Kada otpor znači – preživeti

„Ima raznih načina pružanja otpora: preživeti kad moraš da umreš. Setiti se kad moraš da zaboraviš. Razmišljati kad moraš da ne razmišljaš. Primetiti kad moraš da ne primetiš. Nastojati da saznaš kad je naređeno da ništa ne smeš da znaš „, napisala je Dalija Grinkevičjute, svedok Staljinovih Gulaga, vremena u kojem je nepojmiva surovost bila deo svakodnevice, a ljudsko i neljudsko se pokazivali u svoj svojoj ogoljenosti.

Izdavačka kuća Clio je upravo izdala njene dnevničke zapise, knjigu Litvanci kraj Laptevskog mora, u prevodu Mirjane Bračko.

U junu 1941. Litvanka Dalija Grinkevičjute je, zajedno sa svojom majkom i bratom, deportovana u duboki Sibir. Čekist iz Smolenska im je pokucao u gluvo doba noći i cela porodica je odvedena. Njen otac, prvo zaposlen u Litvanskoj banci, a od 1940. godine kao profesor matematike u gimnaziji, odveden je u logor u Severnom Uralu, gde je 1943. i skončao. Ostatak porodice, zajedno sa hiljadama prognanih, završiće prvo u Altajskom kraju, a potom na severu Jakutije. Put je trajao mesecima, gurali su se deportovani u vozovima, na teglenicama, u kamionima… dočekalo ih je ništa, tundra, skoro bez znakova da je čovek prošao tuda. Većina se odatle nije vratila. Umirali su od hladnoće, gladi, bolesti i nezamislive iscrpljenosti.

Prvi deo knjige napisan je u periodu 1949–1950, kada se autorka ilegalno vratila u Litvaniju. Rukopis je sakrila u teglu i zakopala ga. Pronađen je posle njene smrti i danas se čuva u muzeju u Viljnusu. Kako je mislila da njen rukopis neće biti pronađen, osamdesetih godina prošlog veka piše svoj dnevnik ispočetka, dodajući ono što se događalo potom. Tada već ponovo živi u Litvaniji, a vlasti su joj zabranile da radi kao lekarka.

„Oni sad ne pucaju, ne giljotiniraju – oni utapaju u jami prljavštine. Njihovo oružje su blato i moralni teror. Razmisli: ko su tvoje sudije… Ko su tvoje sudije… Nemaš čega da se sramiš. Sramota je trgovati svojom savešću. Sramota je prodati se za toplo mesto, za udobniji stan, (…) za pravo da budeš neprimetan dok kradeš ili varaš“, piše tada u svojim dnevničkim zapisima.

Sa Vitenom Mušik, novinarkom Litvanskog nacionalnog radija LRT i prevoditeljkom koja trenutno živi na relaciji Berlin–Beograd, razgovaramo o knjizi i njenoj autorki. Vitene Mušik je prevodilac knjige sa litvanskog na nemački jezik i ujedno neko ko je Daliju Grinkevičjute poznavao lično, mada za vreme tog poznanstva nije ni slutila šta je sve autorka prošla.

„Dalija Grinkevičjute je veoma poznata u Litvaniji, a knjiga je deo tamošnje lektire. Ona je bila prva u Litvaniji koja je, pedesetih godina, pisala o tome. Niko se tada nije usuđivao da tako nešto učini jer su mogli zbog toga biti ponovo deportovani i poslati u zatvor na dugogodišnje kazne. Kako je njen prvobitni rukopis pronađen 1991, nakon njene smrti, on nije menjan i dopunjavan. Knjiga je bila izdata u Litvaniji 1997. i odmah zatim, postala je jedna od važnijih dela o Gulagu i deportaciji u Sibir“, kaže Vitene Mušik.

„VREME„: Koliko su ljudi u Evropi danas svesni obima stradanja?

VITENE MUŠIK: Moje iskustvo govori da nisu u potpunosti, mnogi nisu znali koliko je taj Staljinov sistem bio brutalan. Postojalo je više talasa deportacije. Samo u jednoj noći, kada su Dalija i njena porodica deportovani, odvedeno je 14 hiljada ljudi. Nisu znali da su se našli na listi, imali su pola sata da se spakuju, nisu znali ni kuda idu.

Porodice su bile odvajane – očevi su odvođeni u zatvore ili logore, a deca, majke i stari su svi zajedno bili poslati u progonstvo. Postoji termin u nemačkom jeziku Sippenhaft, koji označava ideju da cela porodica treba biti kažnjena zbog nečega što je učinio jedan član. Međutim, ta krivica se, u vremenu o kojem govorimo, sastojala u tome da je nečiji otac, poput Dalijinog, radio u Narodnoj banci ili je bio nastavnik, nelojalan sovjetskoj ideologiji i administraciji, i cela porodica bi zbog toga bila uhvaćena i deportovana. Tamo gde su odvođeni nisu bili zatvarani, ali su prinudni rad i uslovi života bili ekstremno teški. Dalija u svom svedočenju opisuje odlazak u Arktički krug, gde su morali, po strašnoj zimi koja je trajala 10 meseci godišnje, da grade sve, počev od mesta gde će živeti, da rade po 18 sati dnevno. Ona je tada bila dete. Posle prve zime, polovina onih koji su otišli tamo je umrla.

Ali i oni koji su preživeli, nastavili su da se muče.

