Invazija, 1915.

(…) Bugari su osvajanjem prevoja na Babuni naneli težak udarac Srbima. Prevoj je bio jedina preostala veza između srpskih snaga u Makedoniji i ostatka vojske na severu. Jedinice u Makedoniji, među njima i Drugi pešadijski puk, činile su samo mali deo vojske. Većinu vojske su neprijateljske jedinice saterale na Kosovo i opkolile sa severa, istoka i juga. Sa srpskim vojnicima bile su i hiljade izbeglica, kao i desetak žena iz savezničkih misija. Put na zapad preprečile su im neprohodne i snegom pokrivene planine, prirodna granica Srbije s Albanijom i Crnom Gorom.

Kad je i poslednji očajnički pokušaj proboja prema Francuzima i Englezima na jugu propao, načelnik srpske Vrhovne komande vojvoda Putnik znao je da ima samo dve mogućnosti. Mogao je da objavi bezuslovnu predaju ili da naredi svojim ljudima povlačenje preko zaleđenih planina Albanije i Crne Gore kako bi se sklonili u bezbednost duž jadranske obale. Dvadeset prvog novembra odlučio se za ovo drugo, jer Francuzi i Englezi više nisu mogli da se probiju do srpske vojske. Francuzi su se povukli prema Solunu, a uskoro su im se pridružili i Englezi. Do 13. decembra Francusko-britanske ekspedicione snage vratile su se tamo odakle su i krenule, u Grčku, ne uspevši da ostvare svoj prvenstveni zadatak – sprečavanje propasti Srbije.

„Bio je to vrlo živ događaj“, napisala je Flora veselo u pismu sestri opisujući kako je s ambulantom za dlaku pobegla Bugarima. „Imam ručnu bombu, dala mi ju je Srpkinja i umem da je koristim, i revolver“, hvalila se sestri koju to sigurno nije ni najmanje ohrabrilo. „Prošli smo kroz Prilep“, nastavila je. „Naši su opljačkali grad i zapalili bugarsku četvrt u prolazu, ali nisu našli mnogo plena. Jedan mi je rekao da je provalio u tri radnje da nađe par čizama, ali ih nije našao.“

Ambulanta je pobegla ka jugu po mrklom mraku i usput se priključila drugim srpskim jedinicama. Bila je to „krajnje neprijatna noć“, zapisala je Flora. „Truckali smo se kroz mrak ne znajući da li su Bugari stigli pre nas i presekli nam put.“ U zoru su stali nekoliko kilometara pred Bitoljem da sačekaju pukovnika Dimitrija Milića, komandanta Drugog pešadijskog puka Moravske divizije.

Milić je već čuo da s vojskom putuje i jedna Engleskinja. Kad je dojahao do svog štabnog osoblja, našao ju je kako stoji uz logorsku vatru s ljudima iz ambulante. Očarala ga je ova tridesetdevetogodišnja bolničarka u žućkastosmeđoj odeći, pantalonama i čizmama koja je govorila s njim kao da mu je ravna u svakom pogledu. Na njega su snažan utisak ostavile i njena otvorenost i neposrednost, njena očigledna želja da radi blizu bojišta i neustrašivost. Uopšte nije bila ono što je očekivao.

I Flora je jedva čekala da upozna sredovečnog vitkog zapovednika. Iako je u urednoj uniformi, uglačanim čizmama i s potkresanim brkovima delovao autoritativno, nije se uplašila. Bio je „divan čika“, napisala je sestri. Kao i Flora, govorio je nemački. Ona je bila više nego zadovoljna što ima još nekoga s kim može da razgovara. „Divno smo se složili“, sećala se njihovog susreta. „Prvi utisak mi je bio da je pukovnik pravi drugar, a kasnije, kad sam ga dobro upoznala i imala čast da služim u njegovom puku, otkrila sam da je ne samo drugar, nego i jedan od najhrabrijih ljudi pod čijom komandom je iko ikad služio, pravi vitez.“

Milić je video da njegove ljude teši to što je Engleskinja odlučila da ostane s njima i na ivici poraza. Osim toga, Florino društvo donosilo mu je neophodan predah od gotovo neostvarivog zadatka koji mu je poveren. Iako je njegovom Drugom puku bilo naređeno da deluje kao „zaštitnica“ i pokuša da zadrži Bugare, nije imao čime da uzvraća na bugarsku artiljerijsku paljbu, neprijatelj je bio četvorostruko brojniji, a srpska linija fronta toliko istanjena da su Bugari mogli jednostavno da je obiđu. Milić je mogao samo da prebacuje ljude s jednog položaja na drugi, očajnički pokušavajući da zadrži njihov prodor. Noću je, kako bi skrenuo misli s briga, ostajao budan do kasno igrajući šah s Florom. „Komandant i ja bili smo približno izjednačeni protivnici“, napisala je. „Vodili smo silne bitke, ponekad dugo pošto svi odu na spavanje, i uvek smo pažljivo beležili ko je pobedio.“

