foto: screenshot
Aktuelna serija NDH koja se emituje na HRT-u podsetila je na neprevaziđenu seriju Kuda idu divlje svinje snimljenu pre pet decenija, i na njihovog nedavno preminulog scenaristu Ivu Štivičića
Postoji mnoštvo dobrih razloga zašto je važno danas se podsećati i obeležiti 50-godišnji jubilej serije Kuda idu divlje svinje scenariste Ive Štivčića i reditelja Ivana Hetriha iz 1971. Možda važnije od same činjenica da je njen autor preminuo pre nepune tri nedelje, zapravo je dokumentarna serija Hrvoja Klasića NDH koja se upravo emituje na HRT-u. Šokantna na nivou autentičnosti, recentno otkrivenih snimaka tzv. Hrvatskog slikopisa, katarzičnog konteksta i nepodeljenog suda tamošnjih i naših istoričara, ova serija je dekonstrukcija jednog „povijesnog mentaliteta“, sraza kompleksa zagrebačke periferije i ruralne dinarske jurodivosti, kojim se otkriva da NDH nije bio puki fašizam per se, već faktografska inverzija Štivčić–Hetrihove fabulacije te neslavne istorije, njihova anticipacija kroz serijsku fikciju od pre pet decenija, kada su Divlje svinje snimane.
Istaknimo na ovom mestu da su u velikoj anketi beogradskog lista „Danas“ pre pet godina, u konkurenciji 45 jugoslovenskih serija, Divlje svinje proglašene najboljom igranom serijom svih vremena. O objektivnosti ove ocene govori činjenica da je serija srpske produkcije Grlom u jagode tek vicešampion. To su i jedini televizijski sadržaji koji su post festum dobili monografske eksplikacije sopstvenih fenomena. Nažalost, aktuelna hiperprodukcija novog domaćeg serijskog programa žanrovsku uzornost vidi u tzv. skandinavskom noaru, a scenografski ambijent u prepisivanju na primer američkog True detective-a, umesto da sledi trilere kakvi su bili Salaš u malom ritu ili Kuda idu divlje svinje.
Stranputice i bogaze, ti koridori kuda hode divlje svinje, močvarna su tresišta oko Save nizvodno od Zagreba, a u nevremenu 1943. i pozadina Drugog svetskog rata u kojoj operišu dva crnoberzijanska ganga. Jedan Crnog Roka, u antologijskom tumačenju Ljubiše Samardžića, i njegove braće Plika (Mladen Crnobrnja) i Šarca (Goran Pičuljan). Drugi konkurentski gang čine Veriga, bravurozno tumačenje Jovana Ličine, i antipatični bezlični vojnici Romel, Grizl i Moljac. Hronika jednog vremena i prostora između dve kafane (u njima se odvija crna berza i predstavljaju jedine socijalne institucije koje u NDH imaju smisla), i države (fingirani nemački polufabrikat-protektorat sastavljen od vojski Vermahta, ustaša i domobrana, i činovničkog aparata čiji predstavnici, epizodni likovi, komuniciraju i trguju sa Rokom i Verigom u tim kafanama).
