Osim totalnog razaranja 69 odsto svih građevina, efekti prve atomske bombe odnosili su žrtve i tokom narednih meseci. Mnogi od stanovnika grada koji su preživeli eksploziju, a koje u Japanu nazivaju hibakuša, "žrtve atomske bombe", bili su ozračeni i umirali su od trovanja radijacijom. Njihova smrt dolazila je sporo, uz jezive, nepodnošljive bolove. Do kraja 1945. broj žrtava narastao je na 140.000, a prema podacima grada Hirošime iz 2004, ukupan broj žrtava atomske bombe je 237.062 ljudi
Pre tačno 65. godina, na dan 6. avgusta 1945, u osam sati i petnaest minuta ujutru po lokalnom vremenu, na visini od 580 metara iznad japanskog grada Hirošime eksplodirala je prva atomska, fisiona bomba koja je upotrebljena u ratnim okolnostima i koja je proizvela efekat ekvivalentan eksploziji 15.000 tona eksploziva TNT (15 kilotona). Atomski udar je tokom jednog minuta usmrtio 66.000 i ranio 69.000 civila. Dve trećine građevina u Hirošimi potpuno je srušeno, a grad je pretvoren u zgarište.
Nakon ovog napada, ostatak sveta je ušao u novu, atomsku eru, koja još traje i koja, mada nije u medijskoj žiži, posredno, kroz apokaliptične zebnje i lavirint međunarodnih odnosa, utiče na svakodnevicu svih ljudi na svetu. No, šta se u suštini desilo? Šta je zver koju su oslobodili američki fizičar Robert Openhajmer i njegovi saradnici na tajnom atomskom projektu „Menhetn“ uradila tamo dole?
Kako piše istraživač Robert Jung u kultnoj knjizi Svetlije od hiljadu sunaca, detaljnom izvorniku o projektu „Menhetn“ od njegovog pokretanja 1942. do procesa protiv Openhajmera pedesetih godina, u samom Japanu dugo niko nije znao šta se dogodilo. U Tokiju je odmah posle udara primećeno da radio-stanica u Hirošimi ne emituje program, a operater japanske radio-mreže pokušao je telefonom da nazove grad, ali su i telefonske veze bile u prekidu. Dvadeset minuta kasnije, u telegrafskom centru u Tokiju otkriveno je kako je i glavni telegrafski vod prekinut severno od Hirošime. Kako je dan odmicao, do glavnog štaba japanske vojske stiglo je nekoliko nejasnih i zbrkanih informacija o velikoj eksploziji u Hirošimi. Ove vesti potekle su iz male železničke stanice, udaljene 20 kilometara od grada.
Glavni štab je pokušao da kontaktira vojnu kontrolnu stanicu u Hirošimi. Međutim, sve veze su bile u prekidu. U Tokiju niko nije verovao da se dogodilo išta dramatično, ali je japanske generale zbunjivala tišina na vezama – u gradu nije postojalo značajnije skladište eksploziva, a nije primećen ikakav nagoveštaj većeg napada iz vazduha ili kopnene invazije. Hirošimu je tog jutra nadleteo samo jedan američki bombarder.
Kako bi se razjasnila zagonetka, jedan mladi oficir poslat je iz glavnog štaba da izvidi situaciju u Hirošimi. Posle tri sata leta, na 150 kilometara od grada, japanski oficir i njegov pilot ugledali su jeziv prizor iz vazduha. Umesto Hirošime, videli su samo krug ruševina u plamenu, prekrivenih oblakom dima i sravnjenih sa zemljom. Dole na tlu, naseljeno mesto Hirošima više nije postojalo.
IZABRANI GRAD: Grad Hirošimu osnovao je još 1589. gospodar klana Terumoto, koji je sagradio zamak na ovom mestu, uz obalu unutrašnjeg mora Seto. Grad je tokom klanovskih ratova promenio više gospodara sve dok 1619. njime nije zavladala porodica Asano, koja mu je donela više od dva veka relativnog mira i blagostanja. U okviru carstva, Hirošima je krajem XIX veka postala značajan industrijski centar i važna pomorska luka.
