Kako se svetlo gasi bez alarma

Piše: Igor Božić, programski direktor N1

Subota je, podne. Prve vesti Al Jazeere Balkans iz Sarajeva. Sve teče uobičajeno. Vesti o napadima u Gazi, slede vesti iz rata u Ukrajini, zatim o stanju na ulicama Srbije usled blokada, priča o tome zašto nema vode u Vrdniku, pa odjava.

“Ovo je bio naš poslednji dnevnik, posle 14 godina. Davali smo glas onima koji nisu imali gde da se čuju”, izgovara perfektno obučena voditeljka, kamera švenkuje ka reflektorima, gase se svetla.

Poslednje vesti završene su bez dramatike, sledeći svoju četranestogodišnju uređivačku politiku. Na AJB mogli ste da čujete i vidite sve vesti, uvek s distance, bez ličnog pečata, bez emocija. Skoro da nikada nije bilo iskakanja iz šeme zbog vanrednih događaja, ali za one koji su hteli da se informišu AJB je bio mesto gde su svakako mogli da vide najvažnije priče iz regiona.

Vest o gašenju došla je odjednom i bila je pravo iznenađenje. Niko nije očekivao da će globalna mreža iz Katara ugasiti projekat koji su finansirali skoro deceniju i po. Obrazloženje da je u pitanju finansijska neisplativost ne deluje baš uverljivo jer ovakvi projekti news kanala ne mogu da donesu zaradu. Ne treba zaboraviti da je Al Jazeera imala eksperiment u SAD, kada je posle ulaganja od milijardu dolara posle samo godinu dana ugasila mrežu u Americi. Taj potez je delovao logično jer su katarski vlasnici shvatili da Amerikanci jednostavno odbijaju da se informišu preko kanala koji dolazi s Bliskog istoka, bez obzira na to što su na ekranu gledali iskusne američke novinare. Investicija na Balkanu, uz angažovanje iskusnih lokalnih profesionalaca, trajala je 14 godina. Praktično u jednom danu bez posla je ostalo 200 ljudi sa teritorije bivše Jugoslavije. To su bili ljudi koji su poštovali pravila profesije i nisu izlazili iz tog okvira nikada.

GLOBALNA STRATEGIJA: ISTINU POTOPITI TIŠINOM

Samo nekoliko meseci ranije svedočili smo naprasnom gašenju višedecenijskih medijskih projekata iz Amerike. Jednom odlukom ukinuto je finansiranje američkog Voice of America (VoA) i Radio Free Europe/Radio Liberty. Kada je Donald Tramp, tokom povratka na tron u Vašingtonu, zahtevao gašenje američkih servisa koji informišu svet, njegov gest je tumačen kao populistički hir. Ali bio je mnogo više od toga. Njegova administracija je tvrdila da su Voice of America i RFE/RL “zastareli”, da ih vode “levičari” i da je vreme za nove platforme, fleksibilnije, brže, manje zahtevne. Ali prava poruka bila je: istina je preskupa ako nije u funkciji moći i ako ne služi onome ko vlada.

Zvanična objašnjenja ne mogu da sakriju ono što postaje sve vidljivije i to sve u jednoj godini: na delu je globalna strategija uništavanja profesionalnih medija. Profesionalni mediji su neisplativi. Ili preciznije: nepoželjni. Ova godina ostaće upamćena u istoriji kao godina egzodusa medijskih profesionalaca. U tom duhu, kada jedna regionalna redakcija poput AJB nestane, nije u pitanju samo korporativna odluka. U pitanju je nastavak globalnog obrasca u kojem se najpre slabi poverenje u tradicionalne izvore, zatim se isti ti izvori urušavaju finansijski, i na kraju – gase bez otpora.

OSTRVO KOJE JE SMETALO

Ostrva razuma i proverenih informacija potapaju se jedno po jedno u globalnom naletu populizma. Al Jazeera Balkans je bila jedno takvo ostrvo. Postavljala je pitanja. Bavila se ljudima. Dopuštala kompleksnost. U regionu u kojem je polarizacija norma, a propaganda valuta, novinari AJB nisu bili deo te matrice. Njeni reporteri su putovali, izveštavali i proveravali činjenice. Njeni urednici su birali ton, reči, kontekst. I to nije bilo malo. Čitajući likovanje režimskih botova u Srbiji, shvatam da je i to malo ostrvo bilo smetnja jednoumlju koje kosi sve pred sobom. I sada, kada tog ostrva više nema, postavlja se pitanje: koliko je još news kanala ostalo, koliko profesionalnih informativnih ostrva?

N1 POD REFLEKTORIMA VLASTI

U Srbiji, redakcija N1 svakodnevno živi pod pritiscima, targetiranjem, etiketama i pretnjama. Smenom Dragana Šolaka i Viktorije Boklag sa čela United Group, kompanije u čijem okviru posluje i N1, otvorena su vrata za potencijalnu krizu. Još nema direktnih udara i otvorenih pritisaka, još niko ne ruši zidove, ali glasine se šire. Odmah posle prodaje SBB u aprilu, predsednik Srbije, koji već godinama targetira N1 u svakom obraćanju, dao je prognozu da merimo vreme do gašenja do novembra ove 2025.

