Debakl!

Dileme, zapravo, nema: ovo što su uradili košarkaši Srbije i Crne Gore na Evropskom prvenstvu 2005. nema presedana u celoj košarkaškoj istoriji zemlje. Ovaj plasman „od 8. do 12. mesta“ gori je i od onog ponižavajućeg 11. na prošlogodišnjoj Olimpijadi u Atini najmanje iz dva razloga: ovo je, po imenima, bio jači, čak znatno jači tim, a takmičenje se održava u našoj zemlji, pred našom publikom, nažalost samo pred novosadskom, jer ekipa nije ni stigla do Beogradske arene. Šampionat će uspeti i bez naše reprezentacije, košarkaški narod je – verujući u naš tim – pokupovao ulaznice koje će se sada prodavati budzašto, sa ekonomske strane prvenstvo će biti u priličnom plusu zahvaljujući mudroj politici ljudi iz organizacionog komiteta, pre svega direktora Predraga Bogosavljeva, od zvaničnika FIBA stići će najviše ocene za organizaciju, gostoprimstvo, ljubaznost, divne dvorane itd. Ali košarkaški narod će još dugo biti u šoku, tužan i zbunjen.

Drugi šamar za godinu dana je previše, svako ima pravo na jedan kiks, ali dva debakla u seriji nisu slučajnost… Da li su krivi samo igrači, kao što tvrdi selektor Obradović (vidi okvir), ili ima više krivih, pokazaće vreme, možda će progovoriti i neko od igrača, možda će se čuti i njihova verzija… Uostalom, sada je najmanje bitno ko je kriv, ljudi koji vole košarku ne mogu da shvate šta se desilo, ne mogu da veruju da su to oni isti igrači koji su pre samo tri godine postali svetski prvaci a pre četiri bili suvereno najbolji na Evropskom prvenstvu u Turskoj. I tada su igrali Bodiroga, Jarić, Rakočević, Gurović, Milojević, Radmanović, Šćepanović… Dobro, u Indijanapolisu je bio i Divac, koji je snagom svog autoriteta smirivao strasti, mirio zavađene rogove u vreći i doveo tim do vrha, ali sada je očito došlo do raspada sistema.

Ni Japan!

Da budem iskren, poslednja stvar koju bih prihvatio pre šampionata jeste da će nas Francuzi pobediti u osmini finala i da će Nemci igrati u četvrtfinalu. Nemce sam video na nekoliko pripremnih utakmica i delovali su, blago rečeno, kao sindikalna grupa na kolektivnoj rekreaciji, ali pokazalo se da – bez obzira što jedna lasta ne čini proleće, jedan igrač (ponekad) čini tim. Nemačka je imala Dirka Novickog koji je pogodio trojku protiv Rusije za pobedu koja je donela drugo mesto, ostanak u Vršcu i Turke za rivale, a potom je razbio te iste Turke (33 poena, 10 skokova) i doveo svoj tim među osam najboljih. Francuzi su u pripremnim mečevima takođe bili „topovska hrana“. U Pioniru su glatko izgubili od Slovenije i Grčke a jedva dobili Bosance, ali su se skupili kad im je bilo najvažnije i dobili – domaćina! I to posle – 14 poena u 17. minutu (36:22). I to igrajući prvu četvrtinu bez Tonija Parkera, koga je trener stavio na klupu jer je odigrao tri očajne utakmice ali je pred meč sa nama poručio: „Nikada u karijeri nisam odigrao slabo više od tri utakmice.“ Dok su on i veteran Rigodo mislili, organizovali i vodili igru, Diav i braća Pietrus su skakali do neba, mada im je posao bio olakšan pored naše inferiorne odbrane.

Debakl u Novom Sadu, osim opšteg razočaranja, donosi i dodatnu brigu. Srbija i Crna Gora, kako stvari danas stoje, neće braniti titulu prvaka sveta u Japanu iduće godine jer se nije kvalifikovala! Iz Beograda za Japan odlazi prvih šest ekipa a za četiri pozivnice koje FIBA drži u rukavu već se formirao popriličan red. Na južnoameričkim kvalifikacijama nije prošao Portoriko koji se nada da će mu, na osnovu „minulog rada“, biti uručen poziv. Iz Evrope na listi čekanja su već Italija (olimpijski vicešampion), Turska (domaćin prvenstva 2010) i svetski prvak Srbija i Crna Gora, a pridružiće im se još 7. i 8. iz Beograda, dakle dvoje od osam četvrtfinalista! Ako je ostalo išta od ugleda naše košarke i od uticaja Bore Stankovića, „plavi“ će se naći u Japanu ali na način koga treba da se stide.

