Jugosloven Tuđman, Radakrišnan, kurvoazije i Slobodan Penezić Krcun

List „Mladost“ bio je nedeljnik, osnovan je 1956. godine za omladinu, prerastao je u političko-zabavni magazin koji je imao dosta dobar tiraž. Na osnovu tog uspeha odlučili smo da 1959. godine osnujemo i izdavačko odeljenje. Nismo nameravali da prosvećujmo, nego da zaradimo. Mene su postavili za glavnog urednika. Imao sam trideset godina i osećao se veoma zrelim i iskusnim, da ne kažem starim.

Pre svega sam, naravno, štampao nekoliko knjiga o omladinskim radnim akcijama. Jednu poveću Dvadeset godina omladinskih radnih akcija, 150 stranica velikog formata sa mnogo slika, jednu o tada upravo završenom autoputu Zagreb–Ljubljana, pa njenu verziju na engleskom, francuskom, nemačkom i ruskom jeziku. To su zapravo bili albumi sa mnogo fotografija i relativno malo teksta, a za tadašnje pojmove s pristojnom likovnom opremom. Bile su to fraze nad frazama. Nešto ozbiljnija bila je mala biblioteka sa istorijskim i sociološkim temama u kojoj sam i ja napisao brošuru sa naslovom „Položaj omladine u predratnom periodu“. Zatim sam krenuo na veće poduhvate uvezane u crvenu kožu o raznim aspektima „narodnooslobodilačke borbe“.

DVA NOVA „PEŽOA„: Sve se to odlično prodavalo, razume se, ne u knjižarama. Ta izdanja su kupovale biblioteke i preduzeća. O prodaji se brinuo naš komercijalni direktor Dragan Simić. (Pominjem mnoge ljude koji su za ostatak čovečanstva ostali „anonimci“, ali za mene bili značajni.) Njegov san bio je da jednog dana postane komercijalni direktor novinsko-izdavačkog preduzeća „Politika“. To mu se i ostvarilo. Lepo smo se družili. Dragan Simić mogao je da za opkladu pojede stotinu ćevapčića, pa posle toga, da bi pokazao da može još, naruči o svom trošku biftek. Ponekad bismo zajedno išli na službena putovanja, na primer, u Sloveniju da kupimo papir u fabrici. On je i privatno za doručak umeo da smaže kajganu od deset jaja. Uprkos tome, uopšte nije bio debeo – visok, ali normalno, prosečno građen čovek. Nažalost, umro je relativno mlad od bubrega. Možda je to ipak bila posledica njegovog načina ishrane.

Poslovali smo tako dobro da smo za naše preduzeće kupili dva moderna „pežoa“ i, naravno, koristili ih.

KEŠ U TORBI: Odlična prilika za nova izdanja bila je dvadesetogodišnjica početka ustanka u Jugoslaviji. Prvo smo napravili knjigu sa naslovom 1941 Titovo Užice 1961, ali istovremeno i veliko izdanje, koje je sa mnogo do tada neobjavljenih slika trebalo da prikaže sve bitno iz partizanske borbe. Za ta izdanja angažovao sam glavnog urednika novinske agencije „Tanjug“, Miodraga Avramovića, čiji je nadimak bio Žika Štikla, jer je njegov položaj omogućavao jednostavan pristup svim mogućim fotografijama. Kao kartografa sam uposlio jednog starog ruskog oficira, Borisa Borodina, a za tehničkog urednika uzeo sam svog saradnika sa autoputa Ivicu Čehića. Znao sam da će takav album dobro moći da se prodaje bibliotekama, preduzećima, mnogim starim borcima.

