Desant na Stokholm

Kada čujete da je neko helikopterom poharao skladište novca i iz njega odneo 100 miliona evra, ili se radi o fabuli dobrog filma ili imate vest koja će obići svet. U sredu 23. septembra u Stokholmu se dogodila pljačka u kojoj ne samo da su lopovi odneli veoma mnogo novca (niko neće da kaže tačno koliko) iz navodno veoma dobro obezbeđenog skladišta firme za transport i skladištenje novca „G4S“ već su se i švedska policija i poneki mediji postarali da ova priča postane još neverovatnija – pravi materijal za dobar film.

LOPOVI I ŽANDARI: Kako „Vreme“ saznaje, pljačkaši su iz škole letenja „Roslagen helikopterflig AB“, koja se nalazi u predgrađu Stokholma, ukrali helikopter džet rejndžer – pali se bez ključa pritiskom i promenom položaja nekoliko dugmića, a jedina prava zaštita od krađe je dobro obezbeđenje objekta u kome se nalazi. Njime su doleteli iznad zgrade u kojoj se nalazio novac, dvojica ili trojica pljačkaša spustila su se užadima (kao na policijskoj vežbi) na krov i eksplozivom i macolama prokrčili sebi put u zgradu. Unutra su munjevito onesposobili obezbeđenje i počeli na krov da iznose vreće sa novcem, koje su kačili na uže za izvlačenje u spasilačkim akcijama i pomoću čekrka (maksimalna nosivost 680 kg; vreme potrebno za podizanje jedne ture tereta na visinu od 15 metara je oko dva minuta) podizali u helikopter. Kada je sve bilo gotovo, čekrkom su se vratili u letelicu i odleteli tridesetak kilometara severno od grada, gde su ostavili ukradeni helikopter. Njihovi saučesnici na zemlji su postavili takozvane „ježeve“ (trake sa šiljcima), kako bi otežali prilaz policiji. Čitava akcija u i oko zgrade trajala je manje od 20 minuta. Iako je policija na lice mesta stigla pre nego što su pljačkaši odleteli, izgleda da su ih zbunili šiljci na putu i „profesionalna, paravojna taktika kriminalaca“, pa su čekali specijalce. Međutim, i specijalci su se namučili da prodru u zgradu u kojoj se nalazilo opljačkano skladište novca.

Pošto je policija vrlo brzo prestala da daje bilo kakve informacije o pljački, novinari su se okrenuli „ekspertima“. Tako je jedan švedski profesor kriminalistike procenio da u dotično skladište firme „G4S“ može da stane oko milijardu švedskih kruna (oko 100 miliona evra). To je odmah postao udarni naslov za medije širom sveta. Iako je policija ćutala, do medija je nekako procurilo da je oko mesec dana pre pljačke „srpska policija svojim švedskim kolegama dojavila šta se sprema“. Tada je usledio medijski stampedo na direktora naše policije Milorada Veljovića, koji je morao da ispašta zbog ćutljivosti svojih švedskih kolega. Zatim je, po svemu sudeći iz nekog ovdašnjeg „dobro obaveštenog izvora“, procurila informacija da su navodno „dvojica članova bande bivši pripadnici crvenih beretki“ (JSO). Iako su neki naši mediji objavili da se srpskoj policiji javio jedan bivši pilot helikoptera MUP-a, koji je odbio da učestvuje u pljački, mnogo je verovatniji scenario po kome je, kako nezvanično saznajemo, Bezbednosno-informativna agencija (BIA) presrela telefonske razgovore između nekih srpskih gangstera u Švedskoj i ovde i na osnovu njih zaključila šta se sprema i o tome obavestila Šveđane. Moguće je i da su dotičnog pilota koji je odustao pokupili kada se vratio kući neobavljena posla i dali mu ponudu koja se ne odbija, pa im je on ispričao detalje koji su nedostajali. Međutim, kada su švedski mediji objavili postojanje tog svedoka, njegove nesuđene kolege su počele da prete da će ga ubiti, jer je progovorio, a postupak pojedinih švedskih novinara razljutio je ministra policije Ivicu Dačića, pošto je to dodatno otežalo obezbeđivanje fizičke sigurnosti svedoka pokajnika.

