Da li živimo u Betmenovom Gotamu

Industrija stripa u svetu je u recesiji, a posebno u Americi gde su magnati poput DC-ja i Marvela pokazali znake posrnuća i pre pandemije virusa korona. Međutim, primetno je da se nova izdanja ne prodaju, ali da se zato reprinti starih priča, a posebno onih iz osamdesetih, prodaju nesmanjenom potražnjom. Šta je to što oni imaju, a novi stripovi nemaju?

Osamdesete godine 20. veka bile su među najznačajnijim za američki mejnstrim strip. Promene koje su začete u tom periodu trajno su uticale na percepciju stripa i primetne su do danas. Junacima bez straha i mane, sposobnim da raspolute planetu, njihovi autori su dodelili ljudske osobine, i ovi su se, tako humanizovani, dopali publici.

Kao nosioci ovih promena najčešće se navode pripadnici „britanske invazije“, posebno Alan Mur i Nil Gejman, i tada mladi irski katolik iz Merilenda, Frenk Miler. Već sa dvadesetak godina je sa kolegom Klausom Jansonom dramatično promenio Marvelovog Derdevila, i to kao crtač a potom i scenarista. Milerov Derdevil je osetno osveženje u odnosu na otupljujuću monotoniju u koju je ovaj junak zapao, i to je privuklo pažnju konkurentskog DC-ja. Miler je tada pokazao otvorenost koja ga je trajno uvrstila među najveće zvezde američkog stripa. Naime, on se nije slepo pridržavao normi američkog kanona već je pratio svetske trendove, posebno evropski i japanski strip, pa je nadahnut mangama napisao i nacrtao grafički roman Ronin i time stekao popularnost i poštovanje izdavačke kuće DC.

Milerov omiljeni junak iz stripa još od detinjstva, Betmen, glavni je junak Povratka Mračnog viteza, objavljenog 1986. godine. Zašto se odlučio da mu udahne novi život? „Nije bio mator, majku mu. Bio je, uprkos neprestanom objavljivanju od skoro pedeset godina, bez bora, lep, večni dvadesetdevetogodišnjak. Nigde žile na tom vratu debelom kao stablo. Nikad ni tren zabrinutosti da će ga njegova atletska spremnost izneveriti. Večito mlad, mlađi od Medžika Džonsona ili Majkla Džordana. Otporan na sam tok vremena“, objasnio je. Istina, nekako baš u to vreme, Miler se bližio tridesetoj, i postajao je stariji od junaka koji mu je obeležio detinjstvo. Od brojnih elemenata koji su uticali na njegovu odluku, taj je verovatno bio najznačajniji. Svi ostali su rezultat Milerovog višegodišnjeg razmišljanja o Betmenu, nebrojeno ideja koje je imao ali nije mogao da pripiše drugim likovima na kojima je radio, kao i sugestijama tadašnjih saradnika

kojima se dopala Milerova ideja o ostarelom Betmenu.

Miler je u Povratak Mračnog viteza slio sve umeće i inspiraciju, stvorivši radikalnu rekonceptualizaciju Betmena koja se bitno razlikuje od svega što je na tom liku do tada rađeno. Ideja o junaku koji se povukao deceniju ranije, posmatra Gotam kao košmarni rezultat svog penzionisanja i odlučuje da se vrati na scenu uprkos činjenici da je navršio pedesetu, u to vreme je bila revolucionarna. Međutim, Betmen / Brus Vejn se promenio koliko i grad koji ga okružuje. Radikalniji je, ciničniji, manje spreman na kompromise i propuste, ali i manje razume svet u kome obitava. Umesto nekadašnje plejade kostimiranih zlikovaca, sada se suočava sa javnim mnjenjem, novim generacijama huligana bez agende, liberalima i desničarima, kao i politikom zemlje koja negira postojanje superjunaka. Svet u koji Betmen ponovo stupa doživljava ga kao mit, mnogi su sumnjali da je ikada i postojao. Njegov krut stav i nepokolebljivost cepaju auditorijum na tabore onih koji podržavaju radikalne stavove Mračnog viteza, i one koji ga krive upravo za kriminalno ponašanje zlikovaca koje progoni.

Milerov Gotam (i svet u celini) izvanredno prikazuje polarizovano društvo, kao i međunarodne tenzije koje nikako da nestanu. U tom smislu, Miler je u pokušaju da oslika distopijsku budućnost zapravo prikazao vernu sