Daleko me biser mora

„Ostanite još malo! Što vi duže sidite, ja ću imat manje posla!“, rekao nam je na kraju večere, kroz osmeh, ali potpuno ozbiljno konobar u jednoj piceriji na splitskim Prokurativama. Proputovao sam pola sveta, ali tako nešto nisam čuo (čak) ni u – Crnoj Gori. Nakon kafe, pitamo ga kroz smeh da li sad možemo da krenemo. „Ako baš morate!“, odgovara. Komentarišemo kako te u Italiji konobari gledaju popreko već nakon ispijenog prvog srka kafe jer im zauzimaš sto za naredne goste, ali – ne i u Splitu.

Jedan drugi ugostitelj kuka: „Eto, sve nas je snašlo! Prošle godine korona, ove godine ovakva sezona da glavu ne moš dić od posla!“ Nikako Dalmatincima ugoditi. Prema podacima sa sajta Turističke zajednice grada Splita, u julu ove godine bilo je 426.212 noćenja prema 236.568 prošle godine, ali je ipak mnogo manje u odnosu na 630.467 koliko ih je bilo u julu rekordne 2019. Avgust je bio bolji, prva polovina je samo 11 odsto slabija od 2019, a hiljade turista svih generacija preplavilo je pločnike preko puta Crkve Sv. Duje, plažu Bačvice, kafiće na Rivi, restorane po celom gradu. Bilo je nemoguće pronaći slobodnu sobu u hotelima, a sto u restoranima starog grada trebalo je rezervisati čak i za ručak.

Sve ovo uslovilo je i porast broja zaraženih korona virusom, pa je tako na portalima jednog dana osvanula vest sa duhovitim (ne)namernim naslovom „Zaražen 101 Dalmatinac“. Lokalna „Slobodna Dalmacija“ piše o eksploziji pandemije u obližnjem Sinju u kojem je nakon održavanja tradicionalne Alke drastično povećan broj zaraženih.

PREDLOG ZA NOBELA

Povod našeg dolaska u Split bio je 25. rođendan Plazma Sportskih igara mladih. Pokrenuo ih je 1996. Splićanin Zdravko Marić a u programima ove manifestacije učestvovalo je preko dva miliona dece iz Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine. Zato ne čudi što je Johanes Han, evropski komesar za budžet i administraciju, jedan od govornika na otvaranju, rekao da će Marića i Sportske igre mladih predložiti za Nobelovu nagradu za mir, jer je povezivanje dece tog uzrasta u regionu sa tako problematičnom istorijom – više od sporta. A onda na scenu izlazi operska solistkinja, peva Daleko me biser mora iz operete Mala Florami, i vraća me u detinjstvo kada sam svakog vikenda iščekivao seriju Velo misto. Možda je to jedna od najlepših ovdašnjih pesama o tuzi za rodnim krajem.

Govorio je i novi gradonačelnik Splita. Visok, elegantan, odmeren, Ivica Puljak, naučnik i živi dokaz da je moguće i u ovim populističkim vremenima za gradonačelnika izglasati nekog sa biografijom u kojoj je i doktorat na Sveučilištu „Pjer i Marija Kiri“ u Parizu i više od 1000 naučnih radova.

Sutradan ujutru, puno vina od prošle večeri lečim jakom kafom za doručkom u hotelu „Santa Lucia“ preko puta Stare gradske vijećnice. Uskoro stiže i Ante Tomić, pisac i redovni učesnik književnih konferencija u Srbiji, autor možda najduhovitijih i najistinitijih tekstova i knjiga na temu ovdašnjih mentaliteta i politika. Pričamo o istoriji, o tome kako Musolini u Dalmaciji i Horti u Bačkoj nisu provodili organizovani holokaust za razliku od nemačkih nacista i Pavelićevih ustaša u zonama koje su oni kontrolisali. Kaže kako je u splitskoj sinagogi, tu na par koraka od nas, poslednje jevrejsko venčanje obavljeno u proleće 1943. pred pad Italije. „Paveliću zameraju što je pola Hrvatske dao Musoliniju, a ja kažem: ‘Ne! Trebalo je celu da mu da! Ne bi bilo tolikog stradanja Srba, Jevreja i Roma!’“, zaključuje Tomić, sa kojim ćemo se ponovo družiti na Book Talk konferenciji u Novom Sadu krajem ovog meseca.

