Krajem septembra 1834. knez Miloš dobio je orden od sultana, što je smatrano izuzetno značajnim pa je Narodni sud rešio da u čast tog događaja priredi posebnu večeru i bal. Bilo je to u Kragujevcu, i bio je to prvi bal u Srbiji.
Naročito štampane pozivnice podeljene su činovnicima i otmenom građanstvu, a na njima je pisalo da će bal biti u nedelju 14. oktobra, u jedan čas po zaođenju sunca u novom zdanju Narodnog suda. Pozvano je bilo dvesta gostiju.
Čim je palo veče, muzika je najpre prošla kroz celu varoš, a kad je na bal stigla kneginja Ljubica sa sinom Mihailom, počela je pucnjava po celoj čaršiji. Svi gosti bili su svečano i svatovski odeveni. Prvo je otpevana pesma za tu priliku sačinjena, a koju su horski pevali svi činovnici, a potom je dat znak da “banda” zasvira srpsko kolo u koje se uhvati onoliko igrača koliko su se u prostor mogli smestiti. Igrale su se i bugarske, vlaške igre i menueti, sa srpskim kolom između svake od njih. Bal je trajao do tri sata po ponoći.
U Beogradu je prvi bal održan tek tri godine nakon kragujevačkog. Organizovao ga je engleski konzul Hodžes 28. januara 1838. godine, a kolo je vodio sam knez Miloš. Već nekoliko dana kasnije, knez Miloš je uzvratio organizacijom bala u dvoru u čast engleskog konzula Hodžesa. Sledeći veliki bal priredio je 1839. godine gospodar Jevrem Obrenović, na kome su bili konzuli ruski, engleski, austrijski i sve više činovništvo.
Prvi javni bal priređen je 1840. godine, i to na dan rođenja knez Mihailovog. “Za čest dana roždenija svjetloga kneza našeg osvetljena je bila uveče sva varoš i držan je bal u predgrađu, idući Topčideru. Na bal ovaj koji je vrlo veselo igranjem svakojaki igri a osobito narodnog kola i sa pesmom proveden, pozvani su kako sva ovde nalazeća gospoda činovnici, tako i otmeni građani ovdašnji”, preneo je Branislav Nušić u knjizi Stari Beograd. Zgrada ,,u predgrađu” koja se navodi je poznata velika pivara u vlasništvu kneginje Ljubice a u zakupu izvesnog Riste Paripovića. Zatim su se nizali i drugi javni balovi. U “Vladičinoj kafani” na Savi, u “Zisinoj kafani” na Dorćolu, a od 1844. godine balovi postaju sve otmeniji i počinju da se održavaju u sali gostionice “Kod Jelena” u Glavnoj čaršiji (sada Kralja Petra ulica).
U početku, muškarci i žene se nisu previše mešali, pa su sve do šezdesetih godina devetnaestog veka muškarci više voleli da budu u kakvim zasebnim sobama i da puše, a dame su uglavnom same igrale kolo. Trgovci su imali običaj da na bal dođu sa familijom a da povedu i svoje kalfe iz dućana. Deca na balovima su bila prava napast! Majke su dovodile svu decu do odojčeta, pa se tako sem prizora dojenja, neretko čula dečja cika i dreka, a tokom igara su se motali oko nogu, pa su ih igrači obarali, i sve to bilo je praćeno ljutitom vriskom majki i grdnjom očeva. Zbog toga je usledila zabrana dovođenja ženske dece ispod 11, a muške ispod 16 godina starosti! Što se tiče oblačenja, veliki uticaj su imali knez i kneginja koji su često posećivali opštinske balove pa su se mnogi na njihovo držanje i odevanje ugledali.
Balovi su bili dobra prilika i za socijalne kontakte, upoznavanje, zbližavanje, ogovaranje i pomirenja. Početkom 1855. godine knez Aleksandar je udavao ćerku Kleopatru za Milana Petronijevića. Tom prilikom postignuto je izmirenje između kneza Aleksandra i Tome Vučića Perišića. Nakon četiri dana, Vučić je davao bal u čast svoga pomirenja sa knezom. Knez je Vučiću dao reč da će doći. Kad su sve zvanice bile na okupu, očekivali su kneza i kneginju zbog kojih je ulica bila osvetljena buktinjama. Međutim, na bal je umesto vladarskog para došla samo kneginja Persida sa svojom pratnjom i rekla: “Knjaz vas je pozdravio i molio da mu oprostite što nije mogao doći. Bio je danas u lovu, ozebao, pa ga zaboleo zub!”