Tokom Drugog svetskog rata, a pre atomskog bombardovanja, grad praktično nije pretrpeo nikakva oštećenja. Mada su tokom 1945. godine američki bombarderi B-29 sistematski rušili Tokio i druge gradove u nadi da će slomiti japanski otpor, Hirošima uopšte nije bombardovana. Samo su regrutovani dvanaestogodišnji đaci, kao i na drugim mestima, rušili pojedine zgrade kako bi razdvojili delove grada i tako sprečili širenje požara u slučaju bombardovanja. No, vazdušnih napada nije bilo, i stanovništvo Hirošime je normalno izlazilo na ulice.
Naime, Hirošima je već odavno bila na spisku za atomski odstrel. Lokacija za bacanje bombe određena je na osnovu izveštaja Roberta Openhajmera o tome kako treba da izgleda gađani cilj da bi dejstvo bombe bilo maksimalno. Sledeći ovaj uput prvobitno su izabrane četiri mete: gradovi Hirošima, Kokura, Nigata i drevna prestonica Japana Kjoto, koja je kasnije zamenjena Nagasakijem na inicijativu profesora Edvina O. Rajšauer iz Odeljenja vojne obaveštajne službe, zbog njegovog kulturnog značaja. Tokom leta 1945. četiri grada mete bila su pošteđena redovnog američkog bombardovanja, kako bi se potom bolje uočili efekti razaranja atomskom bombom.
STRAH U VAZDUHU: Nakon zastrašujućeg otkrića o potpunom rušenju grada, Japanci su odmah započeli akciju spasavanja preživelih, ali tokom čitavog dana 6. avgusta nisu znali šta je izazvalo takvu katastrofu. Kako se dim posle eksplozije spuštao na zemlju, otvarao se vidik zastrt leševima. Sve zgrade u dvadeset kvartova bile su sravnjene sa tlom u prečniku od jednog kilometra oko nulte tačke. Čak se i beton pretvorio u pepeo, a kameni spomenici su se istopili.
Kako je kasnije ustanovljeno, smrtnost je iznosila 96,7 odsto među ljudima koji su spaljeni pri širenju vatrene lopte, 96,9 odsto među žrtvama sa teškim spoljnim povredama i 94,1 odsto među žrtvama koje nisu imale očiglednih oštećenja. Kilometar dalje efekti atomskog udara bili su sve slabiji – uništeno je 80 odsto objekata, dok je broj preživelih bio nešto veći (videti okvir).
Šesnaest sati posle atomskog napada postalo je jasno šta je uzrok tolikog razaranja – u Vašingtonu je objavljeno saopštenje za javnost Bele kuće da je „najveća bomba koja je ikad korišćena u istoriji ratovanja“ prethodnog jutra bačena na „Hirošimu, značajnu japansku vojnu bazu“.
„To je atomska bomba. Ona koristi fundamentalne sile prirode. Sila iz koje Sunce crpi svoju snagu upotrebljena je protiv onih koji su izazvali rat na Dalekom istoku“, piše u saopštenju iz kabineta predsednika Harija Trumana, koje je prvi put obelodanilo da je tokom ratnih godina SAD tajno realizovala gigantski atomski projekat. Ovo saopštenje ne sadrži nijedan nagoveštaj o desetinama hiljada mrtvih i ranjenih civila, budući da u tom trenutku ni sami Amerikanci nisu bili potpuno svesni šta su izazvali.
