgradu. Žerbo je zadužio zemlju umetnošću slatkiša, dok mi s nekim poslastičarima imamo gorka iskustva,

Na listi znamenitih 700 je imena, a na groblju samo četiri mauzoleja. Imaju ih: Lajoš Košut, vođa revolucije 1848; Lajoš Baćanj, jedan od tri rodoljuba u čiju je čast komponovao Franc List; Ferenc Deak, “mudri čovek nacije”; Abraham Ganc, pionir domaće teške industrije.

U neodoljivom Gulašu od turul ptice Kšištof Varga kaže da Kerepeši “pruža metafizički mir”. Možda dok smo među umetnicima. Kad zađemo u noviju istoriju Mađarske, mira nema. Na jednom stubu je ime Bele Kuna, osnivača mađarske KP, ali telo nije tu, već u dvorištu nekog moskovskog zatvora… Toliko o tom vremenu.

KP je smatrala da su ovde sahranjeni i “eksploatatori radničke klase” pa se rodila ideja da se nad njihovim humkama izgrade stanovi. Srećom, nisu. Ali je iznad nekoliko grobnica podignut Mauzolej radničkog pokreta.

Šta na njemu napisati? “Oni su umrli za narod”. Ne, bolje “Oni su živeli za komunizam i narod”. Tako i piše.

Sin Bele Bartoka nije hteo da ovde položi urnu svog oca. Nije jedini za koga je ovo groblje “komunističko”.