Ako ima ičeg dobrog u ovom vodvilju oko putovanja naših najviših predstavnika od nemila do nedraga, od Beograda do sunčane Floride i nazad, pa preko egzotičnog Bakua, zaobilazno do sudbinske Moskve, na tu famoznu vojnu paradu poražene vojske, kao i tretmana koji su naši dužnosnici imali od svojih domaćina, onda je to naglo probuđeno interesovanje za istorijat naših odnosa sa velikim silama i naše (ne)snalaženje u beskrajnim pokušajima da se negde u to komplikovano svetsko tkanje udenemo.
U korenu toga je, u suštini, sasvim jednostavno pitanje na koje nikako ne uspevamo da damo jednoznačan odgovor – modernizacija ili tradicija. A ostale dileme – svet ili palanka, Zapad ili Istok, evropska demokratija ili azijska despotija – mogu se svesti na pitanje želi li Srbija da bude savremeno društvo ili ne. Nije teško primetiti kako je previše duga lista situacija kada su srpska politička elita i celo društvo u tom smislu donosili katastrofalno loše odluke sa jednako katastrofalnim posledicama. Većina čaršije se, tradicionalno, zažareno bavi odmeravanjem ko je Srbima i njihovoj državi više naudio i više ih mrzi, a ko nam je pak pravi prijatelj, rod najrođeniji, drug do groba. Drugi se, sa poznavanjem svetske politike ravnom samo onom Nušićevih Arse Popovića, majora u penziji i njegovog rivala u polemikama gazda Mite Bomaršea, odaju kopleksnim geo-strateškim promišljanjima – kažem ti, neće Amerikanac hteti; ma kakvi, kada Rus njemu tu; ma to je sve zbog Arapa i nafte, kažem ti…
Mi smo se, ipak, ma kako ove rasprave bile inspirativne, odlučili za nešto drugačiji pristup razmatranju problema koje srpsko društvo ima da se razabere, pribere i konačno upodobi svom položaju evropske zemlje u 21. veku. Naime, ovde ćemo pokušati da damo kratak, ponekad možda i crnohumoran prikaz istorijskih događaja i trenutaka kada smo nepogrešivo grešili u proceni, birali pogrešnu stranu ili sami sebi, neopravdano i ničim izazvano, činili stvari koje su nas dovde i dovele. Namera je da makar pobrojimo sva ta naša silna posrtanja za koja nam niko nije kriv do nas samih i da se nadamo da će neke umne glave uspeti da u tom neslavnom nizu prepoznaju uzroke i možda, možda, ponude i neka rešenja da se iz gliba u kome smo već predugo izvučemo. Elem, preglednosti radi, pomenute događaje možemo podeliti na spoljno-političke brljotine i blamaže, i naša unutrašnja samoranjavanja u nogu, a nekada i u glavu.
SPOLJNO–POLITIČKE BRLJOTINE I BLAMAŽE
Mnogi su se našli iznenađenim zbog učešća naših predstavnika na vojnoj paradi vojske koja je napala i upravo ratuje, uz niz počinjenih ratnih zločina, protiv nama prijateljske Ukrajine. Mnogi to ocenjuju ne samo kao katastrofalnu političku procenu, već i kao duboko (ne)moralno ogrešenje. Mnogi se i zabavljaju loveći na koje sve protokolarne načine domaćini lupaju packe našoj delegaciji, koja je kroz sličnog diplomatskog toplog zeca prošla pre nekoliko dana u Sjedinjenim Državama. Veliki broj je i onih koji su zabrinuti zbog ekonomskih i političkih konsekvenci koje zemlji prete od njenih evropskih saveznika nakon ovog moskovskog paradiranja. Rusija je zemlja agresor u ovom ratu i za ovako demonstrativno svrstavanje na njenu stanu teško je naći racionalno opravdanje.