Ako i odu u Japan, sledeće logično pitanje je: s kim će tamo? Obradović se povukao. A da nije, bio bi smenjen, i sada valja tražiti prvo selektora i uvaliti mu vruć krompir rehabilitacije onoga što je bila naša svetinja. Isuviše je rano i za razmišljanje na tu temu, ali ako je pola od ovih igrača funkcionisalo sa Svetislavom Pešićem i ako je on odlaskom u Italiju rešio pitanje „inkopatibilnosti“ funkcije selektora i klupskog trenera (što mu je bio problem dok je u Španiji vodio Barselonu), eto početnog predloga za razmišljanje…

Truli kompromisi

Obradović je kao svoju najveću grešku priznao nespremnost da prvog dana javno progovori o problemima sa kojima se sreo. Neće biti da je to jedina selektorova greška, ali vešt kakav jeste, uspeo je da na najtužnijoj konferenciji za štampu u istoriji jugoslovenske košarke izmami za sebe – aplauz! Ne sumnjam da je bio iskren, da je otvorio dušu i rekao sve ono što je rekao, ali ako su stvari bile tako loše kakvim ih je on predstavio, onda je bilo mnogo bolje da je u nekom trenutku skupio svoje stvari i rekao:

„Žao mi je, gospodo, ovo nije ekipa, ovo nije reprezentacija, ja ove igrače ne mogu i neću da treniram jer ne želim da preuzimam odgovornost za njihov nesportski život, prepotentno ponašanje i sukobljene egoizme.“

Obradović to nije rekao na vreme i otvaranje duše „post festum“ ima uvek drugi prizvuk. Kada je Pešić u Indijanapolisu najurio Radmanovića iz tima, bilo je novinara koji su ga napadali, ali je on gledao interes kolektiva i uspeo. Obradović je pravio trule kompromise i nije uspeo, sve mu se obilo o glavu i vratilo kao bumerang. Jedan od najuspešnijih trenera u našoj košarci surovo je kažnjen, verovatno i prestrogo u odnosu na stepen odgovornosti, ali trener nije samo stručnjak koji pokazuje taktičke varijante već i pedagog, psiholog, pa čak i policajac.

Nezahvalne prognoze

U prošlom broju „Vremena“ pozabavili smo se uvek nezahvalnim prognozama i nismo se proslavili. Nismo pogodili nijednog pobednika grupe, precenili smo Italijane i Turke (a pogotovu naše), a potcenili Litvance, Slovence (jedini neporaženi posle prvog kruga) i Nemce… Ponešto smo, ipak, i pogodili. Teza o „Balkanskom šampionatu“ još stoji, u četvrtfinalu su Hrvatska, Slovenija i Grčka, da je ušla i Srbija i Crna Gora, kao što je morala, bilo bi to 50 odsto sa izgledima da se neka od balkanskih zemalja domogne pobedničkog postolja. Šansa postoji iovako jer su Hrvati u naletu, Slovenci rasterećeni jer su već ulaskom u četvrtfinale postigli najveći uspeh, a Grci su rutinski stigli među osam najboljih i mogu dalje. Ako Slovenci i Hrvati dobiju u četvrtfinalu, igraće između sebe u polufinalu, što znači da će jedna od te dve selekcije biti u finalu. Grci u četvrtfinalu igraju sa Rusijom, Hrvatska sa Španijom, Litvanija sa Francuskom a Slovenija sa Nemačkom. Iako smo se opekli u prošloj prognozi, bilo bi iznenađenje da se u polufinalu ne nađu Litvanija i Slovenija dok će u preostala dva duela biti mnogo više neizvesnosti. Pobednik četvrtfinala Španija–Hrvatska istaći će kandidaturu i za zlatnu medalju.

I dok budemo gledali najbolje i najuspešnije, još ćemo osećati onaj kamen u želucu. I što je najgore, pritiskaće još dugo…

Monolog Željka Obradovića:

„Izvinjavam se ljudima, dao sam sve od sebe, žao mi je stručnog štaba i pojedinih igrača… Ovo je izašlo iz mene, treba da se kaže istina a oni neka izvole.