U dramaturgiji sporednih epizoda, raščlanjenih profila i njihovom minucioznom međusobnom dijalogu, počivaju veličina i značaj serije. Štivičiću su u tome slični jedino Aca Popović kao dramski pisac, i Aleksandar Diklić kao filmski scenarista. Benigni zaplet bez prevelikih enigmi (poput ukradene ribe u spomenutom Salašu) je oteta rekvirirana svinja i posledično ubijeni nemački podoficir. Tokom deset epizoda generisaće se kraj u kome nema pošteđenih, niti pobednika. Crni Roko, u tom trenutku glumački etablirani Samardžić što kroz filmove Puriše Đorđevića što kroz ostale od Prekobrojne do Neretve, u Divljim svinjama je prvi put šarmantan, a nimalo komičan, žovijalni kozer i melanholični cinik. Slične uloge dočekaće tek deceniju kasnije, u Vrućem vetru, Jaguarovom skoku i sličnim ostvarenjima. Jovan Ličina, zbog Divljih svinja poznat kao Veriga „Bog te…“ jedan je od najvećih hrvatskih glumaca iz te dominantne srpske niše (Uglješa Kojadinović, Slobodan Dimitrijević, Šerbedžija…), rođen u Šidu 1930, gimnaziju završio u Beogradu, preminuo u Zadru 2002, prvak HNK, dramski pisac i pesnik. Grbavi tampon u njihovom tet a tetu je bogobojažljivi šićardžija i kafedžija Lujo, glumački bard Miodrag Lončar, rođen u Novskoj 1929, potonji direktor drame SNP-a u Novom Sadu, preminuo u Titelu 2018. Na taj kartaroški mizanscen nadovezuje se još i u jednoj od svojih najboljih uloga ikad, Fabijan Šovagović, eks žandarmerijski a sada redarstveni podnarednik Mile Vrbica. Prostor radnje je njegov „rajon“, njegova benevolentnost „mene cura moli da spavamo goli, a ja neću, plašim se ozebšću“ – oportunizam korupcije i tolerancije. Njegov antipod je Šojka (Ivo Serdar), lokalni policijski žbir, protomodel malog čoveka sa velikim ovlašćenjima u teškim vremenima – „Firer iz našeg sokaka“.
Svi ostali protagonisti su u formi strukture koja predstavlja konačnu sliku. Šef policije Kamilo Lisac (Zvonimir Torjanac), medijator i siva eminencija Prota (Drago Mitrović), železničar (Kruno Valentić), tajanstveni, inače, prvi ikad napisan LGBT lik u našoj kinematografiji Kina (Zlatko Madunić), Zvonko Lepetić, Izet Hajdarhodžić, Dragan Milivojević, Ilija Džuvalekovski, sve do ženskih epizoda Svetlane Bojković i Vesne Malohodžić. Svi ti pekari, muzičari, oni kojih se ništa ne tiče, hrvatski sinovi kao nemački legionari na istočnom frontu – poveznica sa Krležom, galicijskom tradicijom i autorefleksijom tamošnjeg boga Marsa. Činjenica je da je serija snimljena u vreme kulminacije Maspoka 1971, da su gotovo izostavljeni arhetipovi partizanskih heroja, da se kroz priču provlači mistifikovani dežurni krivac komunista Čaplja (Adem Čejvan), dvadeset pet godina pre filma Usual suspects i njegovog Kajzer Sose. Kako naglašava Silvio Mirošničenko u knjizi Kuda idu divlje svinje – subverzivna poetika Štivčića i Hetriha, serija je koherentna profilacija i revalorizovan sadržaj. Svaki lik i vreme imaju istančanu karakterizaciju u procesu tematskih i motivacijskih fokusa, ideja preživljavanja je nasuprot ideologije.
Nakon Krležine preporuke, Vladimir Bakarić, političar za koga se kaže da je ugušio Maspok, aminovao je emitovanje serije – umeo je da prepozna subverzivne finese, kakva je npr. nehotično ali nužno ubistvo ustaše Krvavog Stipe ili logor u kome Semka Sokolović glumi jevrejsku krojačicu. To je NDH kojom su vladali Rasovi / pukovnička liga / Čikaška petorka o kojoj nam sada priča Klasićeva serija: Rafael Boban, Francetić, Dido Kvaternik, Luburić i Pavelić.
U konačnici, svojevrsni vestern završetak u kojoj Roko i njegova braća ginu, istovremeno sa pojavom njihovih naslednika, danas bi predstavljao tzv. tizer nove sezone. U paradigmama Netfliks/HBO standarda pretplate i neutoljive želje za besplatnim sadržajem kakva je bila piratska verzija filma Toma, serija Kuda idu divlje svinje je dostupna na izvol’te na Jutjbu, reprizirana je na TVNS, ali i jednako skrajnuta klasična lektira kako na HRT-u i RTS-u, tako i na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti.