Pukovnik Milić postao je Florin zaštitnik, učitelj i prijatelj. Tri dana pošto su se upoznali pozvao ju je da ostane u štabu puka s objašnjenjem da može da radi u maloj ambulanti pri štabu. „Kako je štab bio bliži frontu“, objasnila je Flora u pismu sestri, „prihvatila sam i sada imam novi položaj.“ Milić joj je zatim dodelio i posilnog, Vlaha. Pošto je odrasla okružena poslugom, ovo nije zavredilo spomen u dnevniku. Vlaho joj je donosio večeru, starao se da joj obezbedi postelju i, što je najvažnije, pomagao joj je s prtljagom. „Nisam imala mnogo stvari“, napisala je Flora, mada je sa sobom nosila znatno više od svih ostalih. Njeni novi srpski drugovi, očigledno uvereni da sve Engleskinje tako putuju, prihvatili su i nju i njen prtljag kao nešto normalno. No, nije se obradovala kad je Milić postavio stražara ispred kola koja je dobila da u njima boravi. „Kašlje i pljuje po čitavu noć“, gunđala je ljutito u dnevniku.

Iako joj je dodelio stražara, Milić se nije trudio da joj ugađa. Kad je saznao da je razvoj bitke živo zanima, pozajmio joj je svog drugog konja, polukrvnu arapsku kobilu po imenu Dajana, „brzu kao vetar“, kako bi mogla s njim da obilazi plitke srpske rovove na brdima. Na Milića je njena jahačka veština ostavila snažan utisak. „Komandanta je silno iznenadilo što umem da jašem; izjavio je da puk ima mali konjički odred sastavljen od tridesetak najboljih pukovskih jahača i da mi je tu mesto“, zapisala je Flora uzbuđeno u dnevnik. „Izgleda da žele da od mene naprave vojnika, pa očekujem da ću se u sledećoj bici naći u rovovima!“

Dvadeset drugog novembra Flora je stigla u selo Topolčani zajedno s Milićem, njegovim štabom i pukovskom poljskom ambulantom. Za tri dana otkako se priključila Drugom puku povlačili su se na jug prema Bitolju dok su Bugari osvajali jedan položaj za drugim. Miliću se „srce cepalo“, videla je Flora, što je primoran da prepušta sve više teritorije neprijatelju. Ipak, i dalje je uporno odbijao da traći živote svojih ljudi u bitkama u kojima nikako ne može da pobedi.

Flora je bila s pukovnikom Milićem, njegovim štabom i lekarom Grkom kad su ih Bugari sutradan ujutru napali pod okriljem vejavice. S vrata kuće blizu puta slušala je kako prigušena puščana paljba razbija sivi spokoj. „Stajali smo u snegu i slušali bitku koja se očigledno vodila sasvim blizu“, opisala je Flora. „Iako smo naprezali oči, nismo ništa videli, tako je gusto vejao sneg. Jedna četa pojačanja prošla je pored nas i zaputila se kroz duboke nanose snega preko polja u pravcu borbi.“ Odjednom je uzbuđeno čula kako Bugari jurišaju na srpske položaje. „Puščana paljba se približavala i najzad smo, oko podneva, čuli Bugare sasvim blizu kako jurišaju vičući: ‘Ura, ura!’“

Lekar nije bio pribran kao ona. „Projurio je užurbano pored mene, konj mu se spotakao u snegu i on je preleteo preko njegove glave“, zapisala je prezrivo u dnevnik. „Ambulanta se spremila za pokret. Ja sam htela da sačekamo da Milić krene, ali lekar je vikao da moramo poći odmah.“ Flora je preko volje pošla s njim na Dajani da se priključi osoblju ambulante. Iako su se oni bili ulogorili svega tri kilometra dalje, čitav sat su se probijali do njih po oštroj hladnoći kroz sneg.

Flora je po sivilu sumraka pažljivo previjala ranjenika kad su bugarske puške iznenada zapraštale i bacile lekara u novi talas panike. „Potpuno se izbezumio jer nije imao naređenje za pokret, a artiljerija je tukla tako blizu da smo videli bleskove kroz sneg“, napisala je zajedljivo. Ovog puta, kad su se lekar i ambulanta spremili za povlačenje, Flora je zatražila da ostane. „Sačekaću Milića i doći ću kasnije“, rekla im je odlučno. Događaji tog dana bili su previše za grčkog lekara. Uskoro je, uz prezir Flore i ostalih, zauvek napustio ambulantu.