U duhu „when in Rome“ odlazimo do gradske plaže Bačvice. Šetnja od petnaestak minuta vodi preko Rive, koju su pre nekoliko godina naružili preglomaznim i totalno „nemediteranskim“ tendama čije stubove Splićani zovu „vješala“. Nastavljamo kroz gužvu putnika koji čekaju trajkete, katamarane, vozove i autobuse, i onih sa kruzera MSC koji je tog dana pristao u splitsku luku. U Splitu su putnička luka, Železnička i Autobuska stanica jedna od druge udaljene desetak metara, što je veoma praktično, ali i stvara potpuni vavilonski krkljanac jezika.

foto: robert čoban

BAČVICE

Sa tesnog mosta iznad pruge pogled udesno – Bačvice, more i Supetar na Braču u daljini, a pogled ulevo – balkanska posla, kao da smo u Crnoj Gori, Bosni ili Srbiji. Nesrazmerno velika betonska zgrada hotela „Villa Harmony“ koja sa starim kućama oko sebe nikako nije u harmoniji. Luksuzni hotel sa 26 soba i penthausom na vrhu u vlasništvu je bankara Zorana Sikirice, svojevremeno optuženog za davanje mita. Građevinsko zemljište na kojem je izgradio hotel kupio je od Željka Keruma, kontroverznog tajkuna i bivšeg gradonačelnika. Posle više godina sporenja sa gradskim službama, početkom ove godine, pre promene vlasti u Splitu, hotel je dobio dozvolu za rad. Pored hotela nalazi se prelepa klasicistička jednospratnica sa elegantnom bordo fasadom, ali potpuno devastirana i zapuštena.

Putem ka Bačvicama prolazimo kroz hlad visokih borova u kojima su cvrčci toliko glasni da zaglušuju sve ostale zvuke. Mural sa likom generala Ante Gotovine dočekuje posetioce najveće gradske plaže. Odmah ispod njega je tabla koja nas obaveštava da se na Bačvicama 1908. održala prva „vaterpolska utakmica u Hrvata“. Na uglu table neko je stavio nalepnicu na kojoj piše „Tito vampir“ (!?).

foto: robert čoban

Na Bačvicama mešavina lokalaca i turista, preko dana to sve izgleda pristojno i uređeno. Kažu da pakao počinje uveče kada se na plažu slije nekoliko hiljada mladih, domaćih i turista, koji ovde partijaju sa „alkoholom za poneti“ pošto su zbog pandemije klubovi i pabovi zatvoreni posle ponoći. Svako društvo pušta svoju muziku, sede na pesku, plešu u plićaku, vrše nuždu u vodi i po okolnom grmlju. „Prljavo je, smrdi, ljudi uriniraju posvuda“, prenosi reči grupe mladih Francuza splitska „Slobodna Dalmacija“. Na pitanje ima li smisla to što se klubovi zatvaraju u ponoć, unisono su i bez oklevanja odgovorili da nema. „Ljudi se ionako okupljaju, i to u puno većem broju i bez ikakvog nadzora!“, primetili su Francuzi.

Na meti turista i njihovih fizioloških potreba je i spomenik Franji Tuđmanu na samoj Rivi. Kako piše „Slobodna Dalmacija“, spomenik prvom predsedniku Hrvatske na mestu gde je Tito održao svoj čuveni govor 1962, u početku je čuvala policija. Problem je bilo nezadovoljstvo dela građana koji su smatrali da Tuđman ne zaslužuje spomenik u Splitu, pa je postojao opravdan strah da će ga oštetiti. Do sada su po spomeniku ispisivane parole, bio je uprljan crvenom bojom, a jednog je jutra osvanuo i s vrećicom propalog trgovačkog lanca „Kerum“ na glavi. Upravo je Željko Kerum, za svog gradonačelničkog mandata, odlučio odati počast Tuđmanu, pa to nabijati na nos HDZ-u. Kerumova ideja je bila i divovski kip Isusu Hristu na Marjanu, po uzoru na onaj u Rio de Žaneiru, ali se od toga odustalo.

