I dečak može obećati

Na Svetskom prvenstvu uvek navijam za Brazil. Mađarska je prešla u san, u lare sa Mansarde. U vreme Svetskog prvenstva taj moj, kako bi ovi pametni rekli, brazilski identitet dostiže najvišu tačku. Koliko imam tih identiteta, ha, ha…, irski i crnogorski, golootočki i nikšićki, grudobolni i beogradski, ulični i šizofreni, fudbalski i dečački, likovni i prijateljski, mađarski i filmofilski, citatni i vestern-identitet, levičarski i mediteranski, jugoslovenski i pozorišni, identitet španskog borca i košarkaški… Ovako može u nedogled… samurajski i petrogradski, suicidni i partizanski, sumatraistički i identitet gluvarenja, identitet fusnote i sinkope… lenjingradski i dubrovački, carodušanski i očinsko-drugarski… Moj haos u glavi nema suncobran. Navijam za Brazil i navijam za jugoslovensku Republiku Bosnu i Hercegovinu (pozdrav Safetu Sušiću i Ivanu Osimu) i jugoslovensku Republiku Hrvatsku (pozdrav Zvonimiru Bobanu i Davoru Šukeru).

Poslednji put Brazil je bio prvak sveta u Južnoj Koreji i Japanu, 2002. godine. To prvenstvo osvojio je Ronaldo, s osmehom kao sunce, sunce i mesec, i očima kao pucad crnog grožđa. Mirne oči, duboke kao vir. Hitar kao tigar i jak kao bizon. S tehnikom kao Tostao. Dao je sve golove za Brazil u polufinalu i u finalu. Dobro, bili su tu i Rivaldo, u velikoj formi, i mladi Ronaldinjo i Kafu. Trener Skolari, njegova je nervna kilometraža ogromna, pobednička. Ofanzivna.

Brazil je bio prvak sveta na četiri kontinenta: u Evropi, Švedska, u Južnoj Americi, Čile, u Severnoj Americi, Meksiko, SAD, u Aziji… Brazil je pobeđivao u finalu 5 : 2, 3 : 1, 4 : 1, 2 : 0 i… i jednom je bilo 0 : 0. Finale sa Italijom, SAD, 1994. Mala fusnota: među 22 igrača Brazila bio je i mladi Ronaldo. Savezni kapiten Pereira, nastavnik fizičkog vaspitanja, bolje kondicioni trener nije imao ni hrabrosti ni sluha da u tim uvede dečaka Ronalda, bio bi to refren iz 1958, kad je Feola u Švedskoj uveo Pelea.

Kakav bi to bio karneval (strelaca), Romario i Ronaldo. Kapiten Brazila, 1994, bio je Karlos Dunga. To finale zapamćeno je po promašaju Roberta Bađa. Promašio je odlučujući penal u finalu Svetskog prvenstva. Pamtim to prvenstvo i zbog pobede Brazila nad domaćinom, na Praznik nezavisnosti SAD, 4. jula.

Prvenstvo sveta 2010. godine bilo je prilika da Brazil osvoji titulu i u Africi.

(…)

Pun mesec sad je moja senka. I senka je prebivalište. Ili predstoji mi nesanica duga kao Mlečni put. Duga od juna 2010. do juna 2014. I Brazil na Svetskom prvenstvu u Brazilu. I nesanica, nesanica i tišina, tišina kao kad neki Bog spava… i, koliko lepih ženskih lica, lice Irene Papas kao Elektre na čelu ženskog hora u grčkoj tragediji posle finala Urugvaj–Brazil, 16. jula, 1950… Navijaću za Brazil, kao i uvek, samo Brazil je domaćin, a domaćin ima blagu naklonost. To ne volim. Brazil je navikao da bude prvak u tuđini. Brazil mora pobediti tu tišinu sa Marakane 1950. Miris tišine je tako star i tako mlad. Jer mi jesmo gde nismo. Ko je pobedio, ko pobedi tišinu ide u večnost. Odavde do večnosti. Jedini pravi put Brazila je povratak romantizmu. Povratak fudbalu iz mahala, dvorišta, favela, s livada, sa dlana, sa trga, iz ulice, sa plaže, iz portuna. Jer više vredi biti dete nego razumeti svet. Povratak radosti, ili Česlav Miloš Tadeušu Ruževiču:

U radosti saglasni su svi intrumenti.
Kad pesnik ulazi u vrt zemaljski.
Četiri stotine plavih reka radilo je
za njegovo rođenje, i svilena buba
za njega je ispredala svoja blistava
gnezda.
(…)
On ima dom u igli bora i u kriku srne,
(…)
Časovnik ne meri njegove pesme. Eho.
Kao u unutrašnjosti školjke
drevnost mora
nikad ne prestaje
(…)
Srećan je narod koji ima pesnika
i koji u svojim teškoćama
ne korača ćutke

Verujem da će Skolari (već je bio prvak sveta) probuditi brazilske vulkane, ponornice krvi. Brazilci igraju kod kuće, ali za karioke kuća nije kod kuće, kuća je na dugi. Tamo, tamo je pehar za svetskog prvaka.

Do duge dođu samo dečaci, dođe dečak.

Ostala je još Argentina, sa Maradonom kao saveznim kapitenom i mladim Mesijem. I Argentince u četvrtfinalu dočekala je Nemačka. Te noći igrali su Švajnštajger i, pre svih, mladi Tomas Miler igrali su kao što su nekad igrali Fric Valter, ili mladi Bekenbauer i Gerd Miler. Mesi je bio bled, nestao je u boji izbledelog mastila, nestao je u boji plavo-belih argentinskih dresova. Nemci su smrtno ranili tigra, 4 : 0.

Prvenstvo u Brazilu je poslednja šansa za Mesija da pokaže da je najbolji igrač na svetu. Samo se na Svetskom prvenstvu postaje najbolji igrač na kugli. Jedino ako nisi bio, ako nisi Džordž Best, koji je (i) hitroj vodi mogao reći: Ja, jesam.

„Mi smo Afrikanci“, napisao je jedan od najmudrijih Španaca u dvadesetom veku. Mislio je na arapski, afrički uticaj u španskoj tradiciji. O tome ima knjigâ za jednu veliku biblioteku. I Miloš Crnjanski piše o tome u putopisu „U zemlji toreadora“:

„Skoro cela Španija, visoravan je od 800 m nadmorske visine. Zimi u njoj noći su, katkad sibirski hladne, ali leti osobito u kamenitoj Kastilji i afričkoj, peskovitoj Murciji, dani su saharski vreli… U tim predelima suva žega nepodnošljiva je. To je vreme kada španska zemlja kao glina puca i ima modru i crvenu boju, kao neka beskrajna zažarena peć. Tada španski seljak postaje onaj ćutljivi, tvrdi čovek, što kao senka stoji u blesku sunca…

Kordoba je bila grad Turdula, pre Rimljana, pa sedište kalifata Zapada. Sva bela kao neka varoš nad pustinjom, ležala je sad na Gvadalkiviru kao u snu… Kažu da je odaliska Abdurahmana III uzviknula jednom zagledana u tu varoš, u treptavoj svetlosti: „Oh, kakva bela igračica u zagrljaju Etiopljanina!“ Danas, pod tim gradskim zidinama, u tišini, tiho se čuje, kada neko prođe, zujanje žica na gitari…

Nad cvećem i nad ženama, međutim, zanosi tuđinca koji dođe u Kordobu neizmerna lepota mošeje u Kordobi, koja je, posle one u Meki, najveća među svim džamijama arapskim a pretvorena u hrišćansku katedralu. Revanš za Aja-Sofiju u Carigradu…

Kadiz, jedna od najstarijih varoši na Atlantiku španskom, čeka kao neka afrička varoš. Bajron uzvikuje naš vođ, zabeležio je da su gospođe u ovoj varoši nauporedive…

