Kad zvuk progovori

Kada bismo mogli da ga oslušnemo, kako bi zvučao naš život? Ili prostor koji nas u određenim momentima života okružuje? Na ova i slična pitanja već decenijama odgovore daje Arsenije Jovanović, doajen naše radiofonske i elektroakustične muzike. Dva njegova najnovija dela ars akustike objavljena su početkom godine: ploča The Art of Speech (for Ana) (Pentiments, Čikago, SAD, 2020) i disk La Paratta (Bolt Records, Poljska, 2020). Opčinjen kao i uvek prirodom zvuka i kontekstom koji ga okružuje, Jovanović je stvorio dva jedinstvena dokumentarna akustična kolaža sačinjena od fragmenata naših života. Prvi slavi život, dok drugi podseća na mračne godine njegovog poništavanja.

Kao što se naslućuje iz naslova, autorova ćerka Ana glavni je protagonista u The Art of Speech , u ovom zvučnom spomenaru njenog odrastanja koji je beležen od 1999. do 2018. godine. Kompozicija nije vođena hronološki, već se Anini različiti govorni uzrasti, poput transparentnih boja, preklapaju. Počinje šarmantnim glasom male devojčice koja nešto objašnjava, buni se, neodoljivo broji na italijanskom: dodići, tredići, kvatrodići, sedići (Ana se rodila u Kjođi, kod Venecije); vežba solfeđo, peva (Ciganka sam mala), svira violinu ili čita uz eho klavira i kontrapunkt bebećeg plača, gugutanja ili disanja. Zahvaljujući zvuku, stvoren je čitav kaleidoskop kadrova i momenata iz detinjstva, koji su univerzalni. Na sličan način, još se jedino mogu pojaviti u snovima.

Sušti kontrast je album La Paratta, svedočanstvo o turobnim vremenima Jugoslavije, ali i Evrope. Počinje protestima devedesetih u Beogradu (White City, 1997), a nastavlja se sa „akustičnim nasiljem“ u vidu govora mržnje nekih od najozloglašenijih istorijskih ličnosti poput Hitlera, Staljina i Musolinija (La Paratta, 1998). U ovim kompozicijama arhivski snimci su seckani, ponavljani i kalupljeni u ritam zlokobne atmosfere. Strepnja se nastavlja i u poslednjoj numeri (The Fear of Birds, 2001). White City otvara zastrašujući zvuk, poput sirene koja najavljuje vazdušnu opasnost. Čujemo pištaljke, lupanje u šerpe, glasove političara na demonstracijama, vuvuzele, opijenu masu na ulici („Svi u napad, ajmo, ajde“). Udaraljke, jedan od simbola protesta, poput afričkih ritmova dovode gotovo do transa. Distopiju La Paratta-e pojačava poklič masa, dahtanje pasa, zvuk koraka, pucnjevi. U sveopšte stanje straha meša se nevini ton starog klavira. Poznati glas nam se obraća: „Sa vedrinom i optimizmom gledamo sutrašnjicu“. La Paratta je osvojila Grand Prix Radio Franse International, a potpisuju je Arsenije i Ilinka Čolić Jovanović. Numera The Fear of Birds je, prema rečima autora, nastala tokom plovidbe od Istre do Venecije. Iako je fizički izmešten iz prostora Jugoslavije pred raspadom, pesma ptice koja ga prati je u senci unutrašnje teskobe. Veličanstven je citat Hervumske pesme Mokranjca – dečija molitva dodatno obesmišljava sve razloge za stradanja.

Arsenije Jovanović je reditelj, a muziku nije nikad studirao. Ideju da „piše“ primenjenu muziku za pozorište dobio je tokom generalne probe Mrtve kraljice sa Rašom Plaovićem u Narodnom pozorištu. Prilikom jedne od glumčevih pauza u govoru, lakim pokretom iza scene udario je ksilofon stvorivši ton koji je na čudesan način ispunio pozornicu. Tako je prvobitna potraga za zvukom koji ravnopravno dopunjava reči sa scene postala njegova životna misija. Muzikom koju stvara i oblikuje, Arsenije Jovanović sugeriše da „duboko slušamo“ zvukove koji nas okružuju. Jednom prilikom izjavio je kako bi u školama trebalo da se uvede predmet učenje slušanja – deca bi tako razvijala maštu, oslobođajući se „pohlepne vezanosti za sliku“. Uz ovakvu čujnu osetljivost, bolje bismo reagovali na sveprisutnu verbalnu agresivnost.

Čuvena plesna trupa Marte Grejem i Načo Duato izvodili su koreografije na muziku Arsenija Jovanovića u Ber-

linskoj operi. Široj publici je poznat po saradnji sa ho-

livudskim rediteljem Terensom Malikom. „On stalno menja kompozitore, a me-ne drži stalno. Ali ja nisam neko ko pravi main score za film. Sve mi se čini da sam ja njemu neka vrsta inspiracije za skretanje sa tradicionalnih tokova“, objasnio je. Inače, eksperimentalne kompozicija godinama stvara u kućnom studiju sa Ilinkom Čolić Jovanović. Osim zvučnih pejzaža mora, ptica, brodova, zvona, vetra, snimaju i glasove sugrađana, članova porodice, goste, predmete. Značenja zvukova, za razliku od reči, smatra bezgraničnim, što mu omogućava slobodno umetničko kretanje. „Jedina granica koju volim je kopno-more“, reći će. „Jednim korakom mogu da je prekoračim i da budem u apsolutnoj slobodi“.