Bilo je i ružnih doživljaja. Dosta materijala davao mi je Pero Morača, partizanski general, tada (1960) sekretar komisije Centralnog komiteta Saveza komunista za istoriju. Zahtevao je veoma visok honorar i to u gotovom, iako je sve što nam je davao na uvid ili što je pripremao zapravo bilo vlasništvo Partije. Odneo sam mu torbu punu novaca u CK na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa (sada Nikole Pašića). Valjda sam ga čudno gledao dok je prebrojavao pare, jer mi je ironično rekao:

„Generali koji su pobedili u Prvom svetskom ratu gradili su Beogradu petospratnice i izdavali stanove, a ja za ovo jedva da mogu da kupim ‘fiću’.“

VELIKI JUGOSLOVEN TUĐMAN: Važan saradnik bio nam je pukovnik u generalštabu Franjo Tuđman, već tada pasionirani istoričar. Za vreme naše saradnje – moram da naglasim da je pisao za „normalne“ honorare – unapređen u generalmajora, postavljen je za direktora Vojnog istorijskog arhiva i častio nas je tim povodom. To imenovanje je, doduše, značilo i da u vojsci više neće napredovati, inače ne bi otišao u ustanovu, nego je preuzeo određeni komandni položaj, ali on je zaista hteo da se bavi istorijom, godinu dana posle toga se demobilisao, otišao u Zagreb i… Posle ga više nisam viđao, samo sam čitao o njemu, čitao sve više i češće, čudio se sve više i više. Šta je posle sve bilo s njim nije deo mog pripovedanja, samo što mogu da se pohvalim da je bio „moj autor“, da je u tom okviru bio prijatan čovek i tada se ponašao kao „veliki Jugosloven“, bio je i visoki funkcioner sportskog kluba „Partizan“.

MOJ SARADNIK KRCUN: Naš najvažniji oslonac u poslu kao revizor bio je Slobodan Penezić Krcun, osnivač srpske Ozne, tada ministar unutrašnjih poslova, nešto kasnije predsednik Izvršnog veća – što će reći predsednik vlade – Srbije. I da odmah kažem: Krcun nije bio nikakav cenzor, nego veoma koristan saradnik, jer je uprkos neverovatnoj količini alkohola koju je trošio – nisam više nikoga u životu sreo ko je tako brzo tako mnogo pio – imao još uvek fenomenalno pamćenje. Na osnovu sitnih detalja – šala oko vrata, olovke na stolu, nekog lica u pozadini, pejzaža – tumačio je fotografije bez ikakvih beleški u pozadini, prepoznavao ko je ko i kada je otprilike snimljena. Žika Štikla bi na naše sastanke u Tanjugu u ulici Generala Ždanova (Resavskoj) donosio po bocu konjaka „kurvoazije“ iz fonda svoje agencije, mi ostali bismo zahvalno popili po čašicu, a Krcun ostatak do dna. Možda najčudnija, najjezivija slika je bila amputacija noge jednog ranjenika običnom testerom. Krcun je konstatovao da je hirurg bio Ivo Popović Đani. Dao sam da se ta slika uveliča i odneo je Đaniju, koji je posle rata dugo bio šef hirurškog odeljenja klinike „Dragiša Mišović“. On je pre toga nije imao.

Krcun je pričao i ponešto što nije bilo za objavljivanje, na primer, kako je uspeo da uhapsi Dražu Mihailovića. Rekao je da je u mladosti veoma poštovao četnike iz Prvog svetskog rata, da mu je bilo teško da shvati da je sada u odnosu na ljude, koji su sebe tako nazivali, na suprotnoj, neprijateljskoj strani. O Draži je rekao da je njegova tragedija bila, što je bio generalštabovac, a ne trupni oficir, što je hteo da diplomatiše, umesto da se bori. „On je svojom glupošću uterao srpskog seljaka, koji je zapravo bio odan kralju, nama u naručje“, govorio je Krcun na moje veliko iznenađenje.

Poslednjih godina se mnogo pisalo o tome kako je Mihailović uhapšen. Krcun nama tada nije govorio detalje, samo je pomenuo da je Nikola Kalabić, bivši komandant takozvane Gorske garde, izdao svog vođu, zapravo, doveo oficire Ozne do njega. Za nas nekolicinu i to je bilo novo i iznenađenje. Nije bila naša tema, nismo insistirali da saznamo više. Posle se pisalo o Kalabićevoj smrti, da je, navodno, zadavljen u svom ilegalnom stanu. O tome je pisao i Đurica Labović koga sam dobro poznavao, ako se ne varam bio je neko vreme i predstavnik za štampu Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove. Zavitlavali smo ga da je najbolji pisac od svih oficira Udbe, odnosno najbolji oficir Udbe među piscima.