To je bilo posebno teško. Kada im je bilo dozvoljeno da se vrate, bili su građani drugog reda. Nisu mogli da se registruju, nisu mogli da dobiju posao, bili su nadgledani… A toliko su sanjali Litvaniju, držala ih je u životu misao da će se vratiti, silne uspomene na ono što su ostavili i što su verovali da ih čeka. A onda su se vratili – drugi ljudi su bili u njihovim kućama, niko ih nije hteo i nije im bilo dozvoljeno da pričaju o svojim traumama.

Kako sve ova knjiga može da se čita? Koliko je sve slojeva u njoj?

Može da se čita kao književnost preživljavanja. I kao egzistencijalna književnost, šta sve znači biti čovek. Miloš Kundera, kada piše o totalitarnim sistemima, kaže kako su svaki nehuman sistem stvorili ljudi i koliko su oni neljud(s)ki toliko je i sistem neljudski. Otud, može se čitati i kao svedočanstvo o tome šta sve ljudi mogu da učine jedni drugima. Ujedno, ona je i književno ispisivanje traume, iz ugla deteta koje gubi svoje detinjstvo i odrasta, ali i zastrašujuće istorijsko svedočanstvo.

Knjiga, odnosno njeni dnevnički zapisi, završavaju se onda kada joj vlasti sude i zabranjuju da se bavi medicinom. Kakve su bile poslednje godine Dalije Grinkevičjute?

Ona je deportovana dva puta, prvi put kao dete. Potom se krajem četrdesetih ilegalno vratila sa svojom majkom u Litvaniju, jer je majka želela da umre u otadžbini, pa je opet bila uhvaćena i ponovo deportovana. Nakon Staljinove smrti, bilo joj je dozvoljeno da se vrati i, što čini njen slučaj poseban, dozvoljeno joj je bilo i da studira. Završila je medicinu jer joj je bilo važno da čini nešto korisno. Videla je robovski rad u Sibiru, videla je i doživela kako je sve to činilo ljude bolesnim i ponižavalo ih. Njoj je bilo užasno teško da prihvati da nešto što bi trebalo da bude dobro, kao što je rad, bude nešto tako ubistveno i apsurdno.

Dalija je dobila radno mesto na selu, uspela je da sagradi i malu bolnicu, bila je odličan lekar, specijalista, veoma posvećena u teškim uslovima. I nije želela da uđe u bilo kakvu političku, disidentsku priču, već je samo želela da ispravno obavlja svoj posao. Ali kako je bila osoba sa visokim moralnim načelima, upala je u probleme sa lokalnom administracijom zato što nije obraćala pažnju na ono što joj kažu. Recimo, kazali bi joj da nije dozvoljeni da bivši politički zatvorenici rade na određenom mestu u bolnici, ali ona bi govorila „taj i taj je dobar radnik“. Sedamdesetih joj je zabranjeno da radi kao lekar. U to vreme, ljudi koji nisu radili nazivani su parazitima. Nuđeni su joj poslovi u rudniku, da gradi nešto, ali je odbila to… Svoje poslednje godine, od 1974. do svoje smrti, 1987, živela je u kući moje tetke.

Kakva su vaša sećanja na nju?

Ona je umrla kada sam ja imala 15 godina. Bila je veoma jaka ličnost. Sećam se da, iako joj zvanično nije bilo dozvoljeno da radi, ljudi su krijući dolazili kod nje da je pitaju za savet. I kako je živela na selu, donosili su joj za uzvrat mleko, jaja, sir… Dalija i moja tetka, koja je bila nastavnica ruske književnosti, bile su veoma zainteresovane za kulturu, pozorište i književnost. Bilo je u kući uvek mnogo novina i magazina iz kulture na litvanskom, ali i na ruskom, pratile su strastveno vesti iz kulture i mnogo razgovarale o tome. Dalija je bila vrlo obrazovana.

Bila je toliko frustrirana da je htela da emigrira kod rođaka, koji je bio umetnik, u Pariz, ali nije dobila dozvolu da napusti zemlju.

Ali zaista je tužno što one nikada meni nisu rekle ni reč o njenoj biografiji. Tek nakon njene smrti saznala sam šta joj se sve događalo i bila sam šokirana. Ali sam razumela sve užase sistema u kojem sam živela. Misliš da znaš ljude, da znaš njihove živote, ali ih ne znaš, jer su suviše uplašeni.

Naknadno su mi postala jasna ta stalna šaputanja, da li će „komšija čuti“. Kao dete nisam razumela zašto se odjednom njih dve u razgovoru prebacuju sa litvanskog na ruski jezik, i obrnuto, zatim pričaju glasno, pa tiho. Pripisivala sam to nekakvoj staračkoj ćudljivosti.

A kakvo je bilo vaše iskustvo kao prevodioca? Knjiga je veoma živa, sa tim upečatljivim filmskim slikama.

Sa emotivne strane, bilo je bolno. A kada govorimo o tekstu, bilo mi je važno da prenesem baš to, da čitalac vidi njene slike. Ona koristi sadašnje vreme čak i tamo gde je događaj davna prošlost, prezent koji te stavlja pravo u situaciju. Ti osećaš i vidiš ono o čemu piše. I nije bilo lako, jer u nemačkom vi morate da koristite prošla vremena, tako da sam imala povremeno svađe sa gramatikom.

Koje delove knjige, koje poruke, trenutke vidite kao aktuelne, kao nešto što može da nas upozori danas?

U svakoj političkoj situaciji nešto možete da prepoznate. Dalija Grinkevičjute piše o laganju i lažima, ceo sovjetski sistem je stvoren tako da ti moraš da lažeš i kradeš, jer nemaš dovoljno da jedeš… Između ostalog, to mi zvuči aktuelno.