Godina Ronaldinja

Svaki put kada Ronaldo de Asis Moreira, alias Ronaldinjo, dobije neku premiju ili svaki put kada zadivi fudbalski svet nekom čarolijom iz svog nepresušnog rezervoara driblinga, ser Aleks Ferguson, trener Mančester junajteda, mora da oseti bol u želucu. Naime, Ronaldinjo je u leto 2003. praktično bio Mančesterov, ali je jedan gest prepotencije skupo koštao Junajted. Pari Sen Žermen, tadašnji Ronaldinjov klub, pregovarao je na dva koloseka, sa Barselonom i Mančester junajtedom. Činilo se da je Barselona u prednosti jer je već imala dogovor sa igračem, odnosno njegovim starijim bratom Robertom koji je ujedno i njegov menadžer, ali nedostajao je sporazum sa pariskim timom koji je hteo da izvuče što više para. Sandro Roselj, potpredsednik Barselone i glavni pregovarač jer je kao čovek Najkija već imao izgrađen dobar odnos sa mladom zvezdom, stavio je na sto poslednju ponudu: 27 miliona evra. Predsednik Pari Sen Žermena zatražio je „tajm-aut“ i posle izvesnog vremena rekao: „Žao mi je, ali imamo ponudu od 30 miliona…“

Roselj se vratio u Barselonu tužan, njegov prvi veliki posao u novoj upravi Barselone koja je samo neki mesec pre toga dobila izbore završen je neuspehom. Novi predsednik Đoan Laporta nije odobrio ni evro preko 27 miliona i činilo se da je sve propalo. Tada je Piter Kenion, sportski direktor Mančestera (sada u Čelziju), napravio presudnu grešku: Pari Sen Žermenu je poslao faksom ugovor na – 28 miliona evra! Predsednik Pari Sen Žermena Francis Grail smesta je pozvao Roselja i rekao:

„Sandro, ako tvoja sinoćna ponuda od 27 miliona još važi, Ronaldinjo je vaš… “

Kroz nekoliko dana, 19. jula 2003, Ronaldinjo je stigao u Barselonu i potpisao petogodišnji ugovor. Njegovim dolaskom počinje nova era u istoriji katalonskog kluba.

FUDBAL U KRVI: Životna priča Ronaldinja nije klasično brazilska. Ne bi se moglo reći da je njegova porodica bila bogata, ali takođe nikada nije gladovala. Otac Žoao bio je radnik koji je posle jedne nesreće na poslu morao u penziju, ali je našao novi posao na stadionu u Porto Alegreu, gde je njegov stariji sin Roberto činio prve fudbalske korake i postao vrlo poznat igrač, čak olimpijski reprezentativac u generaciji Kafua, Sonija Andersona, Roberta Karlosa… Zahvaljući Robertovim ugovorima, porodica je dobro živela, iz skromnog stana u gradu preselila se u vilu s bazenom koji će se 19. januara 1989, na dan proslave godišnjice braka, pretvoriti u mesto tragedije. Ronaldinjov otac se udavio u tom bazenu dok su gosti pristizali… Autopsija je pokazala da je, zapravo, doživeo srčani udar ali, umesto da zatraži pomoć, ušao je u vodu da se malo osveži.

Mali Ronaldinjo imao je nepunih devet godina i očeva smrt veoma je uticala na njega. Do tragedije nije imao probleme u školi, posle nje je prilično popustio. Utehu je našao u lopti. Po ceo dan je bio u stanju da žonglira, vežba driblinge, usavršava poteze i smišlja trikove koji će mu kasnije pomoći da bude tako različit od drugih. Kažu da je dribling vežbao čak i sa svojim psima! Brat Roberto oduvek mu je bio idol i učitelj, ali vremenom je, uglavnom preko videa, otkrivao mnoge brazilske asove iz prošlosti. Posebno mu se dopao Rivelinjo, majstor s početka sedamdesetih. Takođe je voleo da gleda Zika i „skida“ njegove trikove, uživao je u golovima Romarija a njegovi drugovi iz detinjstva sećaju se da je nekom prilikom, gledajući prenos sa Nou Kampa, prorekao: „I ja ću tamo igrati jednog dana…“

Gubitak oca doveo je do toga da se porodica još više zbliži i ujedini oko Ronaldinjovog talenta. Roberto je završio karijeru u Sportingu iz Lisabona i posvetio se menadžerskim poslovima vezanim za budućnost mlađeg brata, dok je sestra Deisi prva u familiji završila univerzitet, ali se takođe posvetila poslovima u okviru „porodične radionice“. Ona vodi računa o bratovljevim komercijalnim ugovorima i njegovim obavezama van terena.

Kada se afirmisao u Gremiju iz rodnog Porto Alegrea, navijači su mu u jednoj anketi dali nadimak Ronaldinjo, mada ga nekad štampa oslovljava i sa Dinjo, valjda iz praktičnih razloga, jer je kraće. Posle mnogo peripetija, sudovanja i petomesečnog negiranja, uspeo je da 2001. izađe iz Brazila. Porodični savet odlučio je da se prihvati ponuda Pari Sen Žermena jer je Roberto smatrao da je to idealan klub za mladića kome treba jedna međustanica u Evropi pre nego što ode u neki veći klub. Ronaldinjo je poslušao i nikada se nije pokajao. Tokom dve godine u Parizu mnogo je napredovao, adaptirao se na evropski fudbal, sa Brazilom osvojio Mundijal 2002. u Japanu i Koreji i sačekao svoj trenutak 2003. Naučio je i francuski, a na španski se lako adaptirao s obzirom na maternji portugalski.