Flora je oduvek žudela da se nađe u središtu bitke, još otkako je kao dete često čitala Tenisonovu pesmu Juriš lake konjice i satima zamišljala sebe kao glavnu junakinju Kiplingovih priča o herojstvu i pustolovinama. Polagala je velike nade u vrhunac bugarskog napada. „Zamišljala sam kako galopiram sa Milićem a Bugari su nam za petama jer se on uvek povlači u poslednjem trenutku“, objasnila je. No, nada u dramatičnu poteru se izjalovila. Kad je Milić najzad stigao u devet sati uveče, krenuli su zajedno na konjima u selo Mogila, nekoliko sati jahanja južno na putu prema Bitolju. „Umesto divljim filmskim galopom“, napisala je Flora, „jahali smo nezamislivo sporo i smrzavali se. Nemilosrdna oluja besnela je nad snežnom pustarom, zaslepljivala nas i punila nam uši snegom. Ruke su nam obamrle, stopala su nam bila toliko ledena i mokra da smo jedva osećali uzengije. Jahali smo u mrtvoj tišini, nikome nije bilo do razgovora; polako smo se probijali kroz masu pešadinaca koji su gazili nečujno po snegu, pognutih glava, nemi kao utvare. Sažaljevala sam ih iz sveg srca, bili su daleko umorniji i smrznutiji nego mi, i pitala sam se gde je ovde ‘slava’ rata. Sve je ličilo na ružan san iz kog samo što se nismo probudili.“

Smrznuti do kostiju, najzad su stigli u seoce i našli zaklona na tavanu jedne kuće od grubo tesanog kamena. Sutradan uveče, s Bugarima za petama, Flora, Milić i ostali oficiri morali su ponovo da se povuku, ovog puta prema Orizariju, selu na obodu Bitolja.

Flora je sada bila jedina žena u pukovskoj ambulanti. Mlada Srpkinja je, kad su se primakli Bitolju, iskoristila priliku i otišla u grad da nađe nešto zimske odeće. Iako je shvatila da će se devojka vratiti, Flora je više nikad nije videla. Flora se, kao jedina žena, žalila samo na nedostatak privatnosti. „Otkrila sam da su upotreba toaleta i održavanje higijene izuzetno teški u ovim okolnostima“, napisala je nedugo pošto je došla u pukovsku ambulantu. Mogla je samo da postavi svoja kola tako da ne budu „baš svima pred očima“. Osim toga, nije govorila o tome kako je rešavala higijenska pitanja na frontu. Najverovatnije su joj drugovi iz puka obezbeđivali privatnost šatora ili nekakvog zaklona kad su mogli, a učtivo okretali glavu kad nisu.

Najviše joj je nedostajalo dobro kupanje. Tokom dve sedmice koje je provela s Drugim pukom svi su je uveravali da je kupanje nemoguće u ratu. „Srbi ratuju manje-više neprestano već pet stotina godina. Ne verujem da je bilo ko u sadašnjim naraštajima izbegao rat“, prokomentarisala je suvo u pismu sestri. Prilika joj se najzad ukazala u Orizariju. Njen posilni Vlaho, iako uopšte nije shvatao zašto bi neko imao potrebu da se okupa, našao joj je „nekakvu štalu“, prilično prljavu, namestio gumenu kadu, napunio je toplom vodom i stražario ispred vrata.

Čistoća nije bila jedina Florina briga. Odeća joj je već bila puna vaši, „nekakvih životinjica“, kako ih je prefinjenije nazivala za štampu. Posle kupanja poduhvatila se i toga. „Progorela sam rupu na prsluku spaljujući ih“, napisala je, „ali sudeći po izgledu mog kupatila u kom su spavali vojnici, mislim da sam ih ipak više ponela na sebi nego što sam ih se otarasila.“ Floru je u lovu na vaške prekinuo iznenadni dolazak Čarlsa Grega. Savesni mladi konzul odlučno je pokušavao da odvede preostale britanske državljane iz Bitolja i okoline u bezbednost, i nije još bio digao ruke od Flore. O njegovom dolasku obavestio ju je Vlaho. Flora se na brzinu obukla i izašla. „Ako vam je dosta svega, mogu kolima danas da vas prebacim u Solun“, rekao joj je. „Ja odavde ne odlazim“, odgovorila mu je.

