Kako nacrtati igrani film

Dugometražni animirani film Seljani, kojim je nedavno završen Festival autorskog filma, privlači pažnju pre svega kao nova vrsta produkcije u svetskoj kinematografiji – nastao je spajanjem igranog i animiranog filma, i animacije i slikarstva. Osim toga, ovdašnjoj javnosti Seljani su interesantni i zato što je u njegovoj realizaciji učestvovalo 22 slikarki i slikara iz Srbije.

Realizovala ga je ista autorska ekipa kao i prvi film te vrste animacije Loving Vincent (2017), tandem reditelja Dorota Kobijel (DK) Velčman i Hju Velčman. Film je koprodukcija Poljske, Srbije (“Digitalkraft”) i Litvanije, a kandidat je Poljske za nagradu “Oskar”.

Priča Seljana je bazirana na istoimenom romanu Vladislava Rejmonta, dobitnika Nobelove nagrade, o seljanki Jagni koja je primorana da se uda za mnogo starijeg, bogatog farmera Borinu, uprkos svojoj ljubavi prema njegovom sinu Anteku. S vremenom, Jagna postaje predmet zavisti i mržnje seljana i mora da se bori da sačuva svoju nezavisnost. Radnja se odvija u poljskom selu na prelazu iz 19. u 20. vek, a mikrosvet seoske zajednice pruža univerzalnu i aktuelnu priču o tragičnoj ljubavi i životu u tradicionalnom okruženju.

Film je rađen oko tri godine. Prvo je snimljen igrani film s poljskim glumcima, a zatim su u postprodukciji eksterijeri prilagođeni radnji koja se dešava na selu, na prelazu iz 19. u 20. vek, dakle, bez antena ili automobila u pozadini. Onda su po tom materijalu nastajale slike, ulja na platnu, kadar po kadar, frejm po frejm.

Sagovornici “Vremena” Biserka Petrović i Vladimir Vinkić bili su slikari u oba filma, a u Seljanima i supervizori. Kažu da Seljane ne doživljavaju kao nastavak Loving Vincent samo zbog identičnog načina rada, već pre svega zbog saradnje sa poznatim tandemom autora.

Ulazak u svet animiranog filma za Biserku Petrović počeo je 2016. godine kada je videla oglas u kome se traže slikari za Loving Vincent. Prethodno je studirala italijanski i engleski jezik na Filološkom fakultetu, te se na završnoj godini upisala na Akademiju umetnosti u Firenci. Tamo je deset godina radila kao profesorka crtanja i slikanja, a ovaj oglas je, kako kaže, bio razlog da se vrati u Srbiju iako joj to nije bilo u planu.

“Pre toga se nikada nisam bavila animacijom, ali se ispostavilo da oni traže pre svega dobre slikare, a animacija se nauči s vremenom”, kaže Biserka Petrović. Loving Vincent je na nju ostavio jak utisak jer je tada prvi put videla pokretne slike urađene tehnikom ulje na platnu. “Bilo mi je podsticajno što sam mogla da oživim svoju sliku – da gledam likove koji gestikuliraju i izražavaju emocije na platnu”.

Vladimir Vinkić, koji je diplomirao slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i specijalističke studije na Akademiji umetnosti u Firenci, ima slično iskustvo.

“Na Loving Vincent radio sam poslednjih šest meseci, kada je raspisan dodatni konkurs za slikare iz celog sveta kako bi se projekat brže završio. Tada su me obučili da radim animaciju. Ceo tim je bio odličan, imali smo podršku supervizora, a i mi smo međusobno delili znanja, što je pomoglo da dođemo do sličnog načina slikanja i animiranja”.

Tokom rada, reditelj Hju Velčman izabrao je tridesetak najboljih slikara, među kojima su bili Biserka i Vladimir, i pitao ih da li su zainteresovani za saradnju na narednom filmu.

Biserka Petrović kaže da je zbog te mogućnosti da nastave saradnju kao tim, predložila da sledeći film rade u Srbiji, i tako je došlo do saradnje sa producentskom kućom “Digitalkraft” u Beogradu i producentom Ivanom Pribićevićem na filmu Seljani.

Kroz šalu kaže da je, kako bi opravdala svoju teoriju da u Srbiji ima mnogo dobrih slikara, morala da pronađe ljude. Bilo ih je, kaže, dosta na testiranju, pa su ih onda trenirali, pa su ušli u produkciju.

Na Seljanima, Biserka Petrović i Vladimir Vinkić bili su i supervizori. Pričaju da se na konkurs u Srbiji javio veliki broj kandidata i da su izabrani i naučeni animaciji na isti način kao i prilikom produkcije prvog filma. Slikari su gotovo dve godine sve vreme slikali, otprilike tri frejma dnevno, svaki dan po osam sati. Svako bi dobio scenu koju treba da naslika na osnovu svojih sposobnosti, odnosno onoga što mu bolje leži – portret, pejzaž, manji ili veći pokret, crno-bele scene, a zatim bi radio “sliku preko slike”.

“Bilo je naporno jer sam radila sa dvadesetoro ljudi. Ti ljudi praktično žive u studiju gde rade, a ja moram da odgovorim na svaki njihov zahtev i rešim svaki problem”, priča Biserka Petrović.

Vladimir Vidić je nastojao da neiskusnim kolegama prenese sve znanje koje je stekao radeći prvi film i kaže da su oni strepeli da li će “jednog dana i oni slikati kao ja. Odgovarao sam im da će za nekoliko meseci crtati čak i bolje od mene. To se i desilo”.

Gledajući film na beogradskoj premijeri na Festivalu autorskog filma, Vidić kaže da je u njemu mogao da vidi sve te ljude sa kojima je sarađivao. “Zato što tačno znam koju scenu je svako od njih radio. Bio je to vrlo lično viđenje filma”.

Za film je urađeno oko 40.000 frejmova, a u fizičkom smislu 1.200 slika, na kojima su menjani detalji u procesu animacije. Toliko je i sačuvanih slika – poslednjih frejmova iz svakog kadra.

U Beogradu je ostalo oko 250 slika i u planu je izložba u MTS dvorani u vreme bioskopske premijere filma, 18. januara 2024.