ŠAljIVDŽIJA VAN TERENA: Svi koji ga poznaju slažu se da je izuzetno simpatičan, otvoren, uvek spreman na šalu. Na terenu se šali sa svojim rivalima koji pored njegovih majstorija često ispadaju smešni, van terena žrtve su prijatelji i saigrači. Voli da im sakrije mobilni telefon ili ključeve od kola i smejulji se dok prevrću džepove ili torbe. Omiljena mu je zabava da drugove ili poznanike gurne u odelu ili trenerci u bazen. Jednom je sa zemljakom Motom nekom službeniku kluba pocepao novo odelo… Uhvatili su čoveka za rukave, malo jače povukli i rukavi su im ostali u rukama dok je žrtva stajala zbunjena i ljuta. Kasnije su mu kupili dva odela i sprijatelji se s njim, tako da je ovaj čak napisao knjigu o Ronaldinju!

Zanimljivo je da Ronaldinjo ne voli da vozi. Za razliku od većine sportista koji luduju za poslednjim modelima automobila i vole da ih voze, Ronaldinjo – iako ima dozvolu – ne voli da sedi za upravljačem. Na trening ga dovozi jedan prijatelj iz detinjstva ili rođak, koji žive s njim u kući u Kasteldefeldsu, naselju na moru, iza aerdroma Prat u Barseloni. Kuća je smeštena u brdskom delu naselja, ali s pogledom na more, izolovana i kao stvorena za odmor posle utakmica ili treninga. Kuća je uvek puna, što rođaka, što prijatelja, jer Ronaldinjo uživa u društvu. Nikada ne izlazi sam, nikada nigde nije viđen sam. Voli da ruča kod kuće jer najviše uživa u brazilskoj hrani a posle ručka u siesti (španski izraz za popodnevni dremež). Povremeno izlazi u nekoliko omiljenih restorana, ponekad ga vide u jednoj diskoteci blizu kuće iz koje, kažu, s vremena na vreme odvede neku zgodnu devojku ali, generalno, živi povučeno, bez ikakvih skandala i bez materijala za žutu štampu. Kod kuće ima priznatog vanbračnog sina iz veze sa jednom manekenkom koja takođe radi i kao TV voditelj i redovno ga obilazi kad je u Brazilu. Kažu da je u više navrata hteo da operiše zube i popravi izgled, ali su ga savetnici za marketing odvratili od toga uveravajući ga da su izbačeni zubi njegov „brend“, njegov zaštitni znak…

Veoma je pobožan, u njegovom boksu u svlačionici mogu se videti razni verski simboli. Pre i posle utakmice obavezno se moli za uspeh svoje ekipe i za zdravlje. Nije sujeveran. Kažu da je u stanju da zaspi na svakom mestu i za dva minuta. Nešto kao Vlade Divac… Obožava brazilsku muziku, vokmen mu je stalno na ušima.

NIKAD UBEDljIVIJE: Retko daje intervjue, mada ga ima u javnosti jer se često pojavljuje na konferencijama za novinare. Imao sam zadovoljstvo – i privilegiju – da jednom budem nasamo sa njim desetak minuta i uverio sam se da priče o njegovoj ljubaznosti nisu izmišljene. Kada sam mu rekao odakle sam, spontano je počeo da mi priča o „Rambu“ Petkoviću protiv koga je igrao u Brazilu i koji je tamo, u zemlji fudbala, napravio sjajnu karijeru. Setio se i prijateljskog meča s Jugoslavijom u Fortaleci i teške pobede Brazila od 1:0 uoči Mundijala u Japanu i Koreji… Tada mi je objasnio da onaj gest palcem i malim prstom „ne znači ništa posebno“ i da je reč o jednoj vrsti pozdrava „tipičnoj za Brazil“.

Ako pažljivije pogledate okvir s rezultatima glasanja, videćete da je pobedio sa 650 poena prednosti, što je najveća razlika u istoriji nagrade! Niko pre njega nije bio tako suvereno najbolji, mada katalonska štampa (s pravom) zamera „madridskom lobiju“ odustvo objektivnosti. Naime, selektor Španije Luis Aragones glasao je za Etoa, Anrija i Ronalda, kapiten Raul za Maldinija, Anrija i Etoa, Dejvid Bekam, kapiten Engleske, za Ronalda, Ronaldinja i Ibrahimovića, a Luis Figo, bivši igrač Reala a sada član Intera, inače kapiten Portugala, za Maldinija, Anrija i Ibrahimovića. Od njih četvorice Ronaldinjo je dobio samo jedan glas! Međutim, nedavno je na Bernabeu, posle egzibicije protiv Real Madrida (0:3) dobio apluz na otvorenoj sceni, nešto što se nije desilo nijednom igraču Barselone još od vremena Maradone pre više od dve decenije… U istoriji glasanja za najboljeg igrača u anketi FIFA (u kojoj glasaju kapiteni i selektori nacionalnih reprezentacija) od 1991. do danas ovo je osmi put da ovaj izbor koincidira sa Zlatnom loptom, koju od 1956. najboljem evropskom igraču dodeljuje „Frans fudbal“. S obzirom na to da je i u anketi Udruženja profesionalnih fudbalera (FIFPRO) izabran za najboljeg igrača u 2005, nema sumnje da je ovo bila godina Ronalda. I nije čudo što se uprava Barselone potrudila da produži ugovor s njim do 2010. sa opcijom do 2015. Procenjuje se da će u narednih pet godina, između redovnih primanja i premija, Ronaldinjo zaraditi 156 miliona evra a ako nekome padne na pamet da ga vodi, pod uslovom da on bude želeo da ode (malo verovatno, jer kaže da je veoma srećan u Barseloni), klauzula o slobodi košta 150 miliona evra. Čini se da će magija na Nou Kampu potrajati bar još pet godina.