Gotje je pisao da je ono što se u njegovom zavičaju zove svetlošću, samo žižak noćni nad posteljom jednog bolesnika, kad se uporedi sa suncem nad Kadizom. Najlepše je rekao o Kadizu španski narod: Kadiz je, kaže, srebrna činija…

Kada smo najposle prilazili Granadi činilo mi se zaista da prilazim snu… Hotel, Alhambra… Tišina i odmor u dvorani od kamena što se naziva odajom poslednjih Aberasenaža, ima snagu hipnoze. Zagledam šedrvan napolju, na Suncu, u hladu odaje kao priču iz Hiljadu jedne noći. Premišljam tu istoriju o pokolju poslednjeg ratničkog plemena nesretnih Mavara u Granadi. Jedan među njima bio je, kažu, ljubavnik žene vladareve, i zato su posečeni svi muškarci te porodice.

Tu, gde sedim, u taj čanak fontane tekla je njihova topla afrička krv…

U Alhambri svet se učini san…“

„Mi smo Afrikanci“, ne znam da li su igrači Španije mislili o tome da u njima kôla i neka kap arapske krvi, i da li je to dobar znak pred Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi.

Ali znam da je među njima bio mladić koji je verovao da će Španija igrati u finalu. I da će on dati odlučujući, pobednički gol. I ja sam znao da će, ako Španija dođe do finala taj mladić dočekati svoj čas.

Kako sam to znao? Znao sam jer je taj igrač sa brojem 6 na dresu ostao dečak u duši. On uvek igra po tajnim jedinicama sluha. Njegov dribling je kao brzog smeha zubi. I zato što ima isto ime kao i dečak, moj prijatelj: Andreas. Kao moj drug iz detinjstva Andreas Sam. Sam Inijesta.

Davno je moj prijatelj napisao pesmu „Ruža: Saint-Exupéry“

Ruža ponikla međ zvezdama
(…)
Ruža sa laticama od kazaljki
Ruža sa srcem dečaka
(…)
Ruža boje čelika
(…)
Ruža koju je pronašao jedan dečak
u svom srcu
Golema ruža koja je na izložbi cveća
u Johanesburgu godine 1961
dobila zlatni pehar
i aplauze
(…)
Ruža nacrtana rukom dečaka.

Tu pesmu Andreas Sam napisao je u Budimpešti 24. juna 19… Mada mislim da je ona izložba cveća bila održana te 1961, u Hamburgu. Pa dobro, Johanesburg ili Hamburg… Rez.

U leto 1962 – bližio se kraj ferija i moj brat Vojin, boem, budio me u dva posle ponoći i vodio, pospanog, u Skadarliju. Tamo je pevala Divna Kostić, Oči čornie… ćerka velikog šahovskog šampiona Bore Kostića, rodom iz Vršca. Svetskog putnika. Vojin je pio vinjak „peticu“, a meni je naručivao limunadu – visoke čaše od tankog stakla vitke kao balerine. Sedeo je, sam, do našeg stola, bokserski šampion Siki Gaković, španski borac, koji je boksovao jedno vreme u Parizu. Još vitak i lep, i leti u dugom grombi kaputu, pio je vlasotinačku plemenku i čuo bih, zapamtio sam kako govori:

Kordoba.
Daleka i sama.
Kobila crna, velika luna,
Masline u bisagama

Mada poznam ceste
Nikad neću stići u Kordobu
Smrt me čeka
Prije no što stignem u Kordobu

Kordoba
Daleka i sama..

Kad bi Gakovića počinjalo da osvaja vino, on je govorio samo dva stiha:

Sevilja da rani
Kordoba da se umre.

Rez ili nikad neću sebi oprostiti što se nisam borio, zajedno sa Gouldom Verskojlsom (Alcázar, Viva la Republika!) kod Malage, Gvadalahare, Bilbaoa, Sentandera… Sad je rez.