Ivo Štivičić, u našem vremenu prepoznatljiviji kao otac dramske spisateljice Tene, rodio se 1936. u Rešetarima kod Nove Gradiške. Televizija Zagreb je prva u Jugoslaviji počela da emituje TV program 1956, a Štivičić, tri godine kasnije, da oštri svoju olovku televizijskog dramaturga u bezbrojnim ekranizacijama dela domaće i svetske književnosti. Počev od filma Ujkin san, Svadba, Balkon do Vražijeg skoka po Krleži. Do kraja šezdesetih, napisaće i urediti 20 televizijskih ostvarenja, najčešće sa rediteljima Mariom Fanelijem, Ivanom Hetrihom i Eduardom Galićem. Izlet predstavlja Sektor D Save Mrmka iz 1962. i igrani film Nikole Tanhofera Dvostruki obruč iz sledeće godine, koji se uz TV dramu Treći je došao sam sagledava kao najava najboljeg što će Štivičić napraviti u Kuda idu divlje svinje – 1971.
Inače, to je značajna godina jer je prvi put u medijskom JRT prostoru snimljeno čak sedam serija (Diplomci, Na slovo na slovo, Ceo život za godinu dana, Hronika palanačkog groblja, Operacija 30 slova – sve u produkciji TVBG, Karađoz – TVSA, i Naše Malo misto i Kuda idu divlje svinje iz zagrebačkog studija). Divlje svinje će postati prekretnica posle koje već 1972. slede slični Prosjaci i sinovi, a 1974. Otpisani. Ovako postavljeni standard Štivičić će nastaviti filmom/serijom Horvatov izbor/Putovanje u Vučjak 1985, i serijom Televizije Sarajevo Brisani prostor o upadu hrvatske emigracije u Hercegovinu 1972. godine. I kao da će ga baš ta slobodoljubiva beskompromisnost devedesetih načiniti nepodobnim. Tada će s Rajkom Grlićem snimiti svoje poslednje delo, film Pariz–Istra. Tri decenije posle, bez njega kao Krležinog opunomoćenika, skoro pa do Novina Ivice Đikića HRT se neće vratiti na staru slavu.
Samo 10 do 12 odsto žena je uključeno u trgovinu narkoticima. Za Nemicu ruskog porekla Medinu H. se sumnja da je bila na čelu međunarodne narko-bande koja je drogu prodavala preko Darkneta
Albanski premijer Edi Rama očekuje 100 miliona evra prihoda od koncerta Kanjea Vesta u Tirani
“Granica između čoveka i mašine nije u brzini ili tačnosti izvršenih operacija, već u sposobnosti samorefleksije, kao i u kapacitetu za etičko i estetsko prosuđivanje i kreativnost”
Arhitekta Miša Manojlović bio je protiv projekta olimpijskog stadiona kojim bi se ugrozila Beogradska tvrđava. Da li je i to, osim njegovog jevrejskog porekla, doprinelo da bude ubijen na Starom sajmištu 1941.
Sve dileme oko toga da li će naprednjaci predvođeni Aleksandrom Vučićem približiti Srbiju Evropskoj uniji su lažne – neće, ne pada im na pamet. I tu dolazimo do studentske liste i Kosova i Metohije
Kako je informativni razgovor sa Zdravkom Ponošem probio dno beščašća? Imaju li opskurni likovi iz Informera policijske značke, a policajci legitimacije Informera ili to dođe na isto? I zbog čega kmeči Visoko javno tužilaštvo
U pohodu na vlast moraćemo manje obrazovanim građanima da kažemo ponešto od onoga što žele da čuju. Da li je to demagogija? Svakako. Da li je to isto što radi i Vučić? Nesumnjivo. Dakle, isti smo kao Vučić? E, u tome je kvaka. Nismo
Fudbal, kriminal, politika i skaj aplikacija
Zašto Nemanju Vidića nema ko da štiti Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
