Kad god neko počne da govori o hookup (u prevodu: neobavezni seks) kulturi kao o modernom izumu, nečemu što je izmislila aplikacija za upoznavanje ili liberalizacija šezdesetih, uvek mi padne na um isti detalj: Platon je vodio ovu raspravu pre tačno dve i po hiljade godina. I to nije površinska sličnost. Argument koji čitamo u dijalogu Fedar je doslovan prethodnik svega što danas pišu psiholozi i feministički teoretičari o usputnim seksualnim susretima. Samo su se nazivi promenili. Pitanje je ostalo isto i ni tada ni danas niko nije ponudio odgovor koji bi zatvorio temu.
PLATON I LISIJIN SAVET
Fedru, Sokrat sluša govor atinskog oratora Lisije. Lisijin stav je skandalozno direktan: mladić treba da bira za partnera čoveka koji prema njemu ne oseća ljubav. Zašto? Ljubavnik je nestabilan i u suštini nepouzdan, iracionalno ljubomoran. Neljubavnik je praktičan, diskretan, bez emotivnih zahteva. Ako ovo zvuči poznato, to je zato što se ovo danas naziva benefits without feelings i slavi kao znak emocionalne zrelosti. Lisija ga je samo zapisao oko 370. pre nove ere verovatno ne sluteći da će se isti razgovor voditi u app-ovima dve i po hiljade godina kasnije.
Sokrat najpre prihvata tu logiku, a onda je potpuno odbacuje i gradi sopstveni govor koji ide u suprotnom smeru. Ferrari (1987), koji je detaljno analizirao strukturu ovog dijaloga, primećuje da Platon čak i fizički prostor koristi kao argument, Sokrat i Fedar sede pored reke, okruženi cvrčcima. Prema mitu koji Sokrat prepričava, ti cvrčci su nekada bili ljudi, opčinjeni muzama do te mere da su prestali da jedu i spavaju i umrli od zanosa, a da to nisu ni primetili. Znam, deluje kao da je neko bio previše dramatičan. Ali poenta je ozbiljna: postoji vrsta intenziteta koji prevazilazi instinkte preživljavanja, a Platon smatra da eros može biti takav.
THEIA MANIA
Centralna ideja Fedra je podela na dve vrste ludila. Jedno je bolest, požuda koja koristi drugu osobu kao alat za sopstveno zadovoljenje, bez ikakvog interesa za to ko je ta osoba i šta joj se dešava. Drugo je theia mania, što bi se bukvalno prevelo kao “božansko ludilo”. To je stanje u kome te intenzivan eros prema nekome primorava da razmišljaš dublje i da tražiš smisao. Fan (2016) je u svom doktoratu pokazao kako Platon filozofiju i eros stavlja u isti koš – za njega, bavljenje filozofijom ima istu psihološku strukturu kao intenzivna zaljubljenost. Ovo može zvučati kao poetsko preterivanje. Ali svako ko je bio opsednut nekom idejom ili nekim čovekom prepoznaje da taj osećaj ima potpuno drugačiji kvalitet od svega ostalog, nešto što ne možeš da uključiš i isključiš kada ti odgovara.
Ono što Platon kaže na kraju, i što je za savremenog čitaoca verovatno najneobičnije, jeste da su najbolji ljubavnici oni koji ne spavaju zajedno. Bigio (2026) je analizirao upravo taj deo dijaloga i pokazao da to kod Platona nije moralizovanje ni strah od tela, to je tvrdnja o energiji. Kada um sputava telesni nagon umesto da ga odmah ispuni, ta napetost se preusmeri prema razgovoru i intelektualnom rastu. Seksualni čin bio bi preranjivo oslobađanje nečega što je moglo da natera osobu da postane bolja. Nisam siguran da bih ovako radikalno postavio argument. Ali svako ko je bio jako zaljubljen zna da ta napetost između želje i suzdržavanja ima svoju specifičnu energiju i da tu nešto radi, što god to bilo.
KANT I ISCEĐENI LIMUN
Skoknimo nekoliko vekova napred.
Kant je u predavanjima koja su studenti beležili tokom sedamdesetih godina 18. veka rekao nešto što je hladno na gotovo neprijatan način: seksualna žudnja nije usmerena prema osobi. Usmerena je prema telu. Kada je neko vođen isključivo seksualnim nagonom, ne zanima ga sreća ni autonomija partnera. Kant kaže, doslovno, da taj nagon pravi od partnera “predmet apetita; čim se apetit zadovolji, osoba se odbacuje kao što se odbacuje limun iz kojeg je isceđen sav sok”. Ovo je Kant, ne propoved. Čovek koji je izgradio čitavu filozofiju na razumu govori o seksu u terminima konzumiranja voća.