Španija je na Svetsko prvenstvo došla kao evropski šampion. To je dobar tim, Vilja i Kapdevila, asovi Reala i Barselone, Navas i Tores. I savezni kapiten Del Boske, mudrac.

Ta velika zemlja, odvojena Pirinejima od Evrope u kojoj su rođeni Servantes i Bunjuel, Velaskez i Ortega i Gaset, Hose; Alfonso X i Karlo V, Gongora i Tereza Avilska, El Greko (kao da je rođen u Toledu, a ne na Kritu) i Alberti, Muriljo i njegovi dečaci-derviši, što kod Hegela jedu lubenice, De Falja i Lorka, Goja i Gaudi, Zamora i Suarez, Maćado i Himenez, Albenis i Pikaso, Belmonte i Manolete, La Pasionarija i Almodovar, Gento i Amansio, Vives i Dali… Španija je zemlja u kojoj Sunce ne ide na počinak. Zemlja drevna, žiška i bola, zemlja dubokih studenaca na šampionatima sveta, igrala je samo jednom u polufinalu, daleke 1950. u Brazilu. Rez.

U leto 1958. prelistavao sam neku malu istoriju umetnosti i zaljubio se u devojčicu duge plave kose, tužnih očiju s ružom koja gasne na usnama. Bila je okružena patuljcima. Nekako sam shvatio da to nju taj visoki čovek sa paletom slika. I želeo sam da je nekako izbavim iz te odaje. Nisam joj znao ni ime. Naći ću neku godinu kasnije da je to princeza, infantkinja Margerita i da je ta slika „Menine“, čuvena slika Dijega da Silve Velaskeza. Njeni roditelji Filip IV i kraljica, tamo daleko u zrcalu. I u zrcalu svoj lik ugledasmo… Zrcalu detinjstva. Pa nije Margerita bila moja prva ljubav, bio sam zaljubljen u devojku partizanskog plemstva, Jelenu, nećaku Save Kovačevića. Imala je 25 godina, imala je momka, a ja sam imao četiri godine. Rez.

Španija je bila u grupi sa Švajcarskom, Hondurasom i Čileom. U prvoj utakmici Švajcarska je pobedila Španiju 1 : 0. Sudio je Hauard Veb. Englez, još ćemo videti tog sudiju. Gol za Švajcarsku dao je crnoputi Želson Fernandes. Buskets je na centru izgubio loptu i sevnula je kontra Švajcaraca, a pred golom Španaca lopta se odbila od Pikea pa od Kasiljasa. Damarajući vrviš, i prizor za Magrita ili Voja Stanića: Pike, i krv na slepoočnici, leži na travi, a pored njegove glave lopta, i oči Pikea, na metar, ma na metar od gol-crte, natrčava Želson Fernandes i otkida tu loptu u mrežu. Dva gola dao je Vilja Hondurasu, jedan polulob gotovo sa pola terena, hteo je hek-trik, ali je promašio penal. Protiv Čilea 2 : 0 za Španiju, Čile bez isključenog Estrade, Čile 1 : 2, i bilo je neizvesno do kraja. Španija je do osmine finala, … do Portugala došla na italijanski način.

Pirinejski obračun dve kolonijalne sile u Južnoj Africi. Franko i Salazar, i Mendela, borac protiv svakog fašizma, koji je doneo Svetsko prvenstvo svojoj domovini. Slaba utakmica. Sredinom drugog poluvremena Inijesta odigra dupli pas sa Ljorenteom, centarforom, sve je to u minijaturi, i vez, kratak pas do Ćavija, Ćavi petom lizne tu loptu, kao na Piranezijevom bakrorezu, do Vilje u prazan prostor. Šutira Vilja, brani to portugalski golman, nogom, životom, a onda Vilja „iz prituke“, kako smo govorili u detinjstvu zakuca tu loptu, okrzne prečku i lopta sleti u mrežu. Portugalskog Ronalda ni to ne budi, ne žacne. To je veliki igrač za malu utakmicu. Može li Ronaldo da bude Eusebio II u Brazilu? Ne verujem, ali bih voleo. Zbog Fernanda Pesoe.