IZVOĐAČI RADOVA: Švedska policija je krenula da „češlja“ sve poznate bezbednosno zanimljive individue iz lokalnog podzemlja, ali je nastavila i da ćuti. To je išlo čak dotle da su tvrdili da nije tačno da su švedski istražitelji došli u Srbiju kako bi dobili potrebnu pomoć. U MUP-u nam je potvrđeno da su švedski policajci bili ovde kako bi sa ovdašnjim kolegama razmenili saznanja. U međuvremenu je švedska policija uhapsila petoricu osumnjičenih: navodnog pilota Aleksandera Eriksona (34), Gorana Bojovića (38), Metina Akolaga (36), Gorana Živkovića (29), Rezu Madadija (31) i Petera Karlsona (21). Prema podacima do kojih smo došli, ova grupa predstavlja veoma zanimljivu družinu, ali je teško poverovati da su bili sposobni da samostalno izvedu pljačku koja se dogodila. Erikson je neka vrsta TV plejboja koji je navodno učestvovao u nekoliko reality emisija, otac mu je izdavač, pilot je helikoptera i ranije je imao veze sa školom letenja iz koje je ukraden helikopter. Međutim, on je istražnim organima izjavio da ima alibi i da je u vreme pljačke imao saobraćajnu nesreću. Bojović je Nikšićanin koji već dugo živi u Švedskoj, nema policijski dosije, priča se da ima kafić u širem centru Stokholma, a neki ga povezuju sa lokalnom bandom iz 80-ih i 90-ih, zvanom „Fitja Bojz“. Akolag je Turčin i takođe slovi za bivšeg člana „Fitja Bojza“, a ima indicija da su on i Bojović „održavali kontakte sa inspiratorom pljačke“, koji se navodno nalazi van Švedske. Živković je „osoba srpskog porekla“, o kojoj se ne zna mnogo, osim da je osuđen zbog „krađe smaragda vrednog oko 10.000 evra 2000. godine“. Madadi je Iranac i šampion MMA (Mixed martial arts), što je lepši naziv za takmičenja čija je poenta: kako na 101 način nekome razbiti glavu. Karlson je Šveđanin sa podužim dosijeom, koji uključuje krađe, pretnje, tuče, trgovinu drogom…

Zanimljiva je i teza o navodnom „organizatoru i inspiratoru pljačke“. Koliko se do sada zna, u opticaju je samo ime izvesnog Milana Ševe, rodom iz Bosanskog Petrovca. Njegov najviši domet je to što je zet pokojnog Ratka Đokića, srpskog doajena švedskog podzemlja. Đokić je ubijen 2003. godine u Stokholmu, a na Ševu je atentat pokušan barem jednom u Švedskoj i jednom je naša policija sprečila njegovo ubistvo tako što je pohapsila zaverenike. Ševo je pobegao iz zatvora u Švedskoj, pa je uhvaćen u Grčkoj, ali se umesto ponovo u zatvoru, obreo u Beogradu, gde – iako priznaje da je dobar sa ljudima iz švedskog podzemlja – negira da je kriminalac, kaže da je „biznismen“, tvrdi da jedva čeka da se sretne sa švedskim policajcima i preti da će tužiti svakoga ko ustvrdi da ima veze sa pljačkom u Stokholmu. Prema rečima jednog bivšeg radnika MUP-a, Ševo „ima veze u podzemlju, ali je ovakva pljačka prosto preveliki zalogaj za njega“ i „nešto što je iznad njegove lige“. Što se tiče „veze sa crvenim beretkama“, za sada se nezvanično spominju dvojica bivših pripadnika ove jedinice, koje pojedini izvori pominju kao „Crnogorce po imenu Kristijan i Dragan“.