Kako to Aleksandar Vučić može da zna? Kaže, finansiranje nam je ugroženo. Nije tačno. N1 u Srbiji posluje pozitivno. Zašto bi onda neko želeo da ugasi televizuju koja je mesecima unazad najgledanija u SBB mreži? I novim vlasnicima SBB iz Yettela mora biti jasno da su korisnici kod njih isključivo zašto što razliku na tržištu prave N1 i Nova. Dakle ako pričamo o poslovnim razlozima – vlasnicima (BC partnersu) i onima koji emituju naše kanale (Yettelu), može samo da koristi to što nas imaju.

Jasno je da je za investicioni fond ključna zarada i da je naš ključni strah da li ćemo se naći na listi za prodaju. Odgovor od svojih vlasnika čekamo i to nas u Srbiji posebno zabrinjava jer je svima jasno da je vlast Aleksandra Vučića odlučna da nas potpuno uništi. Zato nam je važno da dobijemo jasnu potvrdu da nismo na prodaju. Bilo bi neodgovorno praviti se da ne vidimo mogućnost da se i kod nas pokuša ono što je već viđeno drugde. Kada profesionalni standardi postanu teret, kad nezavisnost postane trošak, a istina pretnja – sledi neizvesnost.

SIDA ODLAZI – A KO OSTAJE?

Gašenje AJB, gašenje VoA, batrganje RFE da preživi, moguća promena strategije u UG – sve to nisu izolovani incidenti. To je deo šire slike. Prošle nedelje stigla je još jedna tiha, ali snažna poruka: švedska razvojna agencija SIDA objavila je da će se do juna naredne godine povući sa Zapadnog Balkana i iz Turske.

Za one koji se bave slobodom medija, ljudskim pravima i razvojem civilnog društva, to je bila vest koja odzvanja dublje nego što se na prvi pogled čini. Osnovana 1995. kao nezavisna agencija švedskog Ministarstva spoljnih poslova, SIDA je bila jedna od poslednjih stabilnih tačaka međunarodne pomoći u regionu. Njeno prisustvo nije bilo simbolično – bilo je strukturno.

Programi su obuhvatali ključne reforme: vladavinu prava, zaštitu ljudskih prava, osnaživanje civilnog društva i podršku slobodnim medijima. Povlačenje dolazi u trenutku kada su mnoge organizacije već uzdrmane zatvaranjem USAID projekata, a evropski fondovi preopterećeni.

Ovo je nova etapa u sistemskom slabljenju infrastrukture javnog interesa. Manji istraživački mediji, dokumentarni autori, inicijative protiv dezinformacija – svi oni zavise od tih fondova da bi uopšte postojali. Kada ta podrška nestane, ne nestaju samo budući projekti. Nestaje i poverenje da postoji iko ko želi da ih održi. Povlačenje SIDA nije samo unilateralna odluka Švedske. To je simptom veće priče: da je prostor za slobodno, hrabro i odgovorno informisanje sve manji. Da ostajemo bez saveznika iz Evrope i sveta koji se deklarativno zalažu za demokratiju, nezavisni novinari ostaju prepušteni sami sebi.

HAOS KAO ORUĐE KONTROLE

Mediji se preoblikuju. Ne u skladu sa potrebama javnosti, već u skladu sa potrebama moći i moćnika. Informacija više nije vrednost sama po sebi. Postala je oružje. A najefikasniji način da kontrolišeš istinu nije cenzura. Već haos. Kada nemaš kome da veruješ, kada su svi “isti”, kada su činjenice stvar percepcije, tada si savršeno podložan manipulaciji. U toj strategiji, profesionalni mediji nisu neprijatelji – oni su kolateralna šteta.

Zato je važno da N1 ostane ono što jeste. I nije u pitanju samo samoodržanje. U pitanju je javni interes. Da svakog dana postoji neko ko pita, proverava, insistira. Da neko napravi razliku između spinova i propagande. Da neko izgovori ono što drugi prećutkuju. Da prenesemo uživo ono što se događa na ulicama. Za sada, to radimo. Uz podršku publike. Uz poverenje koje nije dato, već zasluženo u poslednjih skoro 11 godina, uz redakciju koja zna zašto je ovde.

KADA MRAK POSTANE PRAVILO

Ali svi moramo znati: ako se sistemski gasi profesionalno novinarstvo u celom svetu, neće ni nas zaobići. I zato ne smemo biti tihi. Ne kada se gasi svetlo. Jer kada svetla nestane, mrak nije samo posledica. Mrak postaje pravilo. Zato treba govoriti. I snimati. I pisati. Dok god imamo reči, kamera, prostor i publiku. Nijedna redakcija nije večna. Ali ideja istine – mora biti. U suprotnom ostaje nam samo propaganda režima, haotične neproverene informacije na društvenim mrežama koje ne mogu da zamene profesionalne medije, koliko god neki mislili da je to dovoljno.