Ali ne mora se ići predaleko u istoriju da bismo našli druge trenutke kada je naša država pravila kardinalne greške u proceni međunarodne situacije. Usred rata koji je besneo Evropom, 25. marta 1941. tadašnja država je zvanično stupila u savez sa nacističkom Nemačkom, Italijom Benita Musolinija i Japanom. Već istog leta, za vreme Nedićeve vlade, postali smo jedna od retkih zemalja koja je na svojoj teritoriji imala koncentracione logore, od čega čak tri na teritoriji prestonice.
Nešto kasnije, 1989. kompletnoj političkoj eliti Srbije promakla je nekako činjenica da je srušen Berlinski zid i da je Sovjetski Savez izgubio Hladni rat. Tako je nezvanična ponuda, u vreme sada već mitske vlade Ante Markovića, da se ubrzano pristupi Evropskoj uniji glatko odbijena, Marković je najuren, a iz fioke nadležnih službi izvučen je Memorandum SANU, kao nacionalni program za put bez povratka. Čini se da nam je već tada donošenje pogrešnih odluka postalo neka vrsta navike, pa su tokom ratova za jugoslovensko nasleđe kao na traci odbijane bolje i odmah zatim prihvatane znatno gore opcije. Nerazumevanje međunarodnih odnosa, oslanjanje na pogrešne partnere i neprepoznavanje sopstvenih interesa dosegli su već i urnebesne razmere. I sada smo tu gde jesmo. Uvek na obodu modernog sveta, u dodiru sa naprednim demokratijama, na pragu savremene civilizacije ali bez konačne spremnosti da taj prag i pređemo. A ni to nije bog zna kako novo. Srbija je sa svega nekoliko glasova većine u skupštini izglasala 1880. izgradnju prve pruge, uz ogromne otpore i argumentaciju da je železnica “antisrpski i antipravoslavni đavo” i kako je “poznato da tamo gde pruga prođe žene manje rađaju”.
UNUTRAŠNJA SAMORANJAVANJA
Osim internacionalnih posrtanja, imali smo i ona u kojima smo kombinovali međunarodna pitanja i naše unutrašnje odnose, sa ciljem da sebi nanesemo štetu a istovremeno se i obrukamo pred svetom. Nameće se tako primer onog našeg knjaza, svinjarskog trgovca iz Gornje Dobrinje, što je rođenom kumu odsekao glavu, pa je dao lokalnom mesaru i izvesnom Peri ćurčiji da je prepariraju, njima isplatio 35 groša za taj taksidermijski projekat i tako ispunjenu slamom poslao ju je sultanu u Carigrad. Pošiljka je bila praćena spektakularno ponižavajućim pratećim pismom sultanu, pisanom u najboljoj tradiciji udvorištva i poniznosti, u kome je stajalo, između ostalog, da slanjem Karađorđeve glave “zasvedočavamo da se naš narod više ni u kakvoj prilici pobuniti neće, samo ako rahatluk bude imao…” Mi smo, normalno, odmah odlučili da autora ovog pisma nazovemo Velikim, po njemu krstimo centralnu beogradsku ulicu, auto-put i koješta drugo po Srbiji.
Ali nisu nama svi lideri zaslužili takav tretman. Na primer, kneza Mihaila koji je vratio Beograd u srpske ruke, proterao Turke iz ostalih srpskih gradova, modernizovao i osnažio vojsku i počinio još nekoliko sličnih zlodela, nekako smo, sasvim prirodno, streljali u Topčideru. Njegova kobna greška bila je što je pomagao srpske umetnike i intelektualce, sazidao Narodno pozorište i pazite sad – pisao poeziju. Otuda je i sasvim jasan poriv atentatora, neka dva brata Radovanovića, da knjaza ne samo ubiju iz pištolja već posle toga i masakriraju noževima. Mihajlo im se surovo osvetio izgovorivši svoje poslednje reči – “Dakle, istina je” na francuskom i time svoje ubice trajno oštetio. Kažu da su i na streljanje izašli ošamućeni.