Kako je žalosno kad
čovek ne može da cveta.
Ili, ko ništa neće
slobodan je; Ko nema
i ne priželjkuje,
čovek ravan je bogovima.

Dolazi čas Andreasa… četvrtfinale, polufinale, finale. U sve tri utakmice Španija je bila na ivci ambisa. Tri puta kod rezultata 0 : 0. Prvi put, Kardoso, četvrtfinale Španija–Paragvaj. Korner za Paragvaj, u borbi za poziciju Pike vuče za ruku Kardosa, traje to, Kardoso se otrže, padaju obojica. Penal za Paragvaj. (Pike je igračina, i tip koji je u svojoj priči, ima nešto patricijsko…) Kardoso, najbolji stralac Paragvaja, daleki Ink, levak, igraju njegove zenice, bira levi ugao, i Kasiljas uhvati živu loptu.

Ne šutiraj penal nikad poluvisoko, ako već nisi golmana poslao na „drugu“ stranu.

Voleo bih da Kasiljas voli, ako ne voli zavoleće, haiku:

Na svetkovinu cveća
mati dovodi
slepo dete.
Pa dobro ako ne taj, onda ovaj drugi:

Tišina
list kestena
tone u blistavu vodu.

Drugi put, Kros, polufinale Španija–Nemačka. Šezdeset osmi minut, Kros plavokos, kao mladi Hardi Kriger, zamenio Trenkovskog. I neki tren kasnije Jansen (zamenio Boatenga), Ozil, Podolski, prolaze na brazilski način, po levoj strani. Podolski vidi kako utrčava Kros na sedam-osam metara, sam, Podolski majstorski centrira, i Kros volej i, i… brani to, paradom Kasiljas. Iker Kasiljas, ili crpsti bistru vodu sa samog dna vatre. I Kros, ili sudbina prenaglo udari tačku.

Kardoso, Kros i Roben, kao rima.

Treći put, Roben, finale Španija–Holandija. Sudi Hauard Veb, Englez je sudio i prvu utakmicu Špancima protiv Švajcarske. Nisam zaboravio.

Ćavi Alonso slabo prima jednu visoku loptu, krade je u vazduhu, Snajder, i onda iz prve, u padu, daje pas, po zemlji između Pikea i Kapdevile. Beži Roben, odustaje Kapdevila i levo krilo ima 10, 1000 metara – pučine. Pred Robenom i tron i ponor. Izlazi Kasiljas i čeka oko mu modar plamen, plava glava.

Roben važe golmana Španije, Kasiljas parada u levu stranu, Roben plasira u desnu. I Kasiljas nogom, noga kao (polomljeno) krilo, ali brani, zakači tu loptu, koja se otkotrlja u korner. Treći put Holanđani promaše u finalu, titulu svetskog prvaka. Krojf, 1974, Rensenbrik, 1978, Roben, 2010. Luta, još, ukleti Holandez. U ovom našem svetu lutamo ivicom hada zagledani u lale.

Kasiljas, ili spokojni mesec, latice trešnjinog cveta zasipaju lautu.

Ili Kasiljas:

Duga noć. Mislim kako će sve da bude za hiljadu godina.

A ja sam pomislio, meni Kasiljas ne bi nikad odbranio penal, u detinjstvu.

Kasiljas je ostavio dečaku Andreasu da igra, da igra do kraja.

