Znate ono kad posao obavljate rutinski, bezvoljno? Kada vas zbog toga ždere stres? Ili se na posao odgegate kao zombi koji radi samo koliko baš mora, jer zavisi od plate?
Nemci to zovu „innere Kündigung“, što bi se moglo prevesti kao „otkaz u duši“. Tada se ulazi u stanje u kojem ste i dalje zaposleni, ali ste zapravo digli ruke.
„Čovek ima ugovor o radu, ali postoji i psihološki ugovor“, kaže nam Sarita Bradaš, psihološkinja iz Centra za dostojanstven rad.
„To su očekivanja koja se ne zapisuju, ali se pretpostavljaju. Recimo, da napreduješ ili da zarada pravedno raste. Ili da uskladiš poslovni i porodični život“, dodaje ona za naš njuzleter Međuvreme.
Teške psihičke i fizičke posledice
Kršenje nepisanog ugovora – jer, poslodavac možda ima sasvim drukčije predodžbe – može da vodi otkazu u duši. A zašto to?
Jer, kaže Bradaš, čovek radom zadovoljava tri potrebe. Prva je naravno materijalna, egzistencijalna. Druga je socijalna, recimo odnos sa kolegama ili šefom, što se kaže – radna atmosfera. Treća psihološka – da posao bude zanimljiv, da se napreduje, učestvuje u odlukama.
Ako je bilo koja od tri komponente narušena, ljudi gledaju da promene posao ili, ako ne mogu ili se boje promene, onda ostaju. Bezvoljni. Pod stresom.
„To onda vodi ozbiljnim problemima – visok krvni pritisak, srčani problemi, nesanica, poremećaji ishrane, okretanje alkoholu… Vide se i psihološke posledice, pojava mentalnih bolesti, poremećeni odnosi u porodici, sa koleginicama i kolegama. Pa sve do izgaranja na poslu“, kaže Bradaš.
Koliko smo zadovoljni?
Koliko su ljudi u Srbiji zadovoljni svojim poslom? To je pitanje od milion dolara. Anketa o tome praktično nema niti su u interesu onih koji bi mogli da finansiraju takve ankete.
Kada smo u njuzleteru Međuvreme pitali čitaoce, dve trećine je reklo da je u životu mahom zadovoljno svojim poslom (od njih, dve trećine često, a trećina skoro uvek). Trećina je nezadovoljna svojim poslovima (od njih, tri petine često, a dve petine skoro uvek).
Nedavno istraživanje Galupa, koje je bilo opštije, našlo je da trećina ljudi u Srbiji razmišlja da promeni radno mesto – to je negde u evropskom proseku. Načelno je životom bilo zadovoljno 55 odsto ljudi, što donosi solidno deseto mesto u Evropi.
Bradaš smatra da poslodavci u Srbiji retko vode računa o zadovoljstvu radnika. Zemlja je u vrhu neslavne liste po udelu ugovora na određeno vreme. „Očito ništa ne znaju šta znači zadovoljan radnik ili radnica i da to ide u korist firme.“
Ali teško je, kaže Bradaš, pogoditi u kojim su to branšama ljudi najčešće dali otkaz u duši.
Recimo, kada smo istraživali rad u fabrikama dobavljača auto-industrije, jedna radnica fabrike za proizvodnju kablova u Leskovcu rekla je: „Zašto bih ja više svoje zdravlje ugrožavala za pedeset hiljada dinara? Gledam ako mogu negde nešto da nađem da se sklonim, i to je to. To misli 90 odsto kolega. Samo nemaju gde da odu.“
Ostvariti se drugde
Bradaš pretpostavlja da najviše utiču loša plata i uslovi rada, često i kada neko sa recimo završenim fakultetom radi na fabričkoj traci. Ali, dodaje, ključno je šta sam radnik očekuje.
„Recimo, možda mi posao kasirke izgleda monotono i dosadno, ali njoj ne mora tako izgledati ako ima druga očekivanja – posao, sigurnost, toliko da zadovolji egzistencijalne potrebe. To uvek zavisi od vizure samog zaposlenog.“
Bradaš se stalno vraća na hijerarhiju ljudskih potreba psihologa Abrahama Maslova – osnova su fiziološke potrebe, a vrh je samoostvarenje.
„Neko može da se ostvari na poslu, a neko ne. Neko će se ostvariti drugde, u hobiju, porodici, i od posla samoostvarenje i ne očekuje“, dodaje ona za Međuvreme.