Mnogo godina posle toga sedim kod kuće, taman smo se vratili sa godišnjeg odmora, gledam televiziju u podne i čujem da je Hans Ditrih Genšer, tada još ministar unutrašnjih poslova Nemačke, u Jugoslaviji. Kažem ženi:

„Čudo da me nisu zvali…“

Istog časa zazvoni telefon:

„Ovde Đurica Labović. Jesi li ti, Ivane? Dajem ti druga ministra…“

Ministar unutrašnjih poslova bio je tada Luka Banović, pre toga neko vreme sekretar Saveza omladine. On mi kaže:

„Molim te, dođi smesta u Ministarstvo…“

„U redu, pošalji mi kola…“

„Uzmi svoja, požuri…“

„Pa gde smem da parkiram…“

„Parkiraj gde hoćeš pred samim ulazom, milicioneri će biti obavešteni, znamo broj tvog fiće…“

I tako dojurim pred Kneza Miloša 92. Odmah me odvedu gore u ogromnu sobu. Pitam Luku Banovića:

„Zar nije ovde sedeo Ranković?“

„Jeste. I ja se čudim da sada ja sedim ovde…“

O Kalabiću sam čuo da je dobio lažni identitet, ali da je mnogo pio, počeo da brblja i da se izdaje i da je „slučajno“ pregažen. Sve je više bajki o onom vremenu, sve manje dokaza o tome šta je istina.

Pošto se u vreme dok ovo beleškarim mnogo piše o Dražinom nepoznatom grobu, a s tim u vezi i o Krcunu, mogu da kažem samo šta ja mislim, a ne da nešto pouzdano znam, mogu da pretpostavim da je Krcun pio baš zbog toga što je on ulovio Dražu, koga je zapravo poštovao, da je u njemu postojao rascep između internacionaliste-komunista i srpskog nacionaliste.

U „Vikipediji“ piše za Krcuna da „…nije bio Titov miljenik, jer je znao da kaže šta misli Titu u brk“. I te kako mogu da zamislim da je Krcun Titu govorio šta misli, ali nikako da Tito to nije cenio. Da je hteo, lako je mogao da ga smeni, ali Tito je voleo baš one koji bi mu govorili što drugi nisu smeli.

DRVO NA PUTU: O Krcunovoj pogibiji 1964. godine govore da je „sumnjiva“. Mislim da nije. Njegov automobil marke „oldsmobil“ je na Ibarskoj magistrali ispred Lazarevca po blatu skliznuo sa druma i punom brzinom udario u jedino drvo koje je bilo na čistini. Da nije udario u njega, u tim teškim kolima niko ne bi bio ni povređen. Nemoguće je na takav način manipulisati vozilo da posle više desetine kilometara baš na tom mestu nanišani jedinu prepreku. To je sigurno. Nije toliko sigurno, ali neposredno posle toga su mi rekli ljudi kojima sam verovao – i još uvek verujem – da je on sedeo za volanom i bio pijan, a šofer pored njega. Pre toga – ne sećam se koliko meseci, ali bio sam prisutan – Krcun je trebalo da govori negde u unutrašnjosti Srbije na mitingu pred omladinom, ali nije mogao da izađe na tribinu, jer je bio totalno alkoholisan. Tragična ličnost.

O Krcunu da dodam još nešto. Posle Brionskog plenuma 1966. godine, na kome je smenjen Aleksandar Ranković, ja sam jednom bliskom Penezićevom saradniku rekao:

„Da je tvoj Krcun živ, sad bi i on odleteo.“

Odgovor je glasio:

„Da je moj Krcun živ, to se tako ne bi ni desilo!“

ŠAMPANJAC UMESTO RAKIJE: Knjige smo uglavnom radili u štampariji „Slobodan Jović“ i meni se uvek žurilo, stalno sam pritiskao da brže rade. Da bih odobrovoljio grafičke radnike, donosio bih na početku stvaranja novog izdanja šampanjac „Milion“, koji je taman dolazio u modu. Ranije se obično donosila rakija. Šampanjac je bio nešto novo, ljudi su se osećali počastvovani i izlazili mi u susret, a od tog pića se nisu mogli napiti, tako da nije bilo problema.