U januaru 1861. beogradski momci Milan i Ivan osmelili su se da napišu pismo francuskom časopisu “L’Illustration” čiji su pretplatnici bili, s namerom da se pohvale da i Beograd balove za trku ima.
“Dozvolite da vam ispričamo da je 8. ovog meseca (januara 1861) u hotelu ‘Srpska kruna’ u Beogradu, od strane oficira, priređen bal u čast kneza i kneginje Srbije. Nikad okolina hotela nije bila tako živa, nikad to poštovano mesto nije okupilo toliko šarmantnih dama koje su blistale od dijamanata i cveća, koje su oku posmatrača pružale savršen prizor lepote. Haljine sa naborima, krinoline, čipke i girlande takmičile su se s bogato ukrašenim prslucima, plavim i belim ešarpama i frizurama sa zlatnim i bisernim ukrasima iz narodnih nošnji.
Od sedam sati uveče, vojni orkestar garde svirao je razne melodije, a smenjivale su se nacionalne i evropske igre. Više od osam stotina gostiju gurkalo se u sali, koja je bila premala da ih primi, a tako je bilo i u svim susednim salonima. Toliko mladih oficira, čija srdačnost i lepa pojava osvajaju sve simpatije. Očaravajući prizor sale obasjane zlatom i svetlom, gde su se isprepletala oružja svih vrsta, sijala su kao trofeji pod svetlom kristalnih lustera. U vencima i girlandama okruženi zastavicama, cvetnim rozetama isprepletani su inicijali kneza i kneginje. S obe strane ulaza u salu, koplja su se dizala poput buketa.
U osam sati knez u uniformi pešadijskog pukovnika i kneginja u ružičastoj haljini ukrašenoj čipkanim naborima sa belim čipkastim velom i čelom okićenim ružičasto belim oreolom, ušli su u salu.
Njihova visočanstva su ostala duže nego inače i tek oko ponoći napustili su svečanost praćeni povikama “Živeo knez Mihailo! Živela kneginja Julija!”
Kako bi što bolje dočarali raskoš beogradskog bala, Milan i Ivan su uz pismo sa balskim utiscima poslali i crtež!
Balska publika bila je sve brojnija pa su balovi počeli da budu mesto i način za prikupljanje sredstava za humanitarne svrhe i namene od opšteg značaja. Tako je jedan od prvih humanitarnih balova u organizaciji kneza Mihaila i kneginje Julije dao znatan doprinos u izgradnji Varoške bolnice. Više decenija kasnije je na sličan način, organizacijom više humanitarnih balova, izgrađen i umetnički paviljon “Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu.
Značaj balova je do te mere bio bitan da su se neretko očevi/muževi zaduživali da bi njihove ćerke i supruge mogle da sašiju balske haljine kako bi dostojno pokazale svetu status u društvu.
Najveći broj balova svih društvenih slojeva bio je u međuratnom periodu kada je u novinama oglašavano i po pet-šest balova za jedno veče. Na pozivnicama je uvek bio naveden način oblačenja – obično frak ili smoking za gospodu, balska haljina za dame. Ili, drugačije: kada je Auto-klub organizovao ,,Crno-beli bal”, zvanice su bile obučene u skladu sa tematikom bala, a kada su ruski Sokoli organizovali “Cic bal”, sve zvanice su morale da dođu u toaletama od najjeftinijih materijala, cica, porheta, platna. Skupoceni materijali nisu bili dozvoljeni.
