„Urbanizam je temelj za izgradnju budućnosti sa niskom emisijom ugljen-dioksida“, smatra Piter Kaltorp, američki urbanista i arhitekta, poznat kao zagovornik održive gradnje i autor knjige „Urbanizam u epohi klimatskih promena“ (Urbanism in the Age of Climate Change). Polazeći od „tri principa“ savremenog urbanističkog planiranja: konzervacije kako kulturno-
-istorijskog nasleđa tako i prirodnih dobara, Kaltorp iz ugla urbanizma predstavlja jedan mogući put za neophodna i bolna lokalna prilagođavanja globalnim promenama klime – malim promenama u planiranju gradova.
Nema ničeg zaista novog u tome. Klimatski aktivisti više od jedne decenije ukazuju na to kako se središte problema globalnog zagrevanja nalazi u – gradu. Zbog toga donosioci odluka, a sve više i privrednici promovišu čitavu seriju koncepata takozvane zelene gradnje i održivosti, budući da to često istovremeno znači brže postizanje nimalo jednostavnih zahteva da se emisija CO2 smanji (što se naziva mitigacija), potom pripremom za dolazeće posledice klimatskih promena (adaptacija) i uz to, podizanjem kvaliteta života stanovnika grada.
Promene u urbanističkom planiranju u većini gradova su ne samo aktuelna svetska moda, koja će tek u dalekoj budućnosti dati neke rezultate za obične ljude, već sve češće postaju i egzistencijalna nužda za hiljade ljudi koji žive u velikom gradu kakav je Beograd. Naime, gradovi rastu. Ako se zateknete na bilo kakvom seminaru ili konferenciji ne samo o klimi nego o budućnosti generalno, neko će bez sumnje pomenuti – megatrendove, a jedan od njih, uz starenje stanovništva, manjak vode i hrane, uvek je sve veći i veći rast gradova.
Jasno je kako u dvomilionskoj prestonici poput Beograda populacioni pritisak već više decenija stvara probleme u gotovo svim oblastima života. U svetu danas postoji više stotina milionskih gradova, od kojih su neki već izrasli u takozvane megagradove. I svi imaju slične probleme. Dok u većini današnjih velikih gradova i dalje raste broj stanovnika, saobraćaj, urbanistički problemi, potrošnja energije, količina otpada i zagađenja vazduha, život njihovih stanovnika postaje sve teži. Neumereni rast gradova jednako dramatično utiče i na ekonomiju i na životnu sredinu.
ENERGIJA: Gradovi, inače, gutaju najviše energije, a stvar je u tome da proizvodnja energije, zbog spaljivanja fosilnih goriva, presudno utiče na emisije CO2 i rast globalne temperature. Prvo pitanje u održivom planiranju zbog toga je u vezi sa objektima, zgradama i kućama, kao potrošačima energije. Zgrade troše čak 40 odsto energije na svetu i emituju 21 odsto štetnih gasova u atmosferu. Možda su baš zato one ključni igrači koji bi transformacijom mogli da stvore „zelene“ i održive gradove.
Rastuća populacija u gradovima i visoka cena kvadrata, čak i nakon svih padova tržišta nekretnina, podstiču, nažalost, brzu izgradnju, čiji su rezultat često nebezbedne zgrade, sa lošom instalacijom i bez adekvatne infrastrukture. Preduzimači o troškovima zgrade najčešće razmišljaju samo u okvirima troškova njene izgradnje, zanemarujući to koliko će ona koštati stanare, grad i prirodu tokom svog životnog veka.
Prema odranije poznatim podacima Agencije za energetsku efikasnost, najveći potrošač energije i u Srbiji su zgrade, bilo da je reč o starim stambenim i poslovnim objektima ili pak novogradnji gde se ne razmišlja previše o efikasnosti. Naime, zgrade godišnje progutaju čak 48 odsto ukupne potrošnje energije u Srbiji. Od toga 65 odsto potroše stambeni objekti, dok ostatak odlazi na industrijske i poslovne zgrade.
Prema podacima iz Programa ostvarivanja strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine, u zgradama u Srbiji se tokom godine potroši dvostruko više energije nego u zemljama Evropske unije. To je zato što, u odnosu na ostatak Evrope, zgrade u Beogradu troše skoro dvostruko više energije na grejanje i hlađenje – godišnje se potroši više od 228 kWh po kvadratnom metru, dok prosečna godišnja potrošnja u evropskim gradovima iznosi 138 kWh.
OPAMEĆIVANJE KUĆA: Nalik na klasifikaciju električnih uređaja, EU je podelila i sve zgrade prema energetskoj efikasnosti. Danas postoje četiri osnovne klase zgrada – A, B, C, D; gde je A energetski najefikasnija, a D najmanje efikasna klasa. Nažalost, Beograd, ali ni ostali srpski gradovi ne mogu da se pohvale efikasnošću iz viših klasa. Glavni energetski problem Beograda je slaba termoizolacija objekata, kao i vrlo mala rasprostranjenost ekološki prihvatljivih zgrada – smatra se da bi se samo na zgradama mogle postići uštede i do 40 odsto.