Bivši načelnik Resora državne bezbednosti (RDB) Srbije Goran Petrović za „Vreme“ kaže da je, iako raspolaže samo podacima koje je saznao iz medija, „to sasvim dovoljno da prepozna način rada koji je video mnogo puta na raznim pokaznim vežbama JSO-a“. Međutim, Petrović skreće pažnju na problem koji je, po njegovom mišljenju, mnogo važniji od „identiteta samih izvođača radova u ovoj pljački“. „Pre svega, mi imamo sistemski problem – šta raditi sa ljudima koji su dobro obučeni za rad u specijalnim jedinicama kada dođe vreme da idu u penziju„, kaže Petrović i dodaje: „Nije toliko bitno da li su momci u ovom slučaju iz JSO-a ili neke specijalne jedinice Republike Srpske, na primer. Kada završe službu državi, realno imaju samo dva izbora, da rade kao noćni čuvari ili obezbeđenje u firmama i bankama, za jedan evro na sat, ili da budu telohranitelji nekog biznismena ili poznate ličnosti, za maksimalno 500 evra mesečno, a pritom nemaju nikakve garancije da li će i kada primiti sledeću platu. Zato ne treba da čudi što će se neki od njih okrenuti kriminalu. Ima tu i ljudi koji su skloni tome. Nakon postavljenja na mesto načelnika RDB-a, saznao sam da neki pripadnici Jedinice tezgare sa strane tako što reketiraju ugostiteljske objekte sa dobrim prometom, naročito splavove. Učinio sam ono što je bilo do mene: pokrenuo disciplinske postupke, najurio ih iz Službe i sa krivičnim prijavama predao nadležnom tužilaštvu. Ali, to ne rešava sistemski problem. Ne možete od nekoga ko je ceo radni vek učio kako da barata oružjem i izvodi razne vratolomije, pa uz to još ima i sklonosti ka kriminalu, da očekujete da će kupiti instrument i prijaviti se za posao u filharmoniji.“

ČINJENICE I NAGAĐANJA: O argumentima koji ga navode na zaključak da se u ovom slučaju radi o „momcima odavde“, Petrović kaže: „Malo je verovatno da se kod pljačkaša u Stokholmu, na primer, radi o pripadnicima nekih specijalnih jedinica iz Libije ili Čečenije. Zašto? Zato što bi tim ljudima nedostajala neophodna logistička podrška da izvedu ovako složenu akciju. Znamo da Srbi imaju ne samo brojnu dijasporu u Švedskoj već i dugu tradiciju značajne prisutnosti u njihovom podzemlju. Za razliku od nekoga iz jedne daleke i egzotične zemlje, koji je u Stokholmu kao riba na suvom, onaj ko je odavde, nema posla, a ima potrebna znanja i veštine, u Švedskoj može naći logistiku neophodnu da izvrši ovakvu jednu pljačku.“ Petrovića mnogo više čude postupci švedske policije. On veruje da je tačno da su naše službe bezbednosti obavestile svoje švedske kolege o saznanjima da se tamo sprema pljačka. „Nema nikakvog razloga da naša policija ili BIA ne upozore bilo koju drugu službu da se kod njih sprema izvršenje nekog krivičnog dela. To je standardna praksa. Mnogo me više čudi postupak švedske policije, da po prijemu informacije nedelju dana drži ljude na koje se sumnja pod prismotrom, a kada se za to vreme ništa ne dogodi, oni jednostavno olabave mere prismotre i obezbeđenja. Njihov postupak mi deluje naivno i neuverljivo. Kada imate tako neki slučaj, lica se rutinski drže pod merama oko mesec dana, a onda se pristupa proceni onoga što je na taj način utvrđeno i odlučuje se da li prekinuti mere, uhapsiti lica…“ Petrović kaže i da sumnja da je u ovoj pljački učestvovalo „tridesetak ljudi“, kako su navodili neki mediji i ovaj broj svodi na „desetak“.

Kada je, inače relativno pričljiva, švedska policija zanemela, tamošnji novinari su se našli u čudu. Kao u nekom skeču iz Montija Pajtona, počeli su da zovu svoje kolege u Srbiji, da dolaze ovamo ili prevode tekstove iz naših novina, ne bi li saznali istinu o nečemu što se dogodilo u njihovoj kući. Služba za odnose sa javnošću MUP-a Srbije, ni kriva ni dužna, našla se između tri vatre: potrebe da javnosti – našoj, a još više švedskoj – saopšti sve što je u javnom interesu, neophodnosti da se ne ugrozi istraga koju sprovodi švedska policija i neverovatno snažne želje švedskih organa da se ništa pod milim bogom ne sazna. Po mišljenju pojedinih domaćih i švedskih novinara, ovaj hod po vreloj žici im je pošao za rukom. Švedski mediji su od naših prepisivali skoro svako slovo koje se dalo prevesti, a ni neki naši listovi im nisu ostali dužni – živa robna razmena u globalnom selu. Ali, šta je navelo švedsku policiju da pribegne omerti? Zvanična priča je da neće da upozore ostatak bande, koji je u bekstvu, šta sve znaju i koliko su blizu da ih pohapse. Postoje i dve teorije o „pravim razlozima za ćutanje“, koje zastupaju pojedini sadašnji i bivši srpski policajci. Prema prvoj, švedska policija je svesna da je jednom napravila veliki propust, pa ne želi da rizikuje još neku značajniju grešku u koracima, koju bi eventualno mogla napraviti ako saopšti nešto kad mu vreme nije. Druga pak glasi da su policajci „zbog prve brljotine“ dospeli pod ogroman pritisak političara i javnosti, pa su postali toliko nesigurni da počinju da se rukovode logikom da je, „ako naprave još koji ozbiljan kiks, najbolje da za njega niko ne sazna“.