Meni je savest najmirnija. Jedino sam neke morao da sklonim ranije. Imao bih problem, ali bi bilo bolje.

Pre dve godine sam zamoljen da preuzmem reprezentaciju jer niko nije hteo. Tražio sam 15 dana da razmislim i prihvatio, iako su mi prijatelji govorili da sam lud. Ispao sam budala… Imao sam dug razgovor sa igračima u svlačionici, probao sam, bar na kraju ovoga strašnog što se desilo, da ih isprovociram da budu ljudi do kraja, ali nisam uspeo.

Nema taktike, ima odnosa, ti odnosi su doveli do ovoga… Od prvog dana priprema trebalo je da individualno razgovaram i ubijam egoiste u njima. Samo zato nema rezultata. Pitajte igrače. Ja i dalje mislim da smo mi u košarkaškom smislu najbolja evropska reprezentacija, ali to što sam našao u ova dva meseca, nisam video u životu. Rekao sam im da se pogledaju u ogledalo i da se pitaju da li su pošteni, ima ih mnogo nepoštenih… Moja greška je što neke nisam poterao posle prvih loših stvari koje sam video. Probao sam ljudski, toplo, da napravim kontakt, objašnjavao im da je ovo reprezentacija, zemlja, da nema ničeg svetijeg… Na Kopaoniku je još i bilo OK, ali kad smo sišli, neki su počeli da dolaze u 5 ujutro… Šta da pričamo o taktici? Zar vi mislite da nismo znali da je Dia šutirao 22-4 trojke, a mi ne mozemo da napravimo faul nad njim? Zar mislite da nisam tražio da se lopta gura stalno pod koš gde su oni najslabiji, ali ne može jer neko treba da upiše svoje poene i da šutira svoje trojke… Ljudi, pa da li vi znate da mi večeras jedan igrač kaže da neće nazad zato što mu neko nije dodao loptu. Sebi zameram, sebi, što nisam izašao pred vas prvog dana da vam to kažem… Još četvoricu sam imao u planu za škart, sedam-osam ih je ginulo, grešili su ali se borili. Bolje bi bilo da smo ostali samo sa tim igračima, ali da sam to uradio, verovatno bih imao problema s vama novinarima i javnosti uopšte. O kojim se igračima radilo, videlo se iz aviona. Kapiten (Bodiroga) večeras je u svlačionici rekao: ‘Vi imate vaše privatne novinare i menadžere.’ Da su se tako ponašali kod mene u klubu, ne bi sastavili 24 sata… Posle poraza od 19 poena od Grka, dok sam ja razbijao glavu zašto su nas tako razbili, saznajem od mojih prijatelja u Atini da su petorica igrača bila u diskoteci do 5 ujutro. Nisam istraživao ko su ta petorica jer ja nisam policajac, a kada je tim menadžer Paspalj pokušao da sazna, oni su se još i naljutili!.. Jedan od najiskusnijih, Željko Rebrača, rekao je prvih dana: ‘Uspećemo ako pobedimo sami sebe…’ U Istanbulu smo za 12 minuta napravili – 26… Sad igrači reže jedan na drugog, sramota je i bruka, treba izaći na ulicu i pogledati ljude… Oni će se sada vaditi, svaljivati krivicu na drugoga. Njih ništa drugo ne interesuje. Da su bar navijali sa klupe kao Dejan Tomašević, on zna šta je reprezentacija, za razliku od nekih…

Rekao sam igračima da ću sve ovo reći vama novinarima jer mi se sve skupilo. Pa ja sam morao da sastavljam petorku prema tome ko s kim govori ili ne govori! Evo vam još jedan detalj: danas pred utakmicu sa Francuskom razgovaramo u stručnom štabu: šta ako pobedimo, ostajemo u Novom Sadu ili idemo za Beograd? Svi su rekli: ostajemo, ako odemo u Beograd zna se šta će biti… I još nešto: pre nego što sam uopšte počeo pripreme, potrošio sam mesec dana na telefonu ubeđujući igrače da dođu, a oni su uslovljavali da čuju šta je prvo rekao ovaj ili onaj pa da oni onda još malo zatežu, odugovlače. Nema šanse da nastavim da radim ovaj posao, ne želim da završim u ludnici. Nasledniku ću ostaviti napismeno sve što mislim, ako bude želeo da čita. I neka mu je Bog u pomoći.“