Euforija i nervozna užurbanost

Od specijalnog dopisnika

Put u Južnu Afriku počinje strahom, ili bar zebnjom. Teško da drugačije može da bude uz bezbrojne priče o kriminalu, kojih je skoro koliko i onih o fudbalu, uz reklame za hostele i hotele u Johanesburgu u kojima je standardna rečenica „mi smo u sigurnom delu grada“, bombardovanje vestima o već opljačkanim posetiocima (naročito novinarima). Putnička i fudbalska groznica, ona pozitivna, ipak počinje bar pre ulaska u avion za Johanesburg. Reke putnika opremljene svim mogućim navijačkim rekvizitima slivaju se prema terminalu sa koga poleće avion za Južnu Afriku na minhenskom aerodromu. Mnogi su u dresovima Nemačke, Slovenije, Danske, Srbije, hodnici bruje od uzbuđenja. Na aerodromu u Johanesburgu atmosfera je karnevalska, odjekuju već čuvene „slonovske“ trube, navijači (i navijačice) iz celog sveta pevaju, stariji Brazilac u žutom dresu reprezentacije nosi visoko podignut pehar svetskog prvaka, burno pozdravljen od zemljaka koji ga čekaju.

FUDBALSKA GROZNICA: Pri prvom kontaktu čini se da Johanesburg živi samo za fudbal. Na raskrsnicama, semaforima, između traka na autoputu ljudi prodaju zastave zemalja učesnica Svetskog prvenstva. Zastave su očigledno dobar biznis ovih dana, ima ih u prozorima i na krovovima mnogih kuća, vijore zakačene na automobile, od kojih većina ima retrovizore obmotane zastavom Južne Afrike. Domaći kažu da zastave prodaju imigranti iz Zimbabvea i da su nepoznatog porekla, verovatno kineskog.

Stranca u Johanesburgu na svakom mestu dočekuju dva obavezna pitanja: „Jeste li došli na Svetsko prvenstvo?“ i „Igra li ovde i vaša reprezentacija?“ Posle utakmice sa Ganom, reč „Srbija“ su pratili sažaljivi pogledi i rečenica „Sorry, my friend“, ali svaki novi dan srećom rađa i nove fudbalske gubitnike, pa pritisak sa te strane popušta. Nisu sve manifestacije posvećene fudbalu. Pred jednim od velelepnih šoping molova grupa tamnoputih muškaraca i žena odevenih u plave uniforme igra i peva, ali nije reč o kakvoj proslavi. Držeći u rukama transparente, oni na svoj način štrajkuju protiv farmaceutske kompanije za koju rade, tražeći veća prava i plate.

Atmosfera među mnogobrojnim navijačima iz sveta je uglavnom euforična, mada ima i izuzetaka. Javor iz Bugarske se gorko žali komšiji sa Balkana da je još u januaru uplatio 2000 evra za 20 noćenja, dao je i 1300 evra za avionsku kartu, a na stadion nije uspeo da uđe. „Došao sam da navijam za Argentinu, ogrnut u argentinsku zastavu. Mislio sam da ću kupiti kartu ispred stadiona, a tamo svi mene pitaju prodajem li kartu“, priča turobnim glasom. „I smeštaj mi je očajan, sve je puno navijača iz celog sveta, po celu noć urlaju i pevaju, ne mogu da spavam. Spucao sam tolike pare da bih sedeo u kafiću i gledao prenose na televiziji…“

IMATI I NEMATI: Johanesburg je simbol svih promena i podela kroz koje je prolazila i prolazi Južna Afrika. U blještavim šoping molovima, dobrim restoranima, najmodernijim salonima automobila, uz bele stanovnike je i dobro obučena, samosvesna nova klasa crnačkog stanovništva, iznikla iz ruševina aparthejda, sposobna da sebi obezbedi pristup u svet koji je nekada pripadao samo belcima. Čini se da grad pulsira optimizmom i energijom, bar u vreme Svetskog prvenstva, ali i usred opšte euforije, i u bogatim delovima grada, promiču senke onih sa druge strane života. Te senke se umnožavaju čim se skrene sa uobičajenih turističkih staza.