Andreas Inijesta imao je u Južnoj Africi 26 godina. Bio je igrač sa iskustvom. Ali Inijesta je jedini igrač u španskom timu koji je osvojio apsolutnu slobodu. Evo ga na levoj, evo na desnoj strani, evo na centru, evo na svojoj polovini igrališta. Inijesta leptir. On se kreće kao mlad mesec, osmehnut. Inijesta je ostao dečak jer je zadržao pravo na drskost, na duhovitost, na dribling. (Tehniku koja, zbog trenera, ide u muzej). Sve je to u dosluhu sa kapitenom Ćavijem, Ćavi, postojanost i mudrost tima, sa velikim očima kao na portretima Ribere, a zašto Ribere, ne znam. Inijesta traži svoj ritam, Inijesta bluz. Inijesta u driblingu kao nebo menjajuć tonove. Inijesta ili slepoočnica rumeni blesak. On je dečak jer je žedan igre, žedan kao trava. Inijesta, čista senka lepe ohole volje. Inijesta retko, gotovo nikad ne dribla na svojoj polovini polja, na centru, on tu igra jednostavno, lako, na jedan dodir. Pritaji se. Zna da je dribling najopasniji na 30-20 metara od gola. Inijesta u driblingu važe suzu, dribla kao da trči kroz narove. Inijesta boje nara. I, evo ga, protiv Paragvaja kao oluj, kao haiku dribling, ostavlja, na 30-25 meatara, dva Paragvajca na travi. Otresa ih sa svojih članaka. I već su još dvojica braniča Paragvaja jurnuli prema njemu, Inijesta ima levo Vilju, ali to nije dobar ugao, i on daje pas u prostor za Pedra po desnoj strani. Pas blag kao duša, šutira Pedro i pogađa stativu, lopta se odbija do Vilje, Vilja pogađa levu stativu, ide ta lopta po liniji do desne stative i ulazi u mrežu. Ovaj gol bi se svideo Velimiru Hlebnjikovu, Bogovi, kad oni vole, na pravu meru svedu trepet vasione.

Španija u polufinalu protiv Nemačke, Inijesta dribla u džez ritmu Lama i krene prema golu, stiže u poslednji čas Švajnštajger i izbaci tu loptu u korner. I vidim u krupnom planu kako Švajnštajger zna da je pogrešio. Ćavi izvodi korner (on izvodi sve kornere i sve kaznene udarce) ide ta lopta s jakim efeom pred gol Nojera i Pujol, u skoku kao Rodman, Rodman ili Pipen, sa osam metara, pogađa levi gornji ugao. U finalu Španija – Holandija. Do kraja finala do kraja drugog produžetka ostalo je još pet minuta.

Ali pre tih pet minuta do konca, do kraja Svetskog prvenstva o španskom piscu – filozofu koji je napisao, malo u šali, malo ozbiljno: „Mi smo Afrikanci.“ Migel de Unamuno. On je voleo one stihove iz Don Kihota:

I mada daleko u visine ode
sudbina moja, koja ne zna da šepa
Tvome se podvigu divim, slavni Kihote.

Ili onaj pasus iz VIII glave:

„Sreća vodi naše poslove bolje nego što bismo i poželeti mogli; jer vidiš li tamo, prijatelju Sančo Pansa, gde se pokazuje trideset ili malo više besnih orijaša s kojima mislim da povedem boj i svima im život oduzmem, od toga ćemo plena početi da se bogatimo, jer je ovo rat pravedan, i Bogu je veoma ugodno da se ukloni toliko zlo seme s lica zemlje.“

Danas u vreme strašne najezde desnice u Evropi, desnice, poreklom iz pivnica Minhena (koja bi već krenula u III ili IV svetski rat, da nije vojničkog zorta, desnice koja plavi Francusku, Englesku, Mađarsku, Ukrajinu, Italiju, Austriju, Nemačku, Nemačka, smrt je majstor iz Nemačke je na vlasti u Srbiji), prepričaću jednu epizodu iz života Migela de Unamuna. Ukrasti iz knjige Mišel de Kastilja, koju je preveo Milan Komnenić, navijač Partizana. Taj odlomak, taj fragment je primer građanske hrabrosti koja je, već odavno, iščilila nepovratno iz jugoslovenskih krajeva, kao što je nestao i dribling.

