Kako je u bivšoj Jugoslaviji snimljen prvi koproducentski film, ko je ocenio da je reč o delu koje "poboljšava međunarodni položaj naše zemlje, posebno u zapadnom svetu", šta je bilo posle
Pre pola veka, austrijski pisac Norbert Kunce i nemački reditelj Helmut Kojtner (u to vreme sa reputacijom jednog od najkomercijalnijih autora nemačkog filma) napisali su scenario „Poslednji most“, koji je dobio finansijsku podršku moćne američke produkcijske kuće Kolumbija Pikčers.
Norbert Kunce učestvovao je, tokom Drugog svetskog rata, kao nemački vojnik u ratnim dejstvima na području Bosne i Hercegovine. Tada je i čuo priču o nemačkom lekaru koji je, u vreme najžešćih borbi prešao iz Vermahta u partizanske jedinice. U scenariju su Kunce i Kojtner ovu ulogu dodelili liku Nemice Helge, lekarke koju partizani u improvizovanoj bolnici primoravaju da pomaže njihovim ranjenicima.
Kod doktorke Helge, privržene idejama Trećeg rajha, počinju da se javljaju humani porivi spram ranjenih boraca. Ona se, u međuvremenu, zbližava i sa partizanima Milicom i Borom, koji svojim ponašanjem uspevaju da je uvere u poštenje partizana i oslobodilački karakter njihove borbe. Pored toga, ona se neposredno susreće sa varvarstvom svojih sunarodnika – ubijanjem civila, spaljivanjem domova. Sve to ukorenjuje njenu odluku da se priključi partizanskom pokretu. U akciji nabavke lekova za ranjenike, Helga gine na poslednjem mostu, nakon čega dolazi do obostranog prekida vatre.
Reditelj Kojtner odabrao je glumačku ekipu u sastavu: Marija Šel (doktorka Helga), zatim Bernard Viki, Barbara Ritig, Janez Vrhovec, Jelisaveta Mirašević, Pavle Minčić… Za koproducenta izabrana je Avala film iz Beograda, tada jedina producentska kuća u Srbiji; upravo iz tog razloga, ona je u potpunosti raspolagala tadašnjim državnim fondom za finansiranje kinematografije.
Njeno rukovodstvo, sumnjivih kvalifikacija, ali nesumnjivo nestručno za ozbiljnu filmsku produkciju, odbilo je 14. aprila 1953. saradnju sa Kolumbijom i rediteljem Kojtnerom.
Ovome je prethodila odluka Komiteta za kinematografiju Vlade NRS od 28. 11. 1950, kojom svim filmskim autorima i saradnicima prestaje radni odnos u Avala filmu, odnosno kojim se prevode u status slobodnog umetnika, odnosno slobodnog filmskog saradnika.
Ova reorganizacija bila je rezultat susreta predsednika Laburističke partije Engleske, gospodina Bevana, i Milovana Đilasa, tokom njegovog boravka u Londonu. Đilas je, saznavši da se takvo rešenje primenjuje u Engleskoj, rešio da isto oproba i u Srbiji, potpuno zanemarujući osnovne činjenice koje su englesku kinematografiju još tada odvajale od srpske (jugoslovenske): veliki produkcijski poduhvati, visoki honorari, oprobana stručnost…
S druge strane, o diletantskom profilu ličnosti od kojih je zavisila Avala film, tj. naša kinematografija, govorili su (a govore i danas), brojni primeri; jedan je i ovaj navedeni.
Nakon ovih promena većina stručnih filmskih radnika ostala je bez sredstava potrebnih za goli život, jer je sistem povremenog ugovornog angažovanja širom otvorio vrata nepotizmu i korupciji. Oni koji nisu želeli da se pomire sa takvim stanjem, osnovali su (posredstvom Udruženja filmskih umetnika Srbije) producentsku kuću UFUS.
Preko režisera Gustava Gavrina, projekat Poslednji most biva ponuđen UFUS-u, nakon što je Avala film raskinula saradnju. Posle svega dva radna sastanka ostvaren je dogovor o zajedničkom projektu između UFUS-a i austrijske ekipe. Bile su predviđene dve verzije, od kojih bi se jedna radila po scenariju adaptiranom za naše tržište. Kao koscenaristi angažovani su Stole Janković (kasnije scenarista uspešnog filma Njih dvojica, u režiji Žorža Skrigina) i književnik Tanasije Mladenović.