Njihov cilj je, međutim, već bio postignut – u Japanu je zavladao strah. Dva dana kasnije započela je invazija Sovjetskog Saveza na Mandžuriju, ali vest o otvaranju novog fronta nije izazvala ni približno pažnje kao što su činile sumorne glasine o upotrebi „nove bombe kojom može da se uništi čitav grad“. Iz aviona iznad japanskih ostrva počela je da pada kiša američkih letaka sa obaveštenjima o atomskoj bombi:
„JAPANSKOM NARODU! Amerika poseduje najrazorniji eksploziv koji je čovek ikada napravio. Samo jedna od naših novorazvijenih atomskih bombi ima snagu ravnu eksplozivnom tovaru koji može da ponese 2000 divovskih B-29 bombardera. Ovaj strašan podatak je nešto o čemu treba da razmišljate. Amerika je upravo počela da koristi ovo oružje protiv vaše domovine. Ako ipak imate ikakvih sumnji u to, raspitajte se šta se dogodilo kada je samo jedna atomska bomba pala na grad Hirošimu. Treba odmah da preduzmete korake da sprečite dalji vojni otpor. U protivnom, nepopustljivo ćemo koristiti ovu bombu i sva naša druga superiorna oružja sve do efikasnog završetka rata.“
PROTIVMERE: Nakon Hirošime, Japanu nije ostavljeno mnogo vremena za razmišljanje – tri dana kasnije B29 bombarder „bokskar“ je bacio na grad Nagasaki plutonijumsku bombu „Debeljko“ od 20 kilotona TNT i u trenu usmrtio čak 80.000 ljudi. Posle ovih eksplozija, japanske vojne vlasti obrazovale su „komisiju za protivmere novoj bombi“. U njen rad bio je uključen i Joši Nišina, najpoznatiji japanski nuklearni fizičar, koji je dvadesetih godina boravio u Kopenhagenu gde je, kao i većina očeva projekta „Menhetn“, studirao fiziku kod Nilsa Bora.
Mada su američki fizičari tokom rata smatrali da upravo Nišina razvija atomsku bombu, japanski nuklearni projekat nalazio se na samom početku. Japanska vlada nikada nije pokrenula veće istraživanje, Nišinina laboratorija u Tokiju bila je razrušena vazdušnim napadima, a Japan nije posedovao dovoljno uranijumove rude od koje bi se mogao dobiti nuklearni materijal za bombu. Jedini do tada učinjeni koraci bili su Nišinini proračuni o razornoj snazi bombe koja bi se mogla dobiti fisijom uranijuma.
Posle atomskih napada, Nišina je pozvan da se hitno pojavi pred generalštabom japanske vojske. Zamenik šefa generalštaba, general Kavabe, upitao je nuklearnog fizičara: „Da li biste bili u stanju da za šest meseci izgradite atomsku bombu? Toliko dugo još bismo mogli nekako da izdržimo.“ Nišina je odgovorio da pod trenutnim okolnostima njemu i njegovim saradnicima ne bi bilo dovoljno ni šest godina da naprave takvo oružje. Na to je Kavabe upitao da li Nišina može da predloži bilo kakvu efikasnu zaštitu od novih bombi. Nišina je na trenutak razmislio i rekao: „Pucajte na sve neprijateljske avione koji se pojave nad Japanom.“
ZARAZA X: Japan je, u međuvremenu, kapitulirao, ali se izvan Zemlje izlazećeg sunca dugo nije znalo kakve je sve efekte imao atomski napad. Mesec dana posle eksplozije, u Japan su stigli prvi američki novinari. Proslavljeni ratni izveštač i dobitnik Pulicerove nagrade, Džordž Veler, došao je 7. septembra u grad Nagasaki i napisao prve novinske izveštaje koji su prikazali prave razmere atomskog razaranja.
Međutim, čitava serija Velerovih članaka iz Nagasakija nije objavljena, zbog cenzure američke vojne uprave, pod komandom generala Artura Mekartura, američkog vojnog zapovednika u Japanu. Tek šezdeset godina kasnije, u junu 2005. Entoni Veler, sin slavnog izveštača, objavio je u japanskom visokotiražnom dnevnom listu „Majiniči šimbun“ kopije tekstova koje je pronašao u arhivi svog oca.
U ovim tekstovima, koji nalikuju na izveštaje iz grada zaraženog kugom, Veler prvi put pominje zarazu X, opisujući bolesnike koji „nemaju opekotine, niti prelome, ali su prekriveni crvenim flekama, sa crnilom oko usana“: „Ovde zaraza i dalje odnosi živote. Ljudi, žene i deca bez ikakvih vidljivih znakova povreda svakodnevno umiru u bolnicama. Oni su prethodnih nedelja hodali unaokolo misleći da su srećno izbegli smrt. Lekari iskreno priznaju da ne mogu da odgonetnu uzrok ove pošasti. U jednoj bolnici je od 343 bolesnika do sada preminulo 200 ljudi. Svi oni su mrtvi, usmrćeni atomskom bombom, ali niko ne zna zašto. Za par dana se očekuje dolazak 25 Amerikanaca koji će ispitati lokaciju koju je pogodila bomba. Japanci se nadaju da će oni doneti odgovore o zarazi X.“
Rat protiv ove bolesti – trovanja radijacijom od koga nema pomoći – trajao je decenijama, praćen potonjim dramatičnim povećanjem incidence raka i genetskih poremećaja. No, u narednih 65 godina, Hirošima i Nagasaki su, dobrim delom zahvaljujući američkoj pomoći, obnovljeni u potpunosti – danas su to moderni japanski gradovi u kojima je smeštena značajna industrija. Hirošima je sa svojih dva miliona stanovnika čak veliki turistički centar.
Zgrade poput takozvane kupole atomske bombe; koje su preživele udar, konzervirane su i sačuvane. Jedan od prepoznatljivih simbola Hirošime je i javni časovnik koji se zaustavio u 8.15, zamrznut u trenutku eksplozije. U čast 250.000 mrtvih, na nultoj tački udara podignut je Memorijalni mirovni centar Hirošima sa velikim kenotafom u obliku sedla, tradicionalnim japanskim obeležjem za grob. Najjači simbol atomske katastrofe je ipak samo ime grada apokalipse – Hirošima, reč koja i danas izaziva jezu.
Atomski udar
Komandant američkog Strateškog vazduhoplovstva general Karl Spats dobio je 25. jula 1945. iz Vašingtona pisano naređenje za bacanje atomske bombe na dve od četiri predviđene mete u Japanu. Posle toga, izvršene su poslednje pripreme na B29 bombarderu „Enola gej“. Kasno popodne 5. avgusta na ostrvo Tinjen je stiglo odobrenje predsednika Harija Trumana za atomski napad na Japan. Tehničko osoblje iste večeri prefarbalo je na repu „Enole gej“ oznake 393. borbene eskadrile u znak „R“. Pošto je atomska bomba utovarena, bombarder je u rano jutro 6. avgusta krenuo na svoj tajni pohod sa lažnim oznakama.
Pod komandom pukovnika Pola Tibetsa, avion sa dvanaest članova posade uzleteo je u 2.00 po lokalnom vremenu. Tokom višečasovnog leta kapetan Vilijam Parsons aktivirao je bombu sačinjenu od uranijuma U235 – iz bezbednosnih razloga bilo je predviđeno da „Mali dečak“ ne bude aktiviran pre poletanja. U 6.00, pukovnik Tibets obavestio je posadu o ciljevima misije, kao i da se u avionu nalazi najrazornije oružje u dotadašnjoj istoriji ljudske civilizacije.
Posle bezbednog leta do Japana, u 7.25 bombarder je stigao do Hirošime i počeo da kruži na visini od 1000 metara. Nešto pre toga, japanski radar registrovao je kako se približava američki bombarder i radio-vezom uzbunio okrug Hirošima. Međutim, kada je nad gradom počeo bezazleno da kruži samo jedan avion, činilo se da nema opasnosti. Bio je ponedeljak ujutru i stanovnici Hirošime započeli su svoje dnevne obaveze. Niko od 255.000 stanovnika grada nije mogao da očekuje pakao koji će uslediti.
U 8.00 japanski radar registrovao je približavanje veće grupe aviona, ali posle prethodne lažne uzbune, malo ko je ozbiljno shvatio ovo upozorenje. Do Hirošime su tada pristigla dva aviona koja su pratila „Enolu gej“ sa kamerama i naučnim instrumentima za osmatranje. Nekoliko minuta kasnije, pukovnik Tibets je putem radio-veze dobio obaveštenje da su vremenske prilike nad Hirošimom povoljne za detonaciju i posadi izdao naređenje da se grad bombarduje. Ispušten iz aviona, „Mali dečak“ je eksplodirao na visini od 580 metara iznad Hirošime, nešto dalje od predviđene mete i tačno iznad lokalne bolnice.
Bilo je 8.15. Detonacija se dogodila u šesnaestoj sekundi ovog minuta. Do njegovog isteka, odigrala se kataklizma, a grad star 500 godina iščezao je u čudovišnom belom oblaku zajedno sa sedamdeset hiljada ljudi. Unutar bombe, eksplodiralo je dinamitno punjenje koje je u jednu loptu spojilo dve polusfere sačinjene od izotopa uranijuma U235. Stvorena je kritična masa i pokrenuta je lančana reakcija. Pod udarima brzih neutrona, jezgra uranijuma počela su da se cepaju, oslobađajući pri svakom udaru po tri nova neutrona koja su lančano nastavljala fisiju jezgara. U ovom procesu gotovo trenutno oslobođena je ogromna toplotna energija.
Jezgro bombe dostiglo je temperaturu od nekoliko miliona stepeni Celzijusa. Ovako oslobođena toplota formirala je vatrenu kuglu prečnika nekoliko kilometara koja je spalila zgrade, parkove i mostove Hirošime. Ljudi koji su se nalazili u blizini udara samo su videli jak bljesak, posle kog su bili trenutno sprženi u ognju koji je iznenada pao sa neba. U međuvremenu, struja vazduha pokrenuta eksplozijom usisala je prašinu i drugi materijal sa tla, stvarajući karakteristični oblak u obliku pečurke koji se podigao do visine od 12 kilometara.
Detonacija je istog trenutka pokrenula snažan udarni talas koji se od mesta udara širio poput zemljotresa, rušeći sve pred sobom u krugu prečnika deset kilometara. Pod silinom vazdušnog udara, ljudi zatečeni na otvorenom prostoru bili su pokidani i iskasapljeni, njihove lobanje pucale su od pritiska, udovi su bili otkinuti, došlo je do dekompresije krvnih sudova i unutrašnji organi su se pretvorili u pihtijastu kašu. Oni koji su se slučajno nalazili u zaklonu, unutar ili u blizini građevina bili su zgnječeni i zatrpani betonskim i drvenim konstrukcijama koje su pucale kao kristal.
Tokom atomske eksplozije oslobođena je velika količina neutrona i gama zraka. Smrtonosni zraci ozračili su stanovnike Hirošime koji su preživeli prvi udar, a mnogi od njih apsorbovali su fatalnu, prekomernu dozu radijacije. Na mestu udara došlo je i do emisije više vrsta radioaktivnih čestica koje su zagadile atmosferu, da bi potom, nošene vazdušnim strujama, godinama padale na zemlju kao spora, smrtonosna kiša…
Dva dana kasnije, 8. avgusta, iz dvadesete vazduhoplovne baze na Guamu, u štab Strateškog vazduhoplovstva na ostrvu Tinjen stiglo je ratno naređenje broj 17 u kome je pisalo da se ponovi atomski napad na Japan. U jutro 9. avgusta 1945. iz bombardera „bokskar“ bačena je A-bomba „Debeljko“ na grad Nagasaki. Bomba je bila napravljena od osam kilograma izotopa plutonijuma Pu239 i izazvala je eksploziju snage 20 kilotona TNT eksploziva. Budući da je bila drugačije konstruisana od uranijumske bombe bačene na Hirošimu, snaga njene eksplozije bila je veća za 1,5 puta.
(Odlomak iz feljtona „Gradovi nuklearne ere“, Vreme 759-765)
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Da bi se obeležila stogodišnjica prvog Mundijala, koji je organizovan 1930. u Urugvaju, FIFA je odlučila da 2030. godine Argentina, Urugvaj i Paragvaj prve utakmice u grupnoj fazi odigraju kod kuće
Dan nakon otvaranja Notr Dama, u štampi širom sveta više su komentarisali kome se Tramp srdačno javio nego što su analizirani radovi na kamenu, drvetu i staklu u samoj katedrali
U Narodnom muzeju Srbije otvorena je retrospektivna izložba vajara Jovana Kratohvila, čije inovacije u umetnosti njegovi savremenici nisu umeli da vrednuju. Izložba je priređena povodom stote godišnjice umetnikovog rođenja, jedina dosad. Njena autorka je Lidija Ham Milovanović, muzejska savetnica
Nemci znaju sve oko dihtovanja i luftiranja. Za „Vreme“ govori Albert Šliter, on je maestro tih stvari i doktor za vlagu. Ali, pažnja – on preporučuje smrtno opasnu promaju
Udobno je biti vođen. Pružiš ručicu i ideš kuda te vode. Ne misliš. Ne pitaš. Prepuštaš se. Slušaš vođu. Ne izlaziš iz samoskrivljene nezrelosti. Studenti Srbije to odbijaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