Njegov centralni etički princip, nikada ne tretiraj drugu osobu isključivo kao sredstvo za sopstveni cilj, direktno se tiče ovoga. Ako oba partnera biraju da ne znaju ništa jedan o drugom i da nikad više ne komuniciraju, dobijate situaciju u kojoj su obe osobe istovremeno i alat i korisnik alata, u nekom simetričnom aranžmanu koji Kant ne bi smatrao etičnim samo zato što je obostran. Kant bi rekao da je to problem i za onoga ko koristi i za onoga ko biva korišćen, jer čovek koji sebe svodi na instrument za zadovoljenje nečijeg nagona nešto gubi u tom procesu.
Filozof McDaniel (2010) je uzeo ovaj kantijanski okvir i izvukao zaključak koji mnoge iznenađuje: tvrdi da je prostitucija, u određenim uslovima, etički transparentnija od casual seksa. Kada neko iznajmljuje jasno definisanu i plaćenu uslugu, svi tačno znaju šta je razmena. Hookup, s druge strane, podrazumeva izvedbu, lažnu bliskost i neizgovorena očekivanja, jednu stranu koja misli da se nešto gradi, a drugu koja je već davno otišla u glavi. Ta neiskrenost, tvrdi McDaniel (2010), čini casual susrete moralno komplikovanijim od transparentne komercijalne transakcije. Imam problema s ovom analogijom, hookup i prostitucija dele premalo zajedničkih osobina da bi poređenje bilo zaista čisto. Ali kao misaoni eksperiment, argument nije lako odbaciti.
KO ZAPRAVO PROFITIRA
Psiholog Kelly (2012) je u radu o feminizmu i hookup kulturi postavio pitanje koje se retko izgovara naglas: ko od ovog sistema zapravo ima korist?
Njegova teza je da hookup kultura od žena zahteva prilagođavanje normama koje su oblikovane prema muškim preferencijama seksa bez emocija, a onda ih kažnjava ako to rade previše otvoreno. Žene hodaju po liniji na kojoj s jedne strane stoji etiketa frigidna, a s druge kurva, i ta linija se pomera prema volji okoline u svakom konkretnom slučaju. Ovaj mehanizam Kelly (2012) zove seksizmom u praksi. Teško je pronaći kontraargument koji bi se ozbiljno održao. Nije samo da su pravila nefer, nego je problem u tome što ih niko otvoreno ne formuliše, pa se žene snalaze u sistemu čija pravila nikad nisu napisana.
Rocha (2020) ide korak dalje i pita: može li uopšte biti reč o pristanku kada je alkohol norma, a iskrena komunikacija se smatra ubijanjem spontanosti? Ovo je pitanje koje nisam video da neko ozbiljno postavi izvan akademskog konteksta. Svi govore o pristanku kao da je to prosto da ili ne, kao da je odluka uvek doneta u potpunoj jasnoći uma, uz potpunu slobodu da se kaže nešto što suprotna strana ne želi da čuje. Rocha (2020) pokazuje da je pravi pristanak čin koji zahteva da znaš šta se dešava oko tebe i da možeš slobodno da kažeš šta zaista misliš. Alkohol sistematski razara oba ta uslova odjednom.
Ima i biološka strana. Tokom seksa mozak luči oksitocin, hormon koji gradi emocionalnu sponu između partnera, što je evolucija razvila u vreme kada su seksualni partneri po pravilu bili i životni saputnici. Hookup aranžman znači da se ta hemijska reakcija desi, ali da iza nje ne stoji nikakva emocionalna struktura koja bi je podržala. Ciklus hemijskog vezivanja i naglog prekida, kada se ponavlja, prema nekim istraživanjima smanjuje kapacitet za dublje vezivanje u kasnijim vezama (The Cornell Review, 2025). Nisam siguran koliko je ta kauzalna veza čvrsto dokazana, jer ovakva istraživanja je teško metodološki čisto izvesti. Ali korelacija sa stopama depresije i anksioznosti kod studenata koji redovno učestvuju u ovoj kulturi jeste beležena na više mesta i ne može se otpisati kao moralizovanje.
Kad pogledam sve ovo zajedno, Platon, Kant i savremena istraživanja ne govore doslovno istu stvar. Ali nešto ih gura u isti smer. Sva ova polazišta sugerišu da eros potpuno odvojen od bilo kakvog oblika pažnje prema drugom čoveku prosto ne funkcioniše onako kako obećava, čovek je sklopljen na način koji tu prazninu registruje i reaguje na nju. Jutarnji osećaj bezvrednosti posle neobaveznog seksa nije neuroza i nije slabost. To je reakcija nekoga ko je bio tretiran kao isceđeni limun, i ko to, ma koliko nerado, dobro zna. Taj osećaj ima ime, i ime nije puritanizam.
Hookup kultura se prodaje kao sloboda. Ali sloboda od čega, tačno, nikad se do kraja ne kaže.
Autor je psiholog