Direktor našeg preduzeća, a istovremeno glavni i odgovorni urednik lista, bio je Cane Petković. On je voleo da sastanke kolegijuma zakaže u dva. Ja sam u to vreme već uveliko bio gladan. Pošto sam svojim radnim vremenom raspolagao po svojoj volji, nikom nisam morao da govorim kuda i zašto izlazim, a stvarno sam odlazio i u štampariju ili imao sastanke sa saradnicima. Lepo bih u podne otišao na ručak u neki restoran, na sastanak se vratio sit i tako bio u nekakvoj prednosti. Najviše se, naravno, raspravljalo o redakcijskoj politici lista, što me uglavnom više nije zanimalo. Ja sam takođe morao da izložim planove, ali to bih činio tako opširno i namerno „gnjavatorski“ da ostali, oko tri već i te kako umorni i gladni, uglavnom ne bi ni diskutovali. Moji su predlozi uvek prolazili. Taj metod sam zapravo naučio u Otočcu na Krki na omladinskoj akciji izgradnje autoputa Zagreb–Ljubljana od inženjera Cirila Mravlje, Slovenca, šefa investitorske grupe, koji je postupao slično i na sastancima Glavnog štaba akcije u debatama zahvaljujući svojoj taktici mrcvarenja uvek izlazio kao pobednik.

Drugi metod, koji sam razvio, bio je da posle poslovnih razgovora udvoje ili sastanaka pravim svoje „radne beleške“. Kad bismo se ponovo sastali, a ne bismo se slagali, ja bih sav važan izvadio „zapisnik“ i izjavio: „Pa ti si lično tog i tog dana rekao, evo, vidi crno na belo…“ Niko se nikad ne bi setio da kaže da nije overio nikakve zapisnike, da sam mogao da napišem što god hoću, niko nije dovodio u pitanje moje tvrdnje, a ne bi se u detalju ni sećao.

RAZMAŽENI KOMUNISTI: Komunistička omladina Austrije pozvala je delegaciju jugoslovenske omladine na logorovanje na Kojčanskom jezeru (Keutschacher See), na kome će učestvovati levo orijentisani mladi ljudi gotovo iz cele Evrope. Za međunarodne poslove u CK naše omladine odgovarala je Latinka Perović, shvatila je to vrlo ozbiljno, jer su odnosi između Jugoslavije i istočnih zemalja još bili veoma labilni, prema tome, odlučila je da naša delegacija bude na „najvišem političkom nivou“. Znači, za šefa delegacije imenovala je predsednika mladih iz Bosne i Hercegovine, Milana Uzelca, za članove Duška Litvinovića, koji je na autoputu bio sekretar Glavnog štaba, i mene. Svi smo imali tu negde trideset ili čak koju godinu više. Duška sam znao kao malo smetenog, ali veselog i urednog čoveka, a Milan mi se odmah „uvukao u srce“, jer je znao napamet moje stihove, do kojih čak ni meni više nije bilo stalo.

Snabdeli smo se „materijalom“, pre svega novim „Programom Saveza komunista Jugoslavije“ na raznim jezicima, spremali se na političke i ideološke diskusije da bismo dokazali prednost našeg samoupravnog sistema. A kad smo stigli, konstatovali smo da smo bili pogrešni ljudi na za nas apsolutno pogrešnom mestu. Ne samo da smo bili najstariji i najrazmaženiji, nespremni za „primitivna logorovanja“, nego apsolutno nespremni da se snađemo u situaciji u kojoj smo se našli. Ostalo nam je samo da proklinjemo Latinku što je baš nas našla, prodiskutovali da li odmah da napustimo sve i vratimo se, ali došli do zaključka da bi se to shvatilo politički, a ne kao naše privatno razočaranje.

