Na upravo završenom Svetskom prvenstvu u “brzopoteznom šahu” (Speed Chess Championship) – polufinala i finale odigrani su u Parizu od 6. do 8. septembra – ubedljivo je, po četvrti put, pobedio Norvežanin Magnus Karlsen. Najpre je “pregazio” Amerikanca Hansa Nimana (21 godina), a onda u finalu i naturalizovanog Francuza Alirezu Firuzju (takođe 21 godina).
Upravo je “brzopotezni šah”, ili ono što se nekada kod nas zvalo “cuger”, sa internetom doživeo eksploziju. Svako je ranije mogao da igra “cuger” i mnogi su ga, naravno, igrali, ali samo su retki uspevali da vide kako to rade vrhunski šahisti. Pričalo se da je Mihail Talj bio impresivan “cugeraš”, ali, opet, ko je mogao da gleda kako to radi Talj? Samo oni šahisti koji su bili u stanju da igraju s njim i po koji povlašćeni kibicer. Ko je mogao da gleda jednog od najgenijalnijih šahista u istoriji Davida Bronštajna, koji je 1951. godine za dlaku izgubio meč za titulu prvaka sveta od Mihaila Botvinika i za koga se govorilo da je demon u brzopoteznom šahu? Bobi Fišer je bio čudesan. Anatolij Karpov nepobediv. A potpisnik ovih redova bio je te sreće da, obešene donje vilice, gleda uživo mladog Garija Kasparova: vrhunske velemajstore Kasparov je u “cugeru” tukao sa zapanjujućom lakoćom. A onda su ljudi izmislili internet te svako sada može da vidi kako to rade vrhunski šahisti predvođeni, razume se, Magnusom Karlsenom.
Brzopotezni šah je, po prirodi stvari, popularniji od klasičnog – to je ono kada šahisti igraju satima – premda je pitanje da li je popularniji i od onoga što se zove ubrzanim šahom (Rapid Chess). Kako god, svetsko prvenstvo u “cugeru” igra se na internetu, mesecima, a pravila su sledeća: igrači najpre imaju devedeset minuta za meč koji se igra na pet minuta po svakom igraču (uz dodatak sekunde za svaki odigrani potez), potom sat za partije na tri minuta (plus sekunda za svaki potez; Karlsen i Firuzja su, zbog te sekunde bonusa, jednu partiju igrali deset minuta) i pola sata za ono što se, na engleskom, zove Bulit Chess, to jest svaki igrač ima po minut (plus sekunda za svaki odigrani potez).
Na početku svetskog prvenstva, posle kvalifikacija sličnih kvalifikacijama koje se igraju za velike teniske turnire, gotovo svi vrhunski igrači kreću u pohod na titulu, a mi smrtnici sve to lepo možemo da pratimo uživo na internetu, ili da ništa manje uživamo u odloženom gledanju. Na najpopularnijim portalima (chess.com, na primer) obično imamo i izvanredne komentatore, dakle, prekaljene šahistkinje i šahiste koji nam pomažu da se snađemo u onome što gledamo i što je, manje obučenim igračima, nalik prašumi kroz koju se nekako valja probiti. Samo takmičenje, dakle, traje mesecima – veoma je naporno izdržati tri sata brzopoteznog šaha u jednom i istom navratu (vrhunski šahisti, za vreme takmičenja, gube kalorija koliko i atletičari recimo, a tek nešto manje od biciklista ili plivača; deluje neverovatno, ali naučna istraživanja su to potvrdila) – pri čemu su osmina finala, četvrtfinala, polufinala i, naravno, samo finale, upravo spektakularni.
Ove godine bilo je još zanimljivije jer je izvanredno talentovani, drski, kontroverzni, bezobrazni i sjajni Amerikanac Hans Moke Niman ubedljivo grabio ka finalu, a da se još nije slegao veliki skandal iz 2022. Pošto je septembra 2022. godine, na Sinquefield Cupu, u zaista neverovatnoj partiji, Niman porazio Karlsena, tadašnji svetski prvak ga je optužio za prevaru. Nije Karlsen pružio direktan, već samo posredan dokaz za svoju optužbu: čovek, tvrdio je Karlsen, ne može da igra onako kako je, u toj partiji, igrao Niman, što implicira da je Niman koristio superkompjuter. Danas nijedan šahista nema nikakve šanse protiv superkompjutera, a tek je Karlsen uspeo da remizira nekoliko partija.
Da stvar bude gora, sam Niman je priznao da je, kao klinac, zaista varao, ali je najodlučnije odbijao da je koristio superkompjuter u partiji protiv Karlsena. Taj događaj podelio je šahovski svet (kako se to obično kaže). U narednom njihovom susretu Karlsen je odbio da igra s Nimanom i posle prvog poteza predao je partiju, a Amerikanac Hikaru Nakamura, veliki Karlseonov rival i jedan od najboljih svetskih šahista, podržao je Karlsena u toj optužbi pokazujući da Niman nikada pre tog susreta nije odigrao tako komplikovanu partiju s tako visokim (gotovo stopostotnim) procentom najboljih poteza. No, kako nije bilo neposrednih dokaza, Niman je tužio Karlsena za povredu ugleda i tražio odštetu od milion dolara. Poravnanje je postignuto izvan suda, ali napetost je ostala.
Niman je, dakle, u svom pohodu do polufinala, jednostavno rečeno, čistio sve pred sobom, računajući i fantastičnog Francuza Maksima Vašje Lagrava, tada još aktuelnog svetskog prvaka u brzopoteznom šahu i jednog od retkih koji se može pohvaliti da je tukao Karlsena. S druge strane žreba, pak, do polufinala su stigli Hikaru Nakamura i Alireza Firuzja. Najpre je veliki talenat Firuzja neočekivano ubedljivo porazio Nakamuru u odličnom meču, a potom je Karlsen – ovo se ne može reći nežnije – pregazio Nimana. Nije to bio dosadan meč, naprotiv, pokazao je Niman sav svoj talenat, odigravao genijalne poteze, ali je Karlsen bio impresivan, nedodirljiv.
U borbi za treće mesto, u lepom meču u kojem je sve prštalo od duhovitosti, Nakamura je dosta ubedljivo porazio Nimana. Samo finale, pak, osim nekoliko prvih partija, zapravo je bilo dosta razočaravajuće jer Firuzja je delovao, najblaže rečeno, nemoćno pred Karlsenom, koji je, doslovno, sve vreme đuskao (!) na stolici i ludo se zabavljao, dok je Firuzja sve dublje tonuo u nemoć i jad. Ne dešava se često da se na tako visokom nivou neki šahista slomi kako se to dogodilo Firuzji. U stvari, nije se Firuzja slomio, slomio ga je Karlsen svojom zapanjujućom, genijalnom igrom.