Kad prigusti: Kakvo je stanje javnih toaleta u Beogradu?

Leto počinje za manje od dve nedelje, a temperature su već prešle trideset stepeni. To znači da ćemo se narednih meseci više kretati po gradu i piti više tečnosti.

Međutim, kada dođe vreme za onu najosnovniju fiziološku potrebu, malo kome će prvo pasti na pamet da potraži javni toalet. Pre ćemo svratiti u kafić, tržni centar ili neku javnu ustanovu, nadajući se da nas niko neće zaustaviti na ulazu.

Da bismo proverili u kakvom su stanju javni toaleti u Beogradu, obišli smo nekoliko najprometnijih gradskih lokacija. Prvo smo se uputili na Zeleni venac, gde svakodnevno prolaze desetine hiljada ljudi, ali i borave ljudi bez doma.

Na ulazu u toalet stoji obaveštenje da je radno vreme od sedam do 22.30 tokom zime, odnosno do 23 časa leti. Korišćenje je besplatno, a o njemu, kao i o ostalim javnim toaletima u Beogradu, brine Javno komunalno preduzeće „Zelenilo-Beograd“.

Prvo iznenađenje je prijatno. Toalet miriše na osveživač vazduha, lavaboi, podovi i WC šolje su čisti, a ima i sapuna i toalet-papira. Manje iznenađuje to što su pojedine pločice oštećene, a na nekim sanitarijama vidljivi su tragovi rđe. Ipak, sve u svemu, stanje je znatno bolje nego što bi se moglo pretpostaviti.

To, međutim, ne znači da problema nema. Na svega nekoliko koraka odatle, iza kafane „Šindra“, preko puta ulaza u pijacu, nalazi se dobro poznati ćošak koji se oseća na urin. Iako je javni toalet blizu i besplatan, deo građana očigledno ipak bira alternativu na otvorenom.

Nezamislive scene pored Narodnog pozorišta

Ako se nađete na Trgu republike, najbliži javni toalet nalazi se tik uz Narodno pozorište. I on je uredan i čist. Tamo smo zatekli radnicu koja tokom celog dana vodi računa o njegovoj higijeni. Kaže da posao nije jednostavan zato što pojedini posetioci za sobom ostavljaju prizore koje je teško prepričati.

Od uriniranja pored WC šolje do penjanja na dasku, scene su, kaže, ponekad nezamislive. Kada nekome skrene pažnju, neretko se suočava sa neprijatnostima i ponižavajućim komentarima.

Jedno od najposećenijih mesta u Beogradu je i Kalemegdan. Na prostoru tvrđave i parka nalazi se nekoliko toaleta, a oni koje smo obišli bili su u jednako dobrom stanju kao toaleti na Zelenom vencu i Trgu republike.

U toaletu kod dečjeg igrališta sreli smo majku sa decom. Kaže da je, pre nego što je ušla, očekivala znatno lošije uslove, ali da ju je higijena prijatno iznenadila.

Čisti jesu, ali ih nema dovoljno

Problem, dakle, nije samo u održavanju. Javni toaleti koje smo obišli uglavnom su bili čisti, besplatni i funkcionalni. Problem je što ih u gradu nema dovoljno, što su pretežno raspoređeni u centru i što većina ima radno vreme koje se završava pre ponoći.

Prema podacima sa sajta JKP „Zelenila-Beograd“, u prestonici postoji ukupno 20 javnih toaleta, podeljenih u četiri kategorije prema stepenu opremljenosti. Za osobe sa invaliditetom dostupna su svega tri – u parkovima Manjež i Tašmajdan i kod Hrama Svetog Save.

Za roditelje sa bebama javni toaleti uglavnom nisu prilagođeni. U njima najčešće ne postoje stolovi ili posebni prostori za presvlačenje mališana. Takvu mogućnost roditelji pre mogu pronaći u tržnom centru nego u toaletu kojim upravlja grad.

Kako je na drugim mestima

U drugim gradovima situacija može biti još komplikovanija. U centralnoj zoni Čačka postoji jedan javni toalet, u blizini gradskog trga i autobuske stanice. Radnim danima otvoren je od osam do 16 časova, subotom od osam do 13, dok nedeljom ne radi, a korišćenje košta 20 dinara.

Njegovu opremljenost i stanje nismo uspeli da proverimo, jer smo stigli van radnog vremena. Time smo, doduše, proverili nešto drugo – da bešika, za razliku od javnih toaleta, nema radno vreme.

Prema podacima sa sajta Info Zagreb, glavni grad Hrvatske, iako ima znatno manje stanovnika od Beograda, ima 22 javna toaleta koji rade tokom cele godine i još osam sezonskih, a nekoliko njih dostupno je i noću.

Beč, sa druge strane, ima oko 160 javnih toaleta, od kojih je veliki broj besplatan. Neki su postali i turističke atrakcije, poput podzemnog javnog toaleta na Grabenu, otvorenog davne 1905. godine, koji je zaštićen kao istorijski spomenik zbog svog secesijskog dizajna.

Od secesije do mirisa amonijaka

I Beograd je početkom 20. veka imao javni toalet u secesijskom stilu. Projektovala ga je prva arhitektkinja u Srbiji Jelisaveta Načić.

Kako je „Vreme“ ranije pisalo 1912. godine u sklopu uređenja Terazijskog trga, izgrađen je podzemni javni toalet sa 24 porcelanske šolje. Zidovi su bili ukrašeni secesijskim pločicama, a u muški i ženski deo silazilo se posebnim stepenicama sa dekorativnom ogradom, zabeleženom na brojnim fotografijama starog Beograda.

Danas se u ćoškovima podzemnog prolaza ispod hotela „Moskva“ oseća nesnosan miris amonijaka. Prolazak ka Balkanskoj ulici preporučuje se samo najhrabrijima.

Kada nema javnog toaleta u blizini, građani se snalaze. Ulaze u kafiće, gde korišćenje toaleta često podrazumeva i poručivanje pića. Oni iskusniji znaju u koje fakultete, opštine ili druge javne ustanove mogu neprimetno da ušetaju i zadovolje svoje osnovne fiziološke potrebe.

Gradskim sekretarijatima nadležnim za ovu oblast poslali smo pitanja o tome da li je planirana izgradnja novih javnih toaleta, u skladu sa potrebama višemilionskog grada, koji turisti posećuju tokom cele godine. Odgovor, međutim, nismo dobili.

Dok ga čekamo, tokom dana se još nekako i možemo snaći – pronaći najbliži javni toalet, ući u tržni centar ili se osloniti na dobru volju konobara. Noću je izbor znatno teži, pa nam ostaje da izdržimo do kuće ili da, ako dođe stani-pani, pokleknemo i iskoristimo neki skriveni gradski ćošak.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!