Pri kraju života Unamuno je bio rektor na čuvenom Univerzitetu u Salamanki. Kada je počeo rat, nervirao ga je antiklerikalizam anarhista, stao je na stranu nacionalista. Ali, užasnut represijom, i zločinima Frankovih pristalica povukao se u duhovnu emigraciju.

Frankisti su Devicu Pilarsku proglasili za pokroviteljku nacionalističke falange. Na njen dan 12. oktobar, 1936. na univerzitetu je održana svečana orgija. Toj ceremoniji okorelih frankista prisustvovala je donja Karmen Polo de Franko. Kažu da je bila lepa ta žena španskog diktatora. To je bio Praznik rase, praznik moralnih vrlina hispanstva.

Jedan od fašističkih govornika je Miljan Astrej, komandant legije, jednook, bez jedne ruke i noge, kažu da je bio bezumno hrabar vojnik. U svojoj ratničkohuškačkoj tiradi izvređao je Baske i Katalonce. Unamuno je bio rođeni Bask, ali je voleo svim srcem Kataloniju, prkosnu, na čije tle nije kročila, u ono vreme, nikad muslimanska noga. Onda je za govornicu stao Unamuno:

„U nekim okolnostima ćutati znači lagati. Jer ćutanje može biti protumačeno kao odobravanje…“ Rekao je da ga je uvredila priča generala Astreja – o Baskima i Kataloncima, a general ga je prekinuo rečima: „Živela smrt!“ I nastavio je mirno Unamuno: „Upravo sam čuo bolestan i bezuman uzvik – general Miljan Astrej je bogalj… On je ratni invalid. A to je bio i Servantes. Na našu nesreću, danas ima previše bogalja. Ubrzo će ih biti još više, ukoliko nam Bog ne pritekne u pomoć. Naježim se pri pomisli da bi general Miljan Astrej mogao postaviti osnove za jednu masovnu psihologiju. Invalid koji nema duhovnu veličinu jednog Servantesa obično traži olakšanje u tome da što više ljudi u njegovoj okolini bude osakaćeno. Ovaj univerzitet je hram razuma. Ja sam njegov prvosveštenik. A vi skrnavite njegove svete prostorije. Vi ćete pobediti, jer raspolažete grubom silom; ali vi nećete ubediti, jer vam nedostaje razum. Smatram da nije potrebno da vas podsećam da mislite na Španiju. Rekao sam što sam imao reći.“

U tišini Unamuno je sišao s podijuma i, držeći pod ruku Kaudiljovu suprugu, napustio dvoranu…

Ko danas ovako sme govoriti u Srbiji, u Beogradu?! U Srbiji, koja je bila pobednik u I i II svetskom ratu? Niko… Možda neko iz Srpske pravoslavne crkve, Srpske akademije nauka, neko iz Politike ili iz Crvene zvezde… Rez.

Mala fusnota, ova autobiografska knjiga mogla je nositi i naslov Dribling na smrt, ali tako nisu htele Iva i Jovana. Ili je njen naslov mogao biti i Dečak može obećati, jer i u detinjstvu ima nešto besmrtno… Kad bi mi ponestajalo daha, u ovom prokletom svetu stalno nedostaje ritma, spasila bi me lektira. Nisam ja neki sistematičan čitalac. Mnogo bih manje pročitao da nema utakmica Partizana. Kad igra Partizan, na taj dan, moram pročitati 101 stranicu najmanje. A zašto 101, to ne znam. Poslednjih, već desetleća, čitam poeziju, brže ide. Čitam ponekad (auto)biografije glumaca, reditelja, indijanskih poglavica, samuraja, partizana, kauboja… Na onim belim stranicama na kraju knjige ispisani su brojevi 1, 4, 5, 10, 14, 24, 31, 44, 89, 101… To su tragovi stihova, pasusa koje volim, koji su ušli u moju krv. Moja budna vrtoglavica, moja svakodnevna lupeštva. Dišem u citatima. U njihanju između ludila i bajki, nekako sam i došao do poslednjeg poglavlja. Do epiloga epilogâ. Veliki moj dug majstorima prevoda. Nekog od njih, ovako nasumce, neću se setiti, ali evo nekih: Branimir Živojinović, Petar Vujičić, Truda Stamać, Dragoslav Andrić, Biserka Rajčić, Todor Tošić, Branko Miljković, Ksenija Gađanski, Xenia Detoni, Tonko Maroević, Danilo Kiš, Hamdija Đermirović, Slobodan Blagojević, Jasmina Nešković, Branislav Prelević, Luko Paljetak…

