Nekoliko meseci pošto je osnovano, Udruženje studenata sa hendikepom obratilo se javnosti motom „Među vama“. Godinu dana kasnije, nova kampanja nazvana je „Sa vama“. Cilj prve kampanje, započete u decembru 2000, bilo je podsećanje na činjenicu da među nama žive mladi ljudi kojima nije na pravi način omogućeno da se uključe u društvo, a cilj ovogodišnje da ti ljudi treba da žive ne pored, nego sa nama. Problemi sa kojima se i dalje suočavaju srednjoškolci i studenti sa hendikepom, govore međutim u prilog tezi da mnogi još ne shvataju ni šta zapravo znači ono „Među vama“.
STAV: Kao prvi i najveći problem, aktivisti ovog Udruženja ističu predrasude – oni koji nemaju hendikep imaju predrasude prema onima koji ga imaju, oni sa hendikepom imaju ih prema onima koji ga nemaju, a i same osobe sa hendikepom imaju ih jedni prema drugima: grupacije ljudi sa različitim hendikepima zatvorene su među sobom, a Udruženje studenata sa hendikepom prvo je koje okuplja sve grupacije.
„Za sve manjinske grupe koje se zalažu za svoja ljudska prava obično se vezuju priče o privilegijama i novcu koje dobijaju, ali se zaboravlja da se mi borimo upravo za dobijanje jednakih prava, odnosno za dobijanje preduslova da ih ostvarimo. Stav obrazovanih ljudi nije ništa drugačiji. Na primer, tokom prošle kampanje, studenti su ismevali naše aktiviste koji su lepili postere na Prirodnomatematičkom fakultetu“, kaže Vladimir Ćuk, koordinator Udruženja, u razgovoru za „Vreme“.
Zahvaljujući takvim stavovima, mladi sa hendikepom suočavaju se sa praktično nerešivim problemima od samog početka školovanja. Prilikom dijagnostikovanja hendikepa, lekari roditeljima odmah sugerišu da upišu dete u specijalnu školu ili internat, a kako se u tim školama ne uče svi predmeti, i roditelji i deca unapred se obaveštavaju o jedinim mogućim zanimanjima: frizer, maser, telefonista i čuvar! Nastale kao posledica predrasuda o ljudima sa hendikepom, specijalne škole su nešto protiv čega se Udruženje bori – prema rečima Vladimira Ćuka, u njima se programi podređuju pojedincu koji najslabije prati nastavu, čime se unapred sprečava razvoj intelektualnih potencijala ostalih. U svakom slučaju, čak i takve kakve su, specijalne škole opet su bolji izbor od kućne nastave za koju se opredeljuju neki roditelji: osim potpune izolacije mladih sa hendikepom, one osiguravaju i neobrazovanost pošto, kako kažu naši sagovornici u Udruženju, „uspeh đaka zavisi od toga kako čija mama kuva kafu“.
Iskustva onih čiji se roditelji ipak odluče za „normalnu školu“ zavise od sticaja okolnosti. Neki članovi Udruženja iz srednje škole nose najlepše uspomene, dok drugima, čak učenicima istih škola, nije bilo omogućeno da nastavu pohađaju u prizemlju zgrade, te su bili prinuđeni da ipak pređu na vanredno školovanje. Zbog svega toga, mladi sa hendikepom razvijaju i sopstvene predrasude prema okruženju, odnosno prema sredini koja ih bez mnogo razmišljanja svrstava u „ljude sa specifičnim potrebama“ ne shvatajući pri tom da se radi o istim potrebama koje se zadovoljavaju „na poseban način“.
BITISANJE: Oslanjajući se na sopstvene snage, ličnu inicijativu i (pre svega psihičku) izdržljivost, jedan broj sa hendikepom ipak se dočepa onoga što se zove normalnim životom. Oni se, međutim, sreću sa vrlo konkretnim, fizičkim preprekama. Ilustracije radi, treba navesti da je Filozofski fakultet u Beogradu jedina visokoškolska institucija donekle prilagođena studentima sa hendikepom i to isključivo zahvaljujući ličnom angažmanu roditelja jedne studentkinje! Udruženje se zalagalo da se na sporednom ulazu Pravnog fakulteta napravi rampa koja bi omogućila ulazak invalidskim kolicima, ali je taj predlog odbijen uz obrazloženje da se radi o „spomeniku kulture“. U bibliotekama, pozorištima i bioskopima (istina, ima nekoliko časnih izuzetaka) situacija je uglavnom ista: stepenice, plato, pa opet stepenice. Čak i kad se neko potrudi da ugradi ili naknadno instalira rampu, krajnji rezultat više liči na vic nego na stvarnu pomoć ljudima sa hendikepom – u Udruženju najradije pominju primer pošte u Zmaj Jovinoj gde postoji rampa, ali su vrata do kojih vodi uvek zaključana, sama rampa blokirana parkingom, a posle nje sledi još nekoliko stepenika za koje nikakva rampa ne postoji. (Objašnjenje za sve to možda se krije i u činjenici da se na Arhitektonskom fakultetu lekcija o prilagođavanju zgrada ljudima sa hendikepom jednostavno preskače.)
Međutim, čak i dolazak do fakulteta ili do pošte u Zmaj Jovinoj predstavlja problem. Za ukupno oko 150.000 ljudi sa hendikepom, gradske vlasti Beograda obezbedile su ukupno pet kombija, tako da samo retki imaju priliku da uopšte iskoriste to svoje pravo – nedavno je u Udruženje došla devojka sa hendikepom koja živi na Miljakovcu i koja se rasplakala pričajući da joj je „to prvi dolazak u grad posle dve godine“!
Osim pravilnog stava, prilaznih rampi, adekvatnog prevoza… čega još nema? Nema pomagala za gluve, slepe, ljude sa težim motornim hendikepima. Nema edukativnog programa za personalne asistente koji su praksa u svim evropskim zemljama. Nema posebne finansijske pomoći, kao npr. u Finskoj, gde ljudi sa hendikepom dobijaju tri prosečne plate, odnosno sredstva dovoljna za plaćanje adekvatne pomoći. Ono što najviše zbunjuje jeste činjenica da u novom Zakonu o srednjem i visokom obrazovanju ne postoji pojam „hendikepa“ – iako je Udruženje uspostavilo dobru saradnju sa Ministarstvom prosvete, njihovi amandmani koji su se ticali bazičnih prava mladih sa hendikepom nisu naišli na razumevanje. Da li to govori o „nama“, „njima“ ili prosto o neshvatanju da treba živeti „među“ ili „sa“ nekim ko je drugačiji?