Ne znam šta smo tačno očekivali, ali svakako ne da spavamo na slami u velikim šatorima sa po dvadesetoro i više ljudi, dobijemo samo prljavu ćebad, lošu hranu, trebalo je na smenu da ljuštimo krompir ili čistimo nesolidne mokre čvorove… Čak sam se i ja, bivši logoraš, gotovo petnaest godina posle mog oslobođenja, odavno bio odvikao od takvog nekomfora.

Još je gore bilo što ni o kakvom „političkom radu“ nije bilo ni govora. Sve delegacije su imale kulturne programe, pevali su, igrali, bili odlični u raznim sportovima, a mi nismo bili sposobni ni za šta. Čak su i komsomolci iz SSSR došli da se zabavljaju i zabave druge, a ne da „sole pamet“, a kao i ostali bili su bar deset godina mlađi od nas trojice.

Milan je izdao direktivu: navalite na devojke. To je jedini način da nekom ovde imponujemo, jer smo valjda bar u tom pogledu najiskusniji. On je govorio nemački sa simpatičnim, slovenskim akcentom, pomalo je hramao, uopšte nije bio lep čovek, ali je sa svojim tihim humorom kod devojaka – koje su, kao na svim takvim skupovima i logorovanjima koje sam video u životu, bile u znatnoj većini – imao velikog uspeha. Sa svojim načinom govora bio je mnogo zanimljiviji od mene sa mojim valjda perfektnim nemačkim jezikom i bezbroj aluzija na vrhunce literature, što je, kao što danas znam, moralo da ide na živce svima, koji su bili manje obrazovani, znači, rekao bih, tamo, na licu mesta, baš svima, a zaključak je da su smatrali da sam uobražen i da se pravim važan.

Utvrdio sam da Kojčansko u vazdušnoj liniji nije naročito daleko od Vrbskog jezera (Wörthersee). Na njemu sam sa mamom i guvernantom Ilzom bio jednog leta pre rata, Ilzina rodbina živela je tamo. U tom planinskom jezeru sam naučio da plivam. Hteo sam ponovo da ga vidim i to je ipak najupečatljiviji doživljaj u okviru te moje posete Komunističkoj omladini Austrije.

OBLAK IZ DETINJSTVA: Nisam hteo drumom, nije dolazilo u obzir da sednem u autobus. Umeo sam da čitam karte. Krenuo sam duž obale jezera. To je bilo – sada naknadno proveravam na kartama – kilometar i po. Prošao sam pored jednog kampa za nudiste. Trudio sam se da ne gledam, pre toga to nikad nisam video… Zatim kroz šumu, duž potoka koji se zove Rajfnicki – Reifnitzer Bach. Staze nisu uvek vodile pored njega, svejedno sam mislio da osećam pravac, nisam se kolebao ni na raskrsnicama pod gustim krošnjama, bio sam ubeđen da neću zalutati. Zaista sam ne lutajući stigao do cilja.

Malo toga sam prepoznao u Rajfnicu. Nisam bio siguran u kom smo hotelu bili sa mamom pred rat. Prepoznao sam samo čudne vikendice od drveta koje bi se nadnele nad jezero, a ispod same kuće bila je garaža za čamce. Što se tiče mog detinjstva u Rajfnicu, tačno se sećam samo kako sam ležao u travi posle doručka, gledao u nebo, a jedan oblak izgledao je kao slon.

Breht u svojoj jedinoj pravoj ljubavnoj pesmi sa naslovom „Sećanje na Mariju A“ govori o oblaku. Na letnjem nebu ležao je meko nad nama oblak. Gledao sam nju. Bio je beo i mnogo daleko taj oblak. Posle nije bio tu. Breht se ne seća lica devojke koju je poljubio, znam samo još, poljubio sam ga, ali oblaka se seća. Ja se ne sećam kad je tačno bilo to letovanje, šta smo jeli, šta sam čitao, samo se sećam da sam proplivao i tog oblaka.