„Mi smo Afrikanci“ to je slutio celo prvenstvo, u svih sedam utakmica dečak Andreas. I čekao svoj sat, svoj minut. On zna ritam, zna tajnu utroška srčanih otkucaja. Tajna je bila zapisana na njegovim prsima.

Ušao je u igru Hesus Navas, zamenio je Pedra, ušao je i Tores umesto Vilje, ili ne sećam se baš. Tores, da bi među imenima radila rima, u 87. minutu ušao je Fabregas. To je produžena rima. Ili sudbina kao rima.

Tores centrira s leve strane, Matisjen slabo odbija. Fabregas takne tu loptu i ide pas sa gimnazijskog igrališta, pas apsolutne dužine, pas u koji su stala sva mora koja su bila pod španskom krunom. Pas do Inijeste, to je na 15 metara od gola Holandije. Fabregas – Inijesta, sve je to u rimi, Inijesta, u prijemu dribla Van der Varta, i još u okretu, u sinkopi, podiže tu loptu na volej. I sve je stalo, Kugla je cela stala. Prvi put, i poslednji put umukle su vuvuzele.

Volej Inijeste ide iz rebra, iz ramena, iz kristala plućnog krila, iz broda tela, tela i duše. To je skok Nižinskog dečaka, dečaka Andreasa. Van der Vart, taj vodoskok tela gleda opružen na travi, Stekelenburg tu ne može ništa. Volej Inijeste, čista linija, dečaka Dragana Lubarde na Kalemegdanu, beskrajni horizont, veliko plavetnilo. Inijesta, fijesta, Španija je, prvi put, prvak sveta.

Trči dečak Andreas prema korneru, skida dres, njegove ruke kao ptice seku nebo, i ostao je u beloj majici. Na njegovim dečačkim grudima, rukom ispisano, kao na vodi: Dani Harke je, uvek, s nama.

Dani Harke, Gonzales, rođen 1. januara 1983. u Barseloni. Umro od srca u Firenci, u kampu Koverčano 9. avgusta 2009, gde je njegov tim bio na pripremama. Umro, dok je telefonom razgovarao sa devojkom u Španiji.

Harke je bio kapiten Espanjola iz Barselone. Harke, Inijestin drug iz detinjstva, iz ulice, zajedno su igrali u mladoj reprezentaciji Španije.

Nije na majici Inijeste pisalo ime otadžbine, ime majke, ime devojke, bilo je ispisano ime prijatelja. Jer prijateljstvo je jedini način da se, ljudski, živi.

Znao je dečak Andreas da će on dati gol u finalu, i on je spasio to bledo finale, i taj bledi šampionat.

Znao je, jer je s njim bio njegov prijatelj Harke, znao je da je prijateljstvo božanski dar. Ili prijateljstvo je put do srčanosti, do lepote.

Ne, ne, ne idem u Brazil. Hoću da sanjam snom dečaka što htede preseć srce nasred mora. Vremenu nema granice, ono je samo prelazak iz sna u san.

Noćas kiša pada tamo gde ja jesam. Ili na tvrdom tlu izgorele kuće dečak igra lopte.

PARTIZAN: Božo Koprivica na tribinama foto: m. milenković