Ivanu Petroviću se ne bi dopao roman o njemu

Ivan Petrović je pionir srpskog glumišta na svetskoj filmskoj sceni, dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka ostvario je impresivnu filmografiju u Holivudu i Mađarskoj. Njegova markantna pojava u nemom filmu privukla je pažnju francuskih i američkih reditelja, a za zvučni film ga je preporučio dubok i lep glas. Bio je visok i privlačan muškarac, pa su ljudi u njemu videli naslednika Rudolfa Valentina. Tokom Drugog svetskog rata glumio je u Nemačkoj, zbog čega je praktično bio zabranjen u Titovoj Jugoslaviji. Snimio je 104 filma. 

Pa ipak, bez obzira na svu tu svetsku slavu i lepotu, i činjenicu da se ceo život potpisivao ćirilicom, ovdašnja široka javnost kao da ga je otkrila tek nedavno ‒ zahvaljujući romanu Dionizije 1941 Miomira Petrovića. Autor kaže da to nije bila njegova prvenstvena ambicija.

“Moja ambicija je bila da se govori o glumcu, o njegovoj iskonskoj potrebi da bude viđen, prihvaćen, obožavan… ali samo da bi na kraju, duboko verujem, prihvatio samog sebe. Više ili manje to je slučaj uopšte kod umetnika u bilo kojoj disciplini, pa i kod ovog koji odgovara na vaša pitanja, ali je kod glumca to povišena potreba. Jer je on i svoj medij, svoj instrument, čitavo njegovo telo je slikarsko platno”, kaže Miomir Petrović i podseća da su likovi njegovih romana bili i princ Pavle, imperator Galerije i mnoge druge istorijske pojave, ali da “oni nikada nisu biografski tačni jer pisac želi da stvori čoveka od krvi i mesa. Oni ‘kartonski’ identiteti tih istorijskih ličnosti stanuju u udžbenicima iz istorije ili naučnim monografijama. Roman je, dakle, subjektivno viđenje subjekta a ne istorijskog objekta. Ivan je to zaslužio svojom lošom srećom umetnika, koja treba da bude i poučna. Poput, recimo, dirigenta Vilhelma Furtvenglera, čiji je proces denacifikacije nakon rata dramatizovao Ronald Harvud u drami Na čijoj strani. Radio sam na toj predstavi kao dramaturg 1998. u Ateljeu 212 u režiji Lenke Udovički i tumačenju Ljube Tadića. Tada se i pojavio nukleus romana Dionizije 1941. Da li umetnik može da se baš uvek zakloni iza svog profesionalizma ili mora da zauzme stranu? To je velika dilema. Obradio sam je i u svojoj drami Appendix koja govori o mogućem erotskom susretu između Margaret Diras, književnice i pisca Ernsta Jingera koji je bio nemački oficir u okupiranom Parizu. To je tema kojoj se često vraćam”.

Foto: Maja Vukomanović

Osim o svom prezimenjaku, Miomir Petrović detaljno piše o svakom njegovom filmu, o stanju u tadašnjoj kinematografiji i uopšte o vremenu u kom je živeo, što ukazuje da je pisanju romana prethodilo detaljno istraživanje. Kao izvor od kog je krenuo, Petrović navodi Jugoslovensku kinoteku gde je i čuo za Ivana, i to “zahvaljujući radu direktora Jugoslava Pantelića koji je veliki poznavalac ovog markantnog glumca. Kinoteka poseduje i određeni broj njegovih fotografija, plakata i kopija nekih filmova. Tek onda sam shvatio da je ta pojava dobro odredište za moju godinama sanjanu književnu ambiciju da napišem svoju, ličnu studiju o glumcu, Dionisu. Sa glumcima sam jedno vreme mnogo radio u pozorištima i pokušavao sam da uđem u tu misteriju. ‘Politika’ je donosila reportaže o njegovom boravku u Jugoslaviji 1928. kada je dobio orden za doprinos kulturi od kralja Aleksandra Karađorđevića. Ta novina je pisala o histeriji koja je vladala na ulicama grada, o obožavateljkama koje su želele da ga dodirnu ili dobiju parče njegove odeće. Zamislite to ludilo kao za Bitlsima, tih godina, na Balkanu. Istraživao sam oko godina dana”.

Knjiga je kombinacija dokumenta i fikcije. Pa tako, u sceni susreta sa kraljem Aleksandrom, kome je prisustvovala i kraljica, opisana je njena diskretna zainteresovanost za poznatog glumca. Miomir Petrović podseća da je podnaslov romana “Moguća istorija Ivana Petrovića” i naglašava: “Ovo je moj Ivan Petrović”. Samim tim je i kraljičina zainteresovanost plod fikcije, “nešto što proizilazi iz recepcije tog glumca u nas i u svetu. Ne zaboravite da je slovio za zamenika tada već pokojnog Rudolfa Valentina”.

Miomir Petrović svog junaka opisuje kao “samozaljubljeno božanstvo”. Iako o tome “ni tada ni sada ne može da postoji neki relevantan izvor, to je ono što Aristotel preporučuje piscima tragedija: ‘Pišite ne o onome što se zaista dogodilo u istoriji nego o onome što se moglo dogoditi po nužnosti ili verovatnosti’. Ali narcizam ovog Ivana je osnovni pokretač radnje, to je njegova osnovna motivacija. Pokušaj da se obožavanje pretvori u oboženje (Dionis). Uostalom, kao profesor Istorije pozorišta na Institutu za umetničku igru, dobro znam da su trans i ritualni zanos ono što je koren svakog dramskog rada i svakog elementa u njemu, naročito glume. Pozornica je oltar. a izvođač personifikacija božanstva. Kada toga nema, nema ni predstave”.