Slično je prošao još jedan Obrenović, kralj Aleksandar. Njemu tadašnja ruska agentura u Srbiji, poznata pod marketinški promišljenim imenom Crna ruka, predvođena nadobudnim pukovnikom Apisom, a poučena primerom svojih psihološki poljuljanih prethodnika, nikako nije mogla da oprosti što je, kao i knez Mihajlo, tečno govorio francuski i to baš provokativno, javno, pred svima, bez ikakve sramote i zazora. Osim toga, kralj nije imao, prema njihovim visokim estetskim standardima, ni dovoljno atraktivnu suprugu, pa su Apisovi puleni bili, hteli – ne hteli, prinuđeni da ih oboje ubiju i bace sa terase Starog dvora. Kada su se od tog posla odmorili, neku godinu kasnije, uspeli su da napujdaju i naoružaju grupu maloletnika da ubiju austrijskog prestolonaslednika i ženu mu Sofiju i tako izazovu rat koji je Srbiju koštao tričavih 1.300.000 žrtava.
A ako mislite da je Srbima to bilo dosta, naravno da niste u pravu. Imali smo mi još pismenih, uljudnih lidera koje je valjalo zatući. Sledeći na redu bio je Ivan Stambolić. Njemu ni povlačenje iz politike i uopšte iz javnog života i sklanjanje od sveta u šumu na Košutnjaku nije pomoglo da ga Milošević i njegova mahnita supruga ne nađu i na njega ne pošalju svoje besne pse, ideološke izdanke Crvenog orkestra, specifične agenture u agenturi obučavane, sasvim neočekivano, ponovo u slobodarskoj Moskvi. Srpska ledi Magbet i njen muž mislili su da i tako sakriven Stambolić previše zrači normalnošću, što je moglo negativno uticati na njihove podanike, posebno tada pred izbore, pa su odlučili da je najbolje da ga se zakopa negde što dalje, recimo na vrh Fruške gore.
I naravno, nismo zaboravili ni na one policijske službenike, onako pomažene po glavi kao blagoslovom od naših barbarogenija, samozvanih očeva nacije, koji su odlučili da snajperom zaustave svaki pokušaj uljuđivanja Srbije i njeno približavanje civilizaciji. Zoran Đinđić se ponadao, a i mi sa njim za trenutak, da od ove zemlje može biti nešto i za to je u najkraćem roku bio kažnjen. Nada kod nas nije fino čeljade kao kod pristojnog sveta. Nada je u Srbiji pretvorena u damu sumnjivog morala. Jedini sličan vladar, a koji je uspeo da izbegne dugu ruku najgoreg u Srbiji, bio je Josip Broz. Doduše, na njega je pokušano ukupno 50 atentata, što od lokalnih što od belosvetskih ubica. Ubedljivo najuporniji bili su, pogađate, opet Rusi i njihovi ovdašnji službenici, koji su pokušali da doakaju sinu pitomog Zagorja a i željama naroda da živi kao oni imperijalisti na Zapadu, tačno 22 puta. Sredstva su bila mnogobrojna, a ne može se poreći ni određeni stepen kreativnosti u njihovom izboru, pa su se među njima našli pištolj velikog kalibra, damski pištolj, snajper, lovačka puška sačmara, različite eksplozivne naprave, više vrsta otrova, od kojih i neki egzotični, inficirani medicinski instrumenti i tramvaj. Da, i tramvaj. Da bi sve to izbegao, jasno je sasvim, moraš biti maher i hadžija, pa su Titu njegovi nesumnjivi hadžiluk i maheraj spasli glavu, kao jedinom od svih vladara koji su pokušali da modernizuju Srbiju a koji je umro neubijen.
I šta nam je onda, dakle, činiti? Teško je biti siguran. Bojim se da se moramo uzdati u slovo poznatog Katzovog zakona: “Ljudi i narodi postupiće razumno tek kada sve druge mogućnosti budu iscrpljene”. Ostaje nam da se nadamo da nas je naša upornost dovela do ove tačke.