Međutim, rukovodstvo Avale, koje se sopstvenički odnosilo prema državnom fondu, počelo je, vođeno ljubomornom pohlepom, nezapamćenu kampanju protiv „politički nezrele ekipe koja, zarad lične koristi, sarađuje sa najvećim neprijateljem srpskog naroda, koji je u ratu palio i ubijao“. Tek tada je prigovoreno da rečeni scenario „neistinito prikazuje NOB“. Povicima se priključuju i sredstva javnog informisanja, kao i pojedini filmski kritičari, među kojima je najgrlatiji bio Vicko Raspor.
I pored toga, u septembru 1953. u Hercegovini biva završeno snimanje Poslednjeg mosta. Ali, napadi na ekipu „koja prihvata strana shvatanja naše revolucije“ nisu prestajali, pa se osetila potreba za intervencijom partijskih i državnih rukovodilaca.
Neposredno po završetku snimanja, koscenarista Poslednjeg mosta, Stole Janković (kasnije uspešno režirao fimove: Crveni šal, Povratak, Kroz granje nebo, Radopolje, Višnja na Tašmajdanu…), u dogovoru sa rukovodstvom UFUS-a, odlučio je da film prvo prikaže Aleksandru Rankoviću, visokom funkcioneru Komunističke partije. Nije poznato da li je toj premijernoj projekciji prisustvovao još neko osim Aleksandra Rankovića, ali nakon toga (20. februara 1954. godine) Savezna komisija za pregled filma dala je odobrenje za prikazivanje Poslednjeg mosta na teritoriji FNRJ, jer „takav film može da pomogne da se predstave tekovine naše revolucije i da se poboljša međunarodni položaj naše zemlje, naročito u zapadnom svetu“.
Na svetskoj premijeri u Zapadnom Berlinu, Poslednji most pozitivno je ocenjen od strane kritike i medija. U toku festivala, Marija Šel je u ime cele ekipe primila tek ustanovljenu nagradu „za razumevanje među narodima“. U marta 1954. žiri kanskog festivala (Žan Kokto, Andre Bazen…) filmu dodeljuje još jednu nagradu, sa posebnim osvrtom na glumu Marije Šel.
Svojim kvalitetima Poslednji most afirmisao je tek stasalu kinematografiju SFRJ na svetskom planu i time ušao u istoriju.
Avala film više ne postoji.
Njenih „istaknutih pojedinaca“ seti se tek poneko.
“Zamislite dete koje posle škole nosi futrolu instrumenta kroz kraj u kom se retko viđa nešto svečano. To dete ne nosi samo instrument. Nosi dokaz da se njegova budućnost ne završava na mestu na kom je rođeno. I nosi jednu novu naviku: da istraje, da bude deo nečega većeg od sebe”
Bitef nije hteo da se ogradi od govora Mila Raua kojim je otvorio 58. festival kao što je vlast tražila od njega i posle toga je sve krenulo nizbrdo – tema je publikacije “Dosije” Bitef teatra
Putopis Viktora Lazića o Grenlandu objavljen je baš kad je Tramp saopštio da mora imati to ostrvo. Zato, iako u njemu ima malo politike, čitate ga misleći kako će jednog dana sva ta lepota postati Las Vegas
U eri društvenih mreža i opsesije postignućem, roditeljski ponos sve češće prelazi nevidljivu granicu i postaje pritisak pod kojim dete gubi pravo na grešku, običnost i sopstveni identitet. Iza blistavih uspeha često ostaje tiha generacija koja je naučila da bude trofej, ali ne i da bude svoja
Tokom zaštitnih istraživanja u ataru sela Malča, na lokalitetu Orničje, arheolozi su pronašli kružne rovove iz praistorije apsolutno nepoznate na prostoru Srbije, čija namena i smisao tek treba da budu rastumačeni
Nasilje se vratilo na ulice na velika noćna vrata. Dobar stari tandem, policija i batinaši, opet operiše u omiljenom mraku. I to ne slučajno - pripremaju se za krvavo leto, koje može da obeleži ostatke naših života
Zašto je trbušni ples specijalaca na revijalnom takmičenju u Dubaiju toliko važan sa Srbiju i slične autoritarne države? Biće da to i te kako ima veze sa medijskim i drugim slobodama
Manja Grčić dolazi u RTS sa imidžom ratraka – između novinarstva, odanosti režimu i krupnom kapitalu, uvek je birala drugo dvoje
Još jedna zima našeg nezadovoljstva
Studenti između batinaša i opozicije Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