Kako god se ova priča završila, velike su šanse da neki sposobni filmadžija na njoj stekne sopstveno pravo malo bogatstvo – ali legalno.

Helikopter i teret

Helikopter firme „Bell“, model 206 džet rejndžer, koji je korišćen u pljački u Stokholmu, pouzdana je letelica. Njime dobro obučen pilot može relativno lako da upravlja, ima jedan motor, koji mu daje dovoljno snage da ponese šestoro odraslih ljudi (u proseku po 80 kilograma), a maksimalna nosivost tereta se razlikuje od verzije do verzije i kreće se u rasponu od 680 do 777 kilograma. Bivši pilot helikoptera Vojske Jugoslavije (VJ) koji je želeo da ostane anoniman kaže za „Vreme“ da „izračunavanja, koja se mogu naći u medijima, o tome da li je helikopter mogao da ponese toliko novca koliko se tvrdi da su pljačkaši odneli“, smatra „površnim“. „Nije tu pitanje samo težine novca, jer se nosivost helikoptera može povećati tako što se sipa manje goriva. Okvirno je pilotu za let u Stokholmu bilo potrebno oko 200 litara goriva, a ako znamo da rezervoar tog helikoptera zahvata oko 410 litara, punjenjem nešto manje od polovine rezervoara dobija se još oko 170 kilograma nosivosti“, objašnjava on i dodaje: „Ima i drugih netačnih navoda u medijima. Na primer to da je helikopter ‘leteo bez svetala’. Svi piloti helikoptera noću lete bez svetala, jer im nisu potrebna. Letimo po instrumentima. A u dobro osvetljenom gradu može se leteti i vizuelno. Potpuno sam siguran u dve stvari: da je pilot koji je upravljao helikopterom u Stokholmu morao biti veoma iskusan, jer je jedan od najtežih delova leta lebdenje u mestu, koje smo u VJ-u najviše uvežbavali, a još težim ga čini podizanje tereta u letelicu dok lebdi; kao i u to da je pilot put kojim je leteo tokom pljačke morao da pređe pešice barem nekoliko puta. Nisu problem zgrade, kako neki tvrde. One su u dobro osvetljenom gradu lako vidljive. Mnogo su opasnije razne žice i kablovi koji vise sa i oko zgrada ili su rastegnuti između njih. Jako opasne prepreke tokom leta noću u gradu mogu biti i neosvetljene reklame ili panoi i slične prepreke koje se teško ili kasno primete u letu velikom brzinom.“

I Goran Petrović i pilot sa kojim smo razgovarali slažu se da pilota koji su u stanju da bez greške izvedu let poput onog u Stokholmu „u Srbiji ima možda i manje od dvadesetak, a da ih ni u zapadnim zemljama veličine Srbije nema mnogo više“. Stručnjak za obezbeđenje lica i objekata, koji se bavio i obezbeđenjem transporta novca, kaže za „Vreme“ da nije problem samo u nosivosti helikoptera i težini novca: „Najveća novčanica u Švedskoj je od 1000 kruna. Ako su lopovi odneli 100 miliona evra, to je po trenutnom kursu milijarda kruna. Čak i da su sve ukradene novčanice bile u najvećim apoenima od 1000 kruna, to je milion novčanica, ili 10.000 standardnih bankarskih paketića od po 100 novčanica, a to je i teško i zauzima puno prostora.“