STIV I MAJKL DŽORDAN

Da u Splitu i pored članstva Hrvatske u EU i hiljada turista iz celog sveta ima i pojava tipičnih za „divlje“ istočnoevropske gradove, svedoči i slučaj jednog turiste kojem je „ilegalni“ taksista umesto uobičajenih 300, naplatio od grada do aerodroma čak 900 kuna. Turista ga je snimio i sve to podelio na društvenim mrežama naglasivši da je Split prelep grad i da svi treba da ga posete, ali da moraju da se paze „divljih“ taksista.

Osim turista, u grad pod Marjanom se od početka ove godine slilo možda i više od stotinu „digitalnih nomada“. Jedan od njih, Amerikanac Stiv Sentsrenski, govorio je o svom boravku u Splitu za CNBS i postao zvezda ovdašnjih medija. Pre pandemije korona virusa Stiv je pristojno zarađivao kao video-producent. Živeo je u Njujorku, a kako se pandemija pojačavala i život zaključavao, posla je bilo sve manje. A onda je ugledao informaciju da Hrvatska nudi jednogodišnju boravišnu dozvolu digitalnim nomadima izvan Evropske unije. „U Splitu stanujem sam u stanu od 60 kvadrata u samom centru pored Dioklecijanove palate, a plaćam ga mesečno 540 dolara, u šta su uključene režije“, objasnio je Stiv za CNBS. Izračunao je da ga mesečni život u Hrvatskoj košta 1.424 dolara. „Čim mi se alarm oglasi u 6.30 ujutru, kuvam tursku kafu, spremam jednostavan doručak, i onda zaronim u svoje projekte. Pokušavam da radim dnevno oko osam sati. Ako želim da jedem u gradu, u blizini mog stana mogu pristojno da ručam za 10 ili 15 dolara. Volim i ukusan burek iz obližnje pekare koji košta od dva do tri dolara. Obilna večera na obali uključuje puno jela od morskih plodova (18 do 30 dolara, uključujući pića i napojnice)“, ispričao je oduševljeni Stiv.

Nakon večere prošetali smo gradom i stigli ispred Hrvatskog narodnog kazališta gde je pevačica nekog rok benda pevala Me and Bobby McGee Dženis Džoplin. U ogradama okruženom prostoru na parovima stolica razmaknutih po dva metra sedelo je dvadesetak ljudi dok se oko ograde tiskalo njih stotinu. Još jedan primer paradoksalnog i besmislenog formalizma antipandemijskih mera.

Poslednjeg jutra u Splitu listam ovdašnju dnevnu štampu. Koliko se malo poznajemo, ali možda i o površnosti novinarskog poziva, svedoči i komičan detalj sa poslednje stranice jednog hrvatskog dnevnika. List naime piše o razvodu Severine i Igora Kojića i u podnaslovu citira izjavu Igorove bake koju su pronašli „u srpskom selu Loznica“. Prema poslednjem popisu, Loznica ima dvostruko više stanovnika od Sinja, grada koji svakako niko ne bi nazvao selom. Ali, urednik to nije znao, a mrzelo ga je da proverava.

Kada smo odlazili iz Splita, stigla je vest da se u gradskoj luci ukotvila jahta čuvenog Majkla Džordana. Istog dana mnoštvo ljudi, uglavnom stranih turista, okupilo se ispred. Aplaudirali su mu, dozivali ga, fotografisali. Džordan im je mahao, bio je jako dobro raspoložen, a svi su uočili tompus koji je stalno držao u ustima. Po mnogima najveći košarkaš svih vremena na luksuznoj jahti odmara se u društvu supruge Ivet. Pretpostavlja se da će se Džordan u Splitu sresti sa Tonijem Kukočem, nekadašnjim saigračem iz Bulsa, ali i s omiljenim partnerom na golf terenima. Jedno je sigurno – neće se kupati na Bačvicama.