Dan od dva dana

Rumski vašar je najveći u Srbiji, vele i na Balkanu, samim tim, u ovom delu Evrope, i tog sveta. Beleži se da se održava od 1747, od vremena Marije Terezije, u to ime na vašaru je i Beli konj spomenik iz 2007, na kome ploča: 260 godina Rumskog vašara. Još da se kaže da se vašar održava svakog 3. dana u mesecu, bez obzira na dan u koji pada, te da ga poseti 30.000 ljudi. I da se kaže da taj jedan dan traje dva dana.

BANJALUUUKO: Kako se upadne u vašar, u taj roj koji gmiže, odma’ ta poljoprivredna mehanizacija, razni motokultivatori, drugi rezervni delovi, sve vrste masti i kolomasti, francuski i drugi ključevi, elise… svega na kilo i na tone. Tu i zečevi, razna perad, živina, golubovi, morke, pas pulin i pas rase Šarov, Vijetnamsko prase, koje ceo život bude prase, a ima i veliko i belo i od noja jaje, koje može i da se jede.

Dalje staklo i staklići, kotlići i razne burgije, presvlake i podmetači, pas ptičar, dva mirisa za 100 dinara, zelena rasada, a ima i hrpa krpa za koju vele da garderoba. Posle još rezervnih delova, još masti i kolomasti, ima skretanje desno, tu na visoko tri zastave, Srbije, Zvezde, i Partizana, tu tezga sa specijalne kapuljače i drugi maskirni pribor, i majice sa Putin slikom, na koje piše, Vse idet po planu. Sve potpis’o Putin.

Na skretanju desno se upada u donji veš, hrpe gaća, hrpe i gomile mušterija nalegle, to se bira, meri, proba, ispočetka odmerava. Tu i nekoliko kolica sa razni osvežavajući, neka bude napitci, jedan što preko kolica uz’o d’odmori, kad vide da reporter slikava, đipi da bude u poslu. Dalje tezge sa trenerke, još gaća, makedonski peškiri, turski peškiri, sve čist pamuk, sve „ariljsko“… Ima i kotlići, razne roštilj talandare, travar koji preko neko ćereslo ponavalja, Za slabu cirkulaciju, kada bole noge, kada bole tabani, kada boli ruka, rame, kukovi…

Sve tako idući reporter stiže i do aleve paprike, slatke i ljute, žena koja prodaje veli da zadovoljna, ima zlatnu medalju sa sajma, jednom ide dobro, jednom ne ide… Preko puta nje čovek u sedeći položaj, izložio presvučenu šamlicu, crne platnene patike, nekoliko četki, ne govori. Do njega jedan sa bolju ponudu, sve vrste četki, ribaće, molerske, za odela, za čišćenje, za mazanje, za glancanje… Još preko puta jedan, sa majicu „Josip Broz dobar skroz“, izložio maskirni asortiman, razne specijalne aparate i naprave koje služe svrsi…

Dalje, još gaća, a ima i čizama, šešira, kosilica, brusilica, raznog zrnevlja. Posle sve to i tako i ostalo, reporter dođe do spomenika 260 godina Rumskog vašara. Da se zapiše da beli konj počeo da se ljušti. Iza Konja, iza pletene žičane ograde, stočna pijaca, rogata i druga marva. Do pletene žičane ograde, kontra rogatu i drugu stoku, nekoliko šatri za odmor i drugo predahnjivanje. Prvo pa šatra u kojoj muško i žensko, sa prazni stolovi oko sebe, na numeri „Banjaluko“. Prvo muško zapjeva Banjaluuuko, pa žensko, svo punačko, crna ‘aljina na bretele, a preko stomak deb’o kaiš sa debelu kopču, nastavi taj refren, Banjaluuuko…

Sledeća šatra viši nivo i ta faza, gdekoji gost, napred naslagana hrpa ispijenih flaša, u nastupu lično velika umetnica Vendi, domindžos kratka suknjica, oko vrata sveci i krstovi, pozdravi Jašara, pre’stavi orkestar imena „Paklena mašina“, objavi će bude još jedna stvar, pa da svrši, animir umetnice, sa gola dupeta, popele se na stolove, pa po svoj ritam zajahuju gdekoje goste… U trećoj šatri bi treća faza, „Sto puta smo plakali“…