Ono što odmah upada u oči jeste da u pojedinim delovima grada na ulicama uopšte nema belaca. Ne odnosi se to samo na Aleksandriju (Aleksandru), jedan od najsiromašnijih kvartova Johanesburga. Nema ih ni u poslovnom centru grada, gde u senci divovskih zgrada ulični prodavci nude voće, zimske kape i uobičajenu robu poznatu sa svih svetskih buvljaka, ni u prvom susedstvu bogatijih kvartova, koje često samo nekoliko ulica deli od mesta gde svet izgleda oronulo i turobno. Najvažniji razlog je sigurno strah od kriminala, po kome Johanesburg prednjači u Južnoj Africi, ali njegovi stanovnici ponekad kažu da će biti potrebno mnogo vremena da se izbrišu i podele koje postoje u glavi.

Erik Mbalumba, crni mladić koji je sa 11 godina došao u Johanesburg iz jednog sela na severu zemlje, kaže da je jaz između crnih i belih mnogo manji, naročito u poslednjih nekoliko godina. „Crnci i belci sada slobodno razgovaraju, mnogo je sada i bogatih crnih ljudi koji kupuju kuće gde žele, možeš sada ponekad videti i ono što je nekada bilo nezamislivo, mladića i devojku različite boje kože“, priča Erik. „Međutim, još ima „belih“ i „crnih“ škola, mada nezvanično, mnogo je belih roditelja koji ispisuju decu iz škola u kojima je malo više crnaca, kao da ne shvataju da se samo tako možemo upoznati.“

Ima nešto zloslutno, bar za one koji se prvi put sa tim sreću, u zidovima obmotanim bodljikavom žicom, u upozorenjima da je žica na vrhu zida naelektrisana, krupnim psima opakog izgleda koji stoje iza svake kapije u „bezbednim“ kućama. Istina, bodljikave žice i rešetaka na prozorima ima i u najsiromašnijim delovima grada, gde očigledno nedostaje para za bolje sigurnosne uređaje. Sve to ne znači da se u Johanesburgu ljudi zatvaraju u svoje domove i ne hodaju ulicama. „Ima nekoliko delova grada u koje nije preporučljivo ići, naročito noću, ali turisti tamo i nemaju šta da traže“, kaže Klara, Portugalka iz Mozambika, vlasnica hostela Paraiso u jednoj od „sigurnih zona“. „Ovaj grad je dovoljno velik da ima šta u njemu da se vidi, nemojte da zbog straha to propustite.“ Jedno od mesta koje ne treba propustiti je i Soveto, grad za koji se ne može tačno reći da li pripada Johanesburgu ili ne, ali je sigurno da je s njim oduvek neraskidivo povezan.

ZLATNA GROZNICA: Na prvi pogled se vidi da je Johanesburg nekada bio rudarski grad. Sve je počelo 1886. godine, kada je na mestu današnjeg grada i u njegovoj okolini pronađeno zlato, i za svega nekoliko godina Johanesburg je postao metropola Južne Afrike. Rudari su bili crne boje kože, a mesta kao Soveto (skraćenica od South Western Township) stvorena su da se crni radnici drže dovoljno daleko od grada da bi se mogli kontrolisati njihovi pokreti, ali i dovoljno blizu da bi mogli da rade u rudnicima. U mračnim godinama aparthejda, Soveto je postao simbol borbe protiv rasne nejednakosti. Današnji Soveto je pulsirajući grad od preko dva miliona stanovnika, koji se mnogo promenio od tih godina, ali još uvek ima oštro izraženo i lice i naličje, kao i Johanesburg.

Soveto je od centra Johanesburga udaljen oko 15 kilometara. Na autoputu između ova dva grada jak vetar raznosi žutu prašinu sa brdâ jalovine koja potiču od nekadašnjih rudnika, povremeno stvarajući izmaglicu na kolovozu. Ta brda su nastala još davno, kada se na tom prostoru moralo kopati veoma duboko da bi se do zlata došlo. O tome svedoče i brojne udoline širom Johanesburga, od kojih su neke pretvorene u veštačka jezera. Nekadašnja brda iskopane zemlje u samom gradu pokrivena su zelenilom, neka se ponovo prerađuju savremenim metodama da bi se iz njih dobilo još zlata, a sa nekih prašina nošena vetrom prekriva okolinu. I beli šatori pored stadiona Soker siti, neposredno pre ulaska u Soveto, prekriveni su tom prašinom. Iza Soker sitija vidik puca na beskrajne nizove niskih kuća koje čine Soveto.

