Ipak se kreće

Veliko platno Korona 61 nalazi se iza radnog stola Gojka Đuraševića, direktora Astronomske opservatorije u Beogradu. Korona je u astronomiji spoljni omotač Sunca i ostalih zvezda. Slika iz 1998. delo je Petra Kubičele, srpskog slikara i astronoma amatera koji je sa svojim bratom Aleksandrom izumeo nekoliko teleskopa. Gojko Đurašević je rođen na Cetinju ali govori sa jakim mađarskim akcentom. Pitam ga kako to, a on kaže da je akcenat usvojio od starijeg kolege Ištvana Vincea, Mađara iz Bogojeva, koji je vodio Opservatoriju početkom devedesetih a sad je u penziji. U društvu Nikole Božića, programskog direktora Petnice, obilazim Opservatoriju. Oko nogu nam se mota mali šnaucer, čuvar poseda. Natpis Omnia in numero et mensura (Sve je u broju i merenju) stoji na ulazu u upravnu zgradu i jasno vas upozorava da ćete ovde imati posla sa specifičnim sojem ljudi.

Počinjemo od velike biblioteke nalik onoj iz Harija Potera, sa 5000 knjiga, 100.000 primeraka stručnih periodičnih časopisa i brojnim astronomskim časovnicima i drugim instrumentima. Gledaoci TV serije Senke nad Balkanom prepoznaće ambijent u kojem je hrvatski glumac Goran Bogdan u ulozi Mustafe Golubića obavljao svoje ilegalne aktivnosti između dva rata. Novcem dobijenim od filmadžija na ime korišćenja lokacije, kao i sredstvima Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda, urađena je samo delimična obnova nekoliko objekata kompleksa, iako cela opservatorija, remek-delo moderne sa vrednim raritetnim astronomskim instrumetnima, vapi za detaljnom sanacijom.

U hodniku, na ploči, ispisana su imena svih dosadašnjih upravnika. O osnivaču astronomije, meteorologije i seizmografije u Srba Milanu Nedeljkoviću, Gojko Đurašević govori sa gotovo religioznim poštovanjem i posvećenošću. Priča da je Nedeljković jedan iz niza znamenitih Srba o koje se njegova država ogrešila. Posle pet godina studija u Parizu i s diplomom matematike, fizike, astronomije, meteorologije, precizne mehanike i seizmologije, vratio se u Beograd i na Velikoj školi otvorio katedru za astronomiju i meteorologiju. Na njegovu molbu, ministar prosvete Milan Kujundžić Aberdar doneo je 26. marta 1887. rešenje o osnivanju Provizorne (Privremene) opservatorije u privatnoj iznajmljenoj kući preduzimača i trgovca Ernesta Gajzlera, na Malom Vračaru. Nova zgrada opservatorije izgrađena je, takođe Nedeljkovićevim zalaganjem, 1891. po projektu arhitekte Dimitrija T. Leka. Pred pad Beograda u Prvom svetskom ratu Milan Nedeljković je napustio Opservatoriju i sa suprugom Tomanijom stigao na Krf. Opservatoriju je koristila okupatorska vojska za meteorološke potrebe, a prilikom povlačenja poharala je njen instrumentarijum. Profesor Nedeljković je došao u Opservatoriju februara 1919.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Posle Prvog svetskog rata Nedeljković je ličnim vezama uspeo da završi nabavku astronomskih, meteoroloških i drugih geofizičkih instrumenata i pribora od kojih je deceniju kasnije napravljena Astronomska opservatorija na Velikom Vračaru, današnjoj Zvezdari, koja je počela sa radom 1932. godine. Teleskopi vredni 660.000 tadašnjih dolara nabavljeni su 1922. godine i dopremljeni iz Jene u Beograd na račun ratne odštete od Nemačke u Prvom svetskom ratu. Sve vreme, Milanu Nedeljkoviću je u naučnom radu od velike pomoći bila imućna i obrazovana supruga Tomanija Radaković (1866–1959), jedna od najbogatijih žena Beograda. Celog života su izdvajali lična sredstva za nauku.

Revoltiran zbog nepravednog preranog penzionisanja, Nedeljković nikada više nije kročio u opservatoriju na Zvezdari. Umro je 26 godina nakon toga, u 93. godini. Gojko Đurašević komentariše kako bi Park Milutina Milankovića ispred nekadašnje opservatorije na Vračaru a današnjeg Meteorološkog zavoda trebalo da nosi Nedeljkovićevo ime iako je Milanković bio dva puta na čelu Opservatorije.

Na Nedeljkovićevo mesto dolazi Vojislav V. Mišković, koji kreće u podizanje opservatorije na Velikom Vračaru, golom brdu koje će kasnije upravo zbog nje dobiti naziv Zvezdara. Projekat radi češki arhitekta Jan Dubovi, koji je diplomirao arhitekturu u Pragu. Kompleks Opservatorije na Zvezdarskom brdu je njegovo životno delo. Bio je najradikalniji među beogradskim modernistima, pa ga je to i preporučilo da baš on bude imenovan za projektanta, a verovatno i činjenica da je bio šef Odseka za generalni plan Opštine beogradske. Projekat Beogradske opservatorije predstavljen je na izložbama u Pragu i Sofiji, a Dubovi je u Pragu odbranio doktorat na temu svoje Opservatorije.

Za vreme Drugog svetskog rata, Nemci koriste objekte Opservatorije kao artiljerijsko uporište a biblioteku pretvaraju u oficirsku kantinu. Deo instrumenata odnet je u Nemačku a preostale je na kraju rata spasao upravnik Mišković, ubedivši nemačkog komandanta kako „nema smisla da ovaj deo Trećeg rajha ostane bez opservatorije“, jer će se, naravno, ratna sreća ponovo osmehnuti nacistima pa nema potrebe da odnose opremu.

Đurašević mi priča kako su krajem 20. veka naučna posmatranja počela da otežavaju svetlosna „zagađenja“ kao posledica širenja gradskih naselja. Zbog toga je izgrađena nova Astronomska stanica na vrhu Beli kamen na 1155 metara nadmorske visine na planini Vidojevici kod Prokuplja, koja je „tamna oblast“ – jer tamo kada padne mrak, zaista je mrak. Istovremeno, kompleks Opservatorije na Zvezdari postepeno je počeo da se pretvara u muzej, a 2001. godine proglašen je za spomenik kulture.

Kada mi je Đurašević ispričao kako današnji teleskopi „dobacuju“ do galaksija udaljenih 10 milijardi svetlosnih godina od Zemlje (setimo se da sunčeva svetlost stiže do nas za 7 minuta), logično mi se nametnulo pitanje kako on i njegove kolege komentarišu da danas u Srbiji postoje ljudi, čak i neke javne ličnosti, koji 134 godine od Nedeljkovićevog osnivanja Opservatorije u Beogradu i bezmalo četiri veka od Galilejevog „E pur si muove“ tvrde da je Zemlja ravna ploča. Mali šnaucer je zarežao a Gojko je samo odmahnuo rukom, zastao par sekundi kao da bira reči i procedio: „Budale!“