VSE PO PLANU: Reporter upade u još šešira, sedla i ulara, kosilica, još zrnevlja, reši sa svoju posadu odmori u izmaknuto zidano kafanče sa sopstvenu ‘ladovinu. Samo što srknuo kafu, eto ti umetnice Vendi, i ona rešila d’odmori. Umetnica se profesionalno odazva pozivu za slikanje, ali samo u stojeći stav. Kad ispozira slikanje u stojeći stav, umetnica Vendi rado sede, i reporter bi u prilici da ekskluzivno zabeleži šta naša poznata umetnica ima kaže na temu i druge teme. Ajmo redom, poznato je da ima najveći rejting, oborila svaku gledanost, poenta je u tome, čovek je krst, to je horizontala i vertikala, smrtni gresi su blud i srebroljublje, kad čovek nije u gresima može da obuče šta hoće, prelazi na novi način ishrane, jer čovek je biljojed, ima ruku za branje, i dugačka creva, svi problemi dolaze od greha, i kad je čovek džukela, bog sve testira, čovek je krst, treba živeti po vertikali, a ne horizontali, ide i peva po vašarima, zato je zakon, zato obara gledanost…

Podne odmaklo, i dalje sve na svaki nivo, samo gmiže. Tezgama nema kraja, papuče, seckalice, opet gaće, bušilice, brusilice, a ima i nadgrobni spomenici, ko upisani, jedan pokazan, sa slike, imenima, godinama rođenja i smrti, supružnika Bošković. Još ulara i amova, onaj Sokobanjac sa melemi preko neko ćereslo samo vergla, Kada trne vrat, kada trnu tabani, kada boli rame, kuk, koleno, zglobovi… Reporter opazi „Komunalac“ zgradu, pokuša dobije neke cifre, službenik, koji bijaše na radnoj temperaturi, neće čuje za cifre, samo direktor daje podatke, ipak reče, rezervacija 1970 dinara, plus dnevno 470,04 pare, plus, uze da nabraja, godišnja karta 14 704 dinara, imaju 1222 mesta, 80 posto rezervisano…

Novinar se nekako vrati do orijentir Na visoko zastave, gde Vse idet po planu, spopade ga jedna sa kaiševima od 700 dinara, skide na 500, muško sa od 50 dinara mirisi što teraju moljce. Sve upalo u gaće, razne džidžamidže kojima samo oni što kupuju i prodaju znaju svrhu. Nema šta nema, kante, lonci, odvrtke, navrtke, sita i sepeti, smrt klešta, koja kad stisneš neće puste… U sve složno nastupi i grupa koja grupno lizala sladolede, rasporediše se u slikanje, komšije, Hrvati, preko puta Jamene.

Reporter od orijentira okrete desno, drumom ka Rumi. Nastaviše se tezge sa narodnu radinost, sadni materijal, kanure vune, glavice kupusa, tvrde i meke bombone, kocka šećer… Ali bilo i druge, veće ponude, kamioni sa kauči, prozori, stolice, linoleumi i tepisi, metalne kapije, ko mermerna stepeništa sa sjajni gelenderi… Dalje uzeše budu mirisi i pomade, puno gaća na puno lutka ženskih guzica, plinske boce, kreveti i otomani, zavese, lopte, čiviluci i ljuljaške, kamare drva, mesingane pločice za na vrata, mesingani Isus, harmonike male, harmonike velike, sve se isplati, i sve duplo jevtinije…

Opet Orijentir, na raskrsnici kod Na visoko zastave, čovek seo i udario svira u sviralu. Tako hvali robu. Ne mogu mu ništa ni automobili, ni kamioni. Ko na jedan, kad odmaklo podne, sve pređe u spremanje i pakovanje. Jedan u kamion ubacuje, traktorske i druge gume, neki rusvaj od metalnih delova, preko ramena odgovara, nema ništa za automatik. Putem u povratku, ko u dolasku, na gomilama šuškav i platno materijal, neke ko od mermer instalacije, sve vrste igli za prese, metalni delovi, dečja kolica, žice i kablovi…

Zastanemo kod golem pevac u kavezu, ljudi od Futoga, složno odrecitovaše, Dole kupus, gore nebo, to je Futog bog te jb. Jedan uze veli, veliki vašar, velika poseta, mnogo ljudi, samo ne znaju da li će sa onim što su prodali imati da pokriju troškove vašarskih taksi. Na svome bi bili jedino da im Vučić obezbedi besplatno mesto. A šta imaju, prodaju piliće, japansku svilenu kokoš, golubove lepezane, guske koje, ako mušterija tako hoće, mogu biti i patke, morke, mađarske golubove gaćane… od noja jaje, koje može i da se jede, prodali, za ‘iljadu dinara. Šta još da vele, ponoviše, Dole kupus, gore nebo… a oni između, tako je u Rumi na vašar, velika poseta, mnogo ljudi, ali, naopako vreme, što više ljudi, manje pazara…