Po sećanju jednog od članova muzičkog društva Suz, matematičara, univerzitetskog profesora dr Tadije Pejovića, jednom prilikom je priređen “Džumbus bal” u kafani “Kolarac”, kome su, naravno, prisustvovale i dame. Neposredno pred ponoć, zasvirao je “Suzovski orkestar” Baba Mudrino kolo, koje je bilo najteže igrati – poređaju se stolice i stolovi i pri igranju mora da se ide preko njih. Poveo ga je Jelenko Mihailović (poznati seizmolog). Sačekao je da se kolo malo poveća, naročito ženskim svetom, pa krene preko postavljenih prepona. Tada nastade vriska žena, jer ne mogu da se penju i koračaju preko prepona. Međutim, orkestar sve više ubrza sviranje, a Jelenko juri napred ko besan! Tada su se, za sreću ili nesreću, nosile uske suknje, pa počeše da pucaju i spadaju sa žena. Ali iz kola se ne može! Kada su se nekim ženama pokazale čipkane gaćice i kombinezoni, orkestar je prestao, a žene su sa suknjama u rukama pojurile u skrivene prostorije radi doterivanja svojih toaleta!
Balovi su povećali količinu posla šnajderkama. Iako nije bilo šnajderki specijalizovanih samo za balske haljine, bilo je dosta čuvenih upravo po haljinama za posebne svečanosti. Tako se izvesna madam Grajevska izdvajala modelima donetim iz Pariza posebno namenjenim debitantkinjama na balu.
Balska kultura povećala je i ponudu škola igranja. Milutin Kezić je školu igranja u Beogradu osnovao 1882. godine, kada je narod još bio nepoverljiv i kada je za žensko čeljade bilo bitnije da nauči da kuva i šije nego da igra. Na balovima su devojke mogle da idu samo u pratnji, pa je gospodin Kezić, stekavši njihovo poverenje, bio primerena pratnja mladim damama; naravno, išao je po njih kući i vraćao ih posle balova. Kod Kezića su igranje učili i sinovi Jovana Ristića, pukovnika Horsiga, Toše Andrejevića. Bili su mu đaci i ministar Milorad Drašković, generali Zečević, Dokić i Stefanović, zatim ćerka Stevana Sremca, Vladana Đorđevića. Njegovi najbolji đaci su često otvarali i svoje ,,tanc šule”.
Kako su i najniži slojevi društva imali potrebu za zabavom, tako su organizovani i primereni “krompir balovi” na koje su dolazili služitelji, sobarice, bakalini, obućari, kafedžije… Zahvaljujući tekstu Mila Vasovića objavljenom u “Pravdi” 3. novembra 1938. godine, znamo kako je to izgledalo.
“Kad je bal tu su žive muke. Treba se spremiti. U strašnoj su dilemi i uzrujanosti dame koje uoči bala ne mogu da odrede haljinu koja će im najbolje stajati i da udese frizure koje će se partnerima najviše dopasti. Nisu u manjoj neprilici ni kavaljeri, kad nervozno ređaju i vezuju mnogobrojne mašne, dok ne pronađu onu koja odgovara boji lica, kvalitetu odela i kapricima mode. Međutim, posetioci ‘Švajcarije’ i ostalih periferijskih kafana koje subotom i nedeljom otvaraju svoje prostorije za krompir balove, pošteđeni su svih tih muka. Nema tu šta da se misli, koje odelo da se obuče, kad se ima samo jedno, koja mašna da se zaveže kad se ima jedna ili nijedna, koja haljina najbolje stoji ako ima samo jedna, koji miris najprijatnije miriše, kad ga uopšte nema. Treba eventualno očistiti baš ono odelo koje se nosi preko cele nedelje na poslu, opeglati košulju, okrpiti po deseti put čarape. Jer, najzad, to je društvo koje se poznaje, koje je život zbližio i koje hoće da se provede.
‘Švajcarija’ je prepuna, kao bogata košnica pred čijim je vratima uvek roj pčela. Igranka počinje ranije ali se pravi štimung postigne kasnije tek oko jedanaest ili oko ponoći. Lagano ali sigurno vino udara u glavu. Muzika, dim, devojke, bezbrojni krugovi valcera i čardaša, sve to muti pamet. Vino i blizina zbližavaju svet. Neverovatno brzo i čvrsto, valjda zato što ih je pre toga zbližio život! Nek se isprazne džepovi, nek se istoči vino, nek se istoči još koja kapljica mladosti dok je ima, dok traje, dok teče…”
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