Sa druge strane, evropske metropole već dve decenije sprovode programe štednje energije u zgradama u koje su uključile mnoge svoje stanovnike i zahvaljujući tome uštedeli na potrošnji i smanjili emisije. Bilo ko od osam miliona stanovnika Londona, na primer, u proseku po kvadratnom metru godišnje potroši samo oko 80 kWh, po čemu je ovaj megapolis uporediv sa drugim severnim evropskim prestonicama. Rekorder u ovakvim, inače nevidljivim uštedama je Berlin. Tokom poslednje dve decenije, Berlin je postigao zapanjujuće rezultate sa termoizolacijom i štednjom energije. Tako je potrošnja smanjena sa nekadašnjih 150 kWh na 80 kWh po kvadratnom metru godišnje.
Uz termoizolaciju, jedno popularno rešenje je takozvano pametno upravljanje zgradama. Reč je o tome da se, zahvaljujući pametnom sistemu, energija proizvodi i doprema na zahtev, uvek tačno onoliko koliko je potrebno. Ljudi ne borave uvek u svim prostorijama i kad se neka od soba isprazni, ovakvi automatizovani sistemi to prepoznaju i počnu da smanjuju njeno grejanje ili hlađenje. Sama potrošnja energije se neprekidno meri. Korisnici i žitelji objekta zapravo i ne primećuju da se bilo šta događa, uvek im je prijatno, a energija se troši samo onda kad je potrebno. Kad je reč o velikim objektima, na ovaj način se ostvaruju velike uštede, budući da statistika radi za ovu ideju.
Ključni zaplet sa pametnim upravljanjem nije u tome da je on samo zgodan, moderan i tehnološki rešiv način da zgrada smanji svoju emisiju, svoj takozvani CO2 otisak, odnosno onu količinu CO2 koju je potrebno emitovati da bi objekat bio zagrejan ili ohlađen. Pametno upravljanje je povezano i sa očiglednim finansijskim uštedama, koje kod velikih objekata postaju izuzetno značajne.
Kod primene automatizacije, potencijali uštede su veliki i to podstiče evropske investitore i vlasnike prostora da ulažu u „opamećivanje“ objekata. Pored ove, jedan mogući način uštede, koji se posebno razmatra u studiji Hajnrih Bela „Energija na drugi način“, jeste prelazak na prirodne, ekološke materijale i masovniju izgradnju drvenih kuća.
PRIRODNE OAZE: Osim što troše previše energije, stanovnici gradova emituju 20 odsto svih izduvnih gasova u atmosferu. Kako takozvana mobilnost neprekidno raste, bilo da je reč o naprednom svetu, bilo da je reč o zemljama poput Srbije, gradovi se iz dana u dan suočavaju sa ogromnim izazovima da obezbede integrisan, efikasan i svima dostupan saobraćaj. Zamislite Beograd bez gužve, čekanja i nervoze. To znači ne samo uštedu za stanovnike već i dramatično smanjenje štetnih efekata na životnu sredinu.
Putovanje ka zelenom gradu očigledno počinje u vozilima gradskog saobraćaja. Nakon što je on rešen, urbanisti imaju mnogo lakši zadatak da organizuju gradske krvotoke. U nekim evropskim gradovima se skoro 50 odsto vozača, umesto svojim kolima, kreće isključivo vozilima javnog prevoza. Istovremeno, mnogi evropski gradovi su za razliku od Beograda, otvorili svoje ulice za bicikliste, što smanjuje zagađenje, a ima i razne druge prednosti.
Urbanisti, okupljeni u nevladina društva, povezani sa turističkim organizacijama ili čak takozvanom zelenom privredom, neprekidno daju nova rešenja. Čuveni zeleni krovovi se pojavljuju i na Balkanu. Tako je Centar za unapređenje životne sredine, u okviru akcije Arhiton, prošle godine sproveo i jedan konkurs za idejno rešenje zelenih krovova i oaza, a dobijena rešenja su odličan primer da se urbanizam i kod nas može kretati i to bez preteranih ulaganja.
Takvu budućnost već dugo ne projektuju futurolozi ili pak urbanisti odlutali u sledeći vek, nego inženjeri, a sve češće ih usvajaju i ekonomisti i donosioci odluka. Pitanje održivosti gradova već sada u praksi postaje jedan od glavnih frontova suočavanja sa posledicama klimatskih promena. Najčešće se to postiže preispitivanjem efikasnosti i rekonstrukcijom već postojećih insfrastruktura, smanjenjem rasipanja energije i pametnim upravljanjem. „Gradovi se re-izgrađuju, ruše i ponovo grade u isto vreme“, objašnjava Kaltorp zašto je to uopšte moguće.