Dugo sam se mučio da prevedem tu Brehtovu pesmu. Nisam uspevao da nađem ni ritam, ni rime. Ali jedne večeri u svom stanu u ulici Stevana Sremca: bio sam pustio vrelu vodu u kadu, taman sam hteo da uđem i da se okupam, iznenada sam se setio. Setio celog prepeva te male pesme sa šesnaest stihova, bolje rečeno, kako da je prevedem, prepevam. Uplašen da ne bih zaboravio, brzo sam se napola obukao, otišao u malu radnu sobu, i zapisao pesmu na srpskom.

Milan, Duško i ja smo pošli u Beč i ostali tamo dva tri dana. Tada sam prvi put u životu bio u Beču. Ataše za kulturu bio je Ivo Gojić. Tada – moram stalno da kažem „tada“, nije dobar stil, ali ne znam kako drugačije da rešim problem – dakle, tada su gosti iz zemlje još bili prilično retki, diplomate su imale vremena za njih. Naravno da nisam ni slutio da ću jednog dana, više nego tri decenije kasnije, živeti u Beču. Bili smo u Prateru i vozili se onim čudom od ogromnog točka. Bili smo na striptizu u Mulen ružu blizu bečke opere. Bili smo na nekom brdu ponad Beča, mislim da je to bio Kalenberg, gde sam poslednjih godina tako često, ali nisam sasvim siguran. Prvi put u životu sam jeo meso od divlje svinje. Neka bude zabeleženo, iako je sramota – bolje se sećam gde sam kada šta jeo, nego koja slika visi gde u kome muzeju.

Pardon, što se muzeja tiče, moram kao izuzetak da ubacim Luvr. Izuzetak ili dokaz da malopre nisam slagao? Sredinom pedesetih, kad sam počeo da putujem po Evropi, posetih u Parizu i Luvr. U svojoj reportaži o tome sam u „Omladini“ napisao: zamislite poslastičarnicu sa svim najboljim kolačima sveta, pa da počnete da ih jedete redom… Ubrzo ćete pokvariti stomak… Stao sam pred Mona Lizom i nisam razumeo ništa. Zašto je baš taj portret tako neuporedivo slavan. Kažu osmeh, znam… U odeljenju sa španskim umetnicima ne znam kog veka sreo sam hrvatskog književnika Petra Šegedina, tada – opet „tada“! – kulturnog atašea jugoslovenske ambasade. Objasnio mi je da se u veliki muzej ide samo da se vidi nešto konkretno i određeno. On je, na primer, tog dana došao… I reče mi kojih pet, šest slika želi da proveri. Tim iskustvom koristiću se samo jednom u životu, mnogo kasnije, kad sam u Berlinu zamolio da u egiptološkom muzeju vidim samo jedan predmet: bistu faraonke Nofretete (ili Nofertiti, kako je drugi pišu). Na iznenađenje domaćina, nju sam pogledao, „odao joj poštu“ i zamolio da napustimo muzej.

U vezi sa Bečom i našim ljubaznim vodičem: Ivo Gojić će biti konzul u Dortmundu kad ja budem savetnik Ambasade u Bonu. Tada ćemo se opet družiti.

SARVEPALI RADAKRIŠNAN: Natrag u Beograd: Beograd je, rekoh već, za nas postao zanimljiv grad, ali zanimljiv takođe i za mnoge važne goste iz celog sveta prvo na osnovu sukoba Tita sa Staljinom, a pogotovu posle osnivanja Pokreta nesvrstanosti. Sećam se posete indijskog predsednika Sarvepalija Radakrišnana početkom šezdesetih. On je pre svoje političke karijere bio poznati filozof religija, osnivač neohinduizma. Održao je predavanje i u Savezu književnika u Francuskoj 7. Omogućeno je postavljanje pitanja, i neko ga je pitao da li se Indija boji Kine.

„Ne“, reče Radakrišnan. „Indija je često bila okupirana u toku svoje istorije, ali nikad duže od nekoliko stotina godina. Uostalom, znate, judaizam, hrišćanstvo, islam i marksizam, što za mene potiče iz istog korena, nije ništa za Indijce…“

Za mene je bilo najzanimljivije što za tog mudrog Azijatu marksizam i monoteističke religije imaju isti koren. Intimno u sebi sam se složio – i još uvek se slažem s njim.