Da li je Ivan Petrović bio dobar glumac? Autor njegovog novog života odgovara konkretno: “Ne baš. On je bio lep, visok, atleta (predstavljao je Austrougarsku na Olimpijadi 1912. u plivanju), poliglota. Glumio je ljubavnike, vojskovođe, odbegle katoličke sveštenike zbog lude ljubavi, rečju ‒ zabranjeno voće. To je bila tadašnja filmska moda, star sistem. Bilo je dovoljno što je sa prelaskom sa nemog na zvučni film on imao lep i dubok glas i što je tečno govorio nemački i mađarski, s nešto manje uspeha engleski i francuski. Ali, on je radio na sebi, usavršavao se, sam je sebe šminkao, birao osvetljenje na setu. Sve je to pravilo auru uspeha oko njega”.

Razlog koji je Ivana Petrovića odveo u glumce u romanu je objašnjen njegovom još detinjom težnjom da bude nešto više nego što jeste. “Zato što je gluma potraga za ‘idealnim likom’, za onim što je zamišljeno pravo ishodište egzistencije onih jako senzibilnih ljudi među nama, superosetljivih koji su u potrazi za pravim smislom svog postojanja. Više-manje svi to činimo uvek, ali glumac je izabrao da mu to bude profesija.” 

Ivan Petrović je prihvatio da glumi u nacističkim filmovima iako je bio vrlo svestan toga, kao i mogućnosti da će biti zloupotrebljen, da je angažovan kao adut fašističke ideologije. Miomir Petrović napominje da “isprva on nije bio svestan toga”. 

“Na početku rata, 1940. snimio je film Evropa ne čuje! kao svojevrsni nacistički antiratni film kojim je trebalo da se ostavi Hitler sa svojim ambicijama na miru, da ga saveznici ne diraju dok ne završi sa svojim lebensraumom. Iste godine film Neprijatelji, slične propagandističke akustike o neizdrživom položaju nemačke manjine u pograničnoj Poljskoj. I tu je bio uvučen. Veliku pomoć u njegovoj karijeri omogućila je Fridel Šuster, glumica i njegova supruga koja je svoju karijeru ostavila po strani da bi se posvetila Ivanovoj. Tek nakon rata je ponovo počela da glumi u televizijskim dramama i serijama. On je bio, dakle, toliko slavan u Nemačkoj pred početak rata da je veliko pitanje šta bi danas, sa pozicije moralisanja, neka savremena zvezda učinila. Sve ostavila? Eh, to je prelazak preko Rubikona. Mada, ruku na srce, on je tokom rata u Nemačkoj i Mađarskoj snimao samo romanse i melodrame, istorijske ljubavne spektakle i slično. Nije učestvovao u direktnoj ratnoj propagandi kao sineasti Leni fon Rifentšal ili Georg Pabst. Ipak, dovoljno da bude tumačen kao kolaboracionista.” 

Da li bi se Ivanu Petroviću dopao roman Miomira Petrovića?

“Najverovatnije ne. Kao onaj fenomen kada snimimo svoj glas i prvi put ga pustimo i slušamo. Svi smo u neverici, to nije naš glas. Naravno, drugačija je akustika. Ali, siguran sam da bi tu i tamo bio zadovoljan argumentacijom kojom ga i branim, ne samo napadam.”

Miomir Petrović je i profesor na privatnom fakultetu, deset godina predaje Estetiku i Istoriju pozorišta na Institutu za umetničku igru i Komunikaciju na Fakultetu za inženjerski menadžment. Ideju predsednika Vučića da privatni fakulteti dobiju prioritet u odnosu na državne i da u Srbiju dovede inostrane fakultete, ovako komentariše:

“Da, ukupno preko dvadeset godina sam profesor na privatnim fakultetima. Jedini državni na kome sam radio je u Emiratima, da se našalim! Ne radi se ovde o podršci privatnim fakultetima, uopšte uzev, nego o podršci stranim privatnim fakultetima. Pazite, neće ovde doći Oksford, Kembridž ni Sorbona. Doći će nekakav ‘Koledž Južnog Eseksa sa sedištem u Bahreinu’ i slične firme. A možda će i to biti samo fasada za neke zapravo srpske privatne preduzetnike, koji će iz egzotičnih poreskih rajeva i sa etiketama manje poznatih ili nepostojećih stranih koledža pokušati da preuzmu domaću prosvetu. ‘Zaokruži, pojavi se na predavanju, kolokvijum i eto diplome’. I to ‘svetske’. To nas, iz dosadašnjeg privatnog sektora, stavlja u čudnu situaciju: šta sve činimo da ne budemo sumnjivi, da imamo dovoljan broj bodova i naučnih radova da bismo bili i dalje u zvanju, šta sve činimo da bismo imali akreditacije, čiste i nesumnjive. Nije baš ni na državnim ‒ naročito umetničkim fakultetima ‒ sve tako besprekorno. Pazite, da se tu sada pojave strani fakulteti koji poput drugih stranih investitora u ovoj zemlji ne bi morali da imaju standardizovane i usklađene dozvole za rad!? To ne bi bilo u redu, a nazirem da je namera ovo što sam vam maločas odgovorio. Zapravo, niko ne zna šta će se desiti. Ni kada je reč o drugim segmentima trenutno potpuno poludele planete na kojoj živimo. Kao što to nije mogao da pretpostavi ni Ivan, naš Dionizije 1941.”