Greg je shvatio da je dalje ubeđivanje besmisleno. „Imate svako pravo da ostanete“, rekao joj je učtivo, a onda ju je odvezao do Bitolja da uzme veliki sanduk cigareta i violinu koja je proputovala koliko i ona i vratio je nazad. Pre nego što je otišao, dao joj je nešto džema i vunenih kapuljača da podeli vojnicima svog puka, pa su se rastali „kao bliski prijatelji“. Nedelju dana kasnije, neposredno pre nego što su Bugari osvojili Bitolj, Greg se na brzinu oženio meštankom, Emilijom Vladicom. Kad je krenuo za Solun, još u venčanom odelu, poneo je sa sobom Florino pismo sestri Sofiji. „Provodim se kao nikad u životu s 2. pukom dok Srbi očajnički pružaju poslednji otpor Bugarima“, napisala joj je.

Uveče posle Gregove posete Flora je s Milićem krenula u obilazak vojničkog logora izvan Orizarija. Sa sobom je ponela ono što joj je Greg dao i nešto svojih cigareta. Predstavljena je oficirima, a oduševljeno su je dočekali vojnici koji su se iskreno radovali sitnim poklonima. „Ispostavilo se da je to bila Četvrta četa Prvog bataljona Drugog pešadijskog puka Moravske divizije u sastavu Armije novih oblasti, ista ona u koju sam kasnije stupila, mada to tada nisam pretpostavila“, napisala je Flora. „Prizor je bio vrlo slikovit, zbijeni mali šatori, desetine logorskih vatri u snegu i vojnici sede oko njih, vrlo veseli uprkos ljutoj hladnoći.“

Sutrašnji dan, 28. novembar, bio je poslednji Florin dan u Orizariju. U devet sati uveče zajedno s Milićem i oficirima njegovog štaba ujahala je polako mračnim zaleđenim putem u Bitolj. Milić ju je poveo sa sobom u posetu zapovedniku divizije, generalu Milošu Vasiću. Između ostalog, hteo je s generalom da razgovara i o njoj. Njen položaj u vojsci bio je neodređen, a to su i Flora i pukovnik Milić dobro znali. Do tada je shvatila da se više ne može pretvarati da bi u ovim uslovima bila korisna kao bolničarka. Pošto nikako nije želela da je pošalju nazad u Solun, jedina nada joj je bila da je prime među vojničke redove kao borca. Nekoliko dana ranije skinula je oznaku Crvenog krsta s rukava. Pripremivši se na to da će biti odbijena, rekla je Miliću napola u šali da će se umesto kao bolničarka, pridružiti Drugom puku kao vojnik. Umesto da je odbije, od čega je strepela, on je „uz smeh skinuo mali mesingani broj 2 sa svoje epolete i pričvrstio ga na naramenicu svog ‘novog regruta’, kako me je nazvao“, sećala se Flora.

Ali Milić je znao da prijem njegovog neobičnog novog vojnika mora da odobri i general Vasić. Iako je general Floru primio veoma ljubazno, bila je vrlo zabrinuta i očekivala je da će je „poniziti i vratiti u Solun kao žensku smetnju“. S njom je odluku čekao i jedan mladi Grk, željan da stupi u srpsku vojsku. Dok su oboje stajali pred njim, general Vasić obratio se prvo Grku. „Ja ne mogu da primam strance u vojsku“, rekao je i prekinuo molbe razočaranog mladića.

Vasić se zatim okrenuo Flori. „Ako ostanete s vojskom, moraćete s njom da prođete Albaniju. To će biti stravičan put, nešto što nikada niste iskusili“, upozorio ju je. „Poslednji voz za Solun polazi večeras, ako želite da odete, morate krenuti smesta.“ „Hoću li vam biti na teret?“, upitala ga je Flora bez okolišanja. „Upravo obrnuto“, odgovorio je on velikodušno. „Za nas će biti bolje da ostanete, jer će vaše prisustvo ohrabriti vojnike. Vi za njih predstavljate čitavu Englesku.“ Flora je već bila odlučila. „Ako je tako, onda ostajem“, odgovorila je, na veliku zlovolju mladog odbijenog Grka pred kojim je upravo regrutovana ova sedokosa tridesetdevetogodišnja Engleskinja.

Flora gotovo nije mogla da poveruje. Postala je i zvanično vojnik srpske vojske. Ne samo što je ostvarila svoj davnašnji san, nego je stekla i jedinstven položaj. U jednom trenutku postala je jedina žena sa Zapada regrutovana u redovnu vojsku tokom Prvog svetskog rata.

1917: Flora Sends u uniformi srpskog oficira

1917: Flora igra šah sa svojim saborcima

HEROINA: Na razglednici iz Prvog svetskog rata

FEBRUAR 1915: Bolničarka u Valjevskoj bolnici

1910: Flora Sends