foto: reuters

U utorak 15. juna, kada ovaj tekst odlazi u štampu, u Sovetu je vladala nervozna užurbanost. Spremalo se obeležavanje 16. juna, dana koji u istoriji Južne Afrike ima nezamislivo veliku ulogu. Tog dana su crni učenici i studenti organizovali miran protest zbog uvođenja afrikanerskog jezika (jezik Bura, potomaka holandskih doseljenika, doživljavan kao jezik okupatora) kao obaveznog jezika u srednje škole. Došlo je do sukoba sa policijom koja je otvorila vatru i ubijen je Hektor Piterson, trinaestogodišnji dečak. Revolt je eksplodirao, u sledećim danima izbili su žestoki sukobi sa snagama bezbednosti u kojima su poginule stotine mladih demonstranata, a ceo događaj postao je poznat kao ustanak u Sovetu. Mada su u sledećim godinama represivne mere bile još jače, mnogi misle da je ustanak u Sovetu bio tačka posle koje više ništa nije moglo biti isto.

foto: momir turudić

Soveto je od godina krvavih borbi prošao dug put. Kuća u legendarnoj Vikalezi ulici, u kojoj je živeo Nelson Mandela, pretvorena je u muzej (u neposrednoj blizini Mandeline kuće je i dom drugog velikog južnoafričkog borca protiv aparthejda, biskupa Dezmonda Tutua, koji u toj kući još uvek živi). U muzeju Hektora Pitersona sjajna postavka pokazuje kako je izgledao život u Sovetu tokom borbe za ravnopravnost. Neki delovi Soveta danas podsećaju na bogata predgrađa (mada ni blizu tako bogata kao u Johanesburgu). U novim šoping molovima, popularnim restoranima i barovima novac troši rastuća srednja klasa. Međutim, još uvek postoji i drugo lice Soveta, očajnički siromašni slamovi, u kojima u bedi žive stotine hiljada ljudi i gde je umiranje od side svakodnevica.

Kao i cela Južna Afrika, Soveto će morati da prođe još dug put dok se ne zaborave rane iz prošlosti, ali želje za gledanjem u budućnost ima. Dok pokazuje dve divovske kule termoelektrane Orlando, na rubu Soveta, jedan stariji čovek kaže: „Tamo se proizvodila struja za ceo Johanesburg, a mi je ovde nismo imali.“ Jedna od kula nekadašnjeg simbola podele danas je oslikana muralom na kome su, između ostalog, Nelson Mandela, popularna pevačica Ivon Čaka Čaka i fudbalski stadion, a na drugoj je reklama FNB banke, koja je platila da se murali urade. Kome je do ekstremne avanture, može sa 40 metara visokih kula izvoditi i skokove bandžijem.

Ekskluzivno iz Južne Afrike

Novinar nedeljnika „Vreme“ Momir Turudić boraviće kao specijalni dopisnik našeg lista u Južnoj Africi za vreme trajanja Svetskog prvenstva u fudbalu. Njegove priloge o licu i naličju ove zemlje tokom najvećeg ovogodišnjeg globalnog sportskog događaja „Vreme“ će redovno objavljivati u narednim brojevima.

Zemljaci u dalekom svetu

Reporter „Vremena“ se još pre polaska na put pomirio sa činjenicom da će sam morati da traži prevoz od aerodroma u Johanesburgu do grada (uz sva zvanična i nezvanična upozorenja na opake taksiste koji vrebaju naivne putnike), kada je na sam dan leta usledio telefonski poziv. Poziv je bio odgovor na mejl upućen poznanikovom poznaniku u Južnoj Africi, u kome je bila samo molba za razgovor o životu u toj zemlji.

Nićifor Nik Aničić čekao je na aerodromu, odveo vašeg reportera i pogostio ga u njegovoj kući, da bi posle toga zajedno krenuli do hostela iz koga su ranije poručili da još imaju praznih kreveta. Ispostavilo se da mesta ima jer se hostel nalazi na rubu Aleksandrije, kvarta u koji turisti ne zalaze, pa je Nik Aničić utrošio još pola dana da mi pomogne da nađem smeštaj. Na odlasku, gurnuo mi je u džep svežanj novčanica, „za taksi, dok ne zameniš pare“.

Aničić je, inače, u Južnu Afriku stigao pre 36 godina, da bi danas bio vlasnik velike i uspešne firme u Johanesburgu. Još u Srbiji sam čuo da je u prethodnim decenijama pomogao nebrojenim ljudima koji su došli iz naših krajeva, ne pitajući koje su nacionalnosti, naročito devedesetih, kada je zbog rata Južnu Afriku zapljusnuo talas ljudi iz bivše Jugoslavije.

Inače, beli lavovi, merkati i čite u beogradskom zoološkom vrtu su poklon koji je poslao Aničić.