Nakon što je već pomilovao naprednjačke batinaše koji su u Novom Sadu jednoj devojci izvalili vilicu, predsednik Aleksandar Vučić će svoju zaštitničku ruku staviti i nad ženu koja je kolima probijala blokadu te umalo ubila studentkinju.
Ljepota poroka je u tome što se ništa ne skriva. Kao što je onomad predsednik navijao za one što automobilima jure ljude, tako ih sada štiti od pravedne kazne.
Jer pravosuđe, po predsedniku, nije dovoljno naprednjačko. Pa mora da interveniše on, koji se sa pedeset i kusur još uvek diči da je tobože „najbolji student pravnog fakulteta u istoriji“.
Uzgred, kad ovaj režim padne, pod hitno predsedničkoj funkciji treba oduzeti pravo na pomilovanja. Ta sultanska moć nije u skladu sa modernim vremenom, a kad se predsednik razbahati, kao sada, onda cela tzv. vladavina prava i podela vlasti mogu mačku o rep.
Ostala je gola represija
Kažem, ljepota poroka je što nema skrivanja i sve je svima jasno. Od čitave skupocene PR mašinerije ostala je samo gola represija. Sad još i signal siledžijama i ludacima svake vrste da nekažnjeno mogu da lome kosti „blokaderima“.
Studenti i narod u pobuni stavljeni su tako van zakona – njima u Vučićevoj Srbiji više nisu zagarantovani ni telesni integritet ni životi. Svaki akt pobune u takvoj državi je – nužna samoodbrana.
Na ulicama se ušlo u ono što je politikolog Duško Radosavljević za „Vreme“ nedavno opisao kao „mrcvarenje“. Bokseri su razmenili udarce, već su umorni, i meč se svodi na to ko će duže ostati na nogama.
Ali, Vučić zna da će izgubiti na poene kad se čuje gong. Trend je neumoljiv, podrška režimu se kruni, poslušnost se otkazuje. Iako inflatorno ponavljana, i dalje je tačna poruka da je – nestao strah.
Zato Vučić šalje pendreke, zato hapsi, zato ohrabruje ludake da gaze kolima, zato su njegove tabloidne halebarde u neprestanom idiotskom jurišu.
Kako preživeti
Zakrvavljenih očiju – a zapravo nasmrt preplašeni jer im se bliži pad sa vlasti i odlazak u Zabelu – vinovnici režima tako povređuju i sebe. Što više nepravde nanose, to će u ovoj fazi „mrcvarenja“ više slabiti i to će pobeda studenata i naroda biti lakša.
Jer i istraživanja pokazuju da ni naprednjačkom biračkom telu nije sasvim drago kad se gaze „naša deca“. Dostignute su granice propagande – priče o „obojenoj revoluciji“ mogu da se ponavljaju do mile volje. Bitno je da je više ljudi koji u te baljezgarije ne veruju od onih koji su još uvek omađijani.
Što pre svih reče Duško Vujošević, sve će se ovo lane zvati, ali valja dotle preživeti.
Preživeće se uz nužnu samoodbranu i zbijene redove. Snagu za to uvek lakše nađe onaj ko se bori za pravdu, pogotovo kad mu više ni život nije zagarantovan.
