Devojke iz Brazila

Protekle nedelje Beočin su posetili potomci porodica Špicer i Orenštajn koje su nekada bile među suvlasnicima Beočinske cementare – Katarina Mendiondo i njen sin Žorži.

foto: privatna arhiva

Katarina Mendiondo živi u Brazilu gde se njena baka Flora Špicer sa ćerkom Karlom i trima unukama doselila 1949. godine iz Beočina. Flora je bila ćerka Edvarda i Ane Špicer, rođene Orenštajn (uskoro će biti jasno zašto ističemo njeno devojačko prezime), jednih od vlasnika Beočinske cementare. Provela je jedan dan u Beočinu, a sa Jelenom Viktorovom, članicom admin-tima Fejsbuk stranice “Vratimo sjaj Špicerovom dvorcu” obišla je zdanja koja su njeni preci izgradili i ostavili kao legat i nasleđe, ali koje ovaj grad nije uspeo da sačuva od propadanja.

Njena poseta je bila povod da ispričam o jednom otkriću.

Dvorac u Beočinu je oduvek poznat kao Špicerov dvorac, palata jedne od triju porodica koje su osnovale fabriku cementa Redlih-Orenštajn-Špicer. Međutim, Špicerov dvorac nije njihov. Naime, ovo zdanje je od trenutka izgradnje pa do nacionalizacije pripadalo porodici Orenštajn – kontraverznom, uticajnom i bez sumnje, najmoćnijom u pomenutoj trijadi osnivača fabrike cementa.

Kako je tačno došlo do toga da dvorac porodice Orenštajn bude pripisan Špicerovima, naravno da se ne zna, ali najverovatnija mogućnost bi mogla biti sledeća:

Kad se Ana Orenštajn, ćerka barona Hajnriha Orenštajna, jednog iz vlasničke trijade, udala za Edvarda Špicera, sina drugog vlasnika, ljudi su, verovatno sledeći u svesti da je sve što je ženino to je i muževljevo, dvorac porodice Orenštajn počeli da zovu – Špicerov. Inače, mladi par Špicer, Edvard i Ana, nikad nije stanovao u tom dvorcu. Imali su svoju rezidenciju, koju sad svi zovu Stara pošta.

O Špicerovom dvorcu pisano je mnogo, pa i na stranicama ovog nedeljnika. Sagradio ga je za porodicu Orenštajn 1898. čuveni mađarski arhitekta Imre Štajndl, čuven kao autor ugarskog parlamenta u Budimpešti.

Jevrejska porodica Špicer je poreklom iz Višegrada u severnoj Mađarskoj, u kome su takođe posedovali fabrike. Edvard Špicer je rođen 1845. kao četvrto od petoro dece i živeo je u Beču, Budimpešti i u Beočinu. Anom Orenštajn se oženio nakon što je kompanija “Redlich, Orenstein und Spitzer” kupila 1887. fabriku cementa u Beočinu, u kojoj je ona podučavala decu radnika cementare. Za porodicu je sagradio luksuznu kuću neposredno pored visokoprofitne cementare kako bi nadgledao ceo proces rada. To je kuća poznata kao Stara pošta.

Porodice Špicer i Orenštajn su pred početak Drugog svetskog rata napustile Beočin, a dvorac porodice Orenštajn potom je korišćen kao zgrada nemačke vojne komande, da bi posle oslobođenja objekat bio nacionalizovan. U njemu su, nakon toga, bili smešteni gradska biblioteka, dom kulture, sedište rukometnog kluba, radio-stanica, dom za vojne invalide i na kraju, ekskluzivan restoran sa prenoćištem. Nakon privatizacije preduzeća “Podunavlje” u čijem je sklopu funkcionisao, objekat je napušten i od tada je započelo njegovo naglo propadanje. Naš poznati pesnik Miroslav Mika Antić je koristio deo dvorca kao svoj slikarski atelje. Njegov čest gost bio je Pero Zubac. Naročito je propadanju doprinela pasarela za prenos kamena u cementaru koja se nalazi u neposrednoj blizini dvorca.

Ovde su snimani brojni filmovi, pomenimo Uzavreli grad Veljka Bulajića, Sveti pesak Miroslava Antića, Rani radovi Želimira Žilnika, Ratnici Brajana Hatona sa Klintom Istvudom u glavnoj ulozi, Dečak i violina Jovana Rančića, Crna mačka, beli mačor Emira Kusturice, i holivudsko ostvarenje Braća Blum. Objekat je 18. juna 1997. proglašen za spomenik kulture. Pa ipak, danas su gotovo svi prozori na njemu polomljeni, a usled obilnih padavina tokom zime 2011. deo ulaznog trema se urušio. Sa njegovog krova još uvek nas posmatra skulptura Turula, mitske ptice koja je, prema predanju, predvodila Mađare kada su dolazili u Panonsku niziju. Pre nekoliko godina izvršena je sanacija krova da se ne bi urušio i doveo do rušenja celog dvorca. Okruženje je prepuno smeća. Veoma često ga nazivaju i Kuća duhova. Svojevremeno je Emir Kusturica, zadivljen njegovom lepotom, ponudio da kupi dvorac i da ga renovira o svom trošku i stavi u funkciju, ali mu taj zahtev nije odobren.

Katarina Mendiondo i njen sin obišli su i dvorac i cementaru i rezidenciju Edvarda i Ane Špicer, zapravo ono što je ostalo od njih, a i zgradu Opštine Beočin, koja je 1910. sagrađena takođe na inicijativu njenih predaka.

Pre nekoliko godina ušao sam u zgradu Stare pošte u Beočinu, u nekadašnju rezidencija Špicerovih. U njoj je na podovima ostao razbacan inventar Pošte zaostao nakon njenog preseljenja. Na zidu je još uvek bio cenovnik poštanskih usluga, kao i boks sa pretincima u kojima je ostalo i po neko, nikad dostavljeno pismo. Zapamtio sam tada nadrealnu scenu: drvo koje raste na masivnom kamenom balkonu iznad glavnog ulaza u vilu.

foto: privatna arhiva

Početkom ovog meseca, prijatelj iz Beočina poslao mi je fotografiju na kojoj se vidi da je priroda pobedila arhitekturu – korenje drveta se toliko raširilo da je odvalilo balkon koji se srušio na travnjak ispred.

Tu scenu će u svom oku u Brazil poneti i Katarina, praunuka Edvarda i Ane Špicer, koji su u nekim lepšim vremenima na tom balkonu gledali neki lepši Beočin.

Saveti filmadžijama

Od kako sam angažovan na projektu “Dvorci Srbije – zaštita kulturne baštine”, postao sam neka vrsta eksperta za filmske lokacije na teritoriji Pokrajine – pa sam često bio u prilici da producentskim kućama savetujem gde bi mogli da snimaju određene scene:

“Treba vam dvorac za film? Ako je u pitanju romantična istorijska drama, malo je onih u dobrom stanju, ali to bi, recimo mogao da bude Dvorac Dunđerski u Kulpinu u kojem su snimani Jagodići. Ako hoćete savremenu seriju sa očuvanim kaštelom – to je onda Dvorac Šulhof u Padeju u kojem su snimane scene druge sezone Močvare sa Goranom Bogdanom. Ako vam treba objekat koji će da glumi mafijaški štek kriminalca kojeg igra Milan Marić u seriji Besa – za to je idealan Dvorac Bisingen u Vlajkovcu. Treba li vam, međutim, lokacija za neki horor – film Špicerov (zapravo Orenštajnov) dvorac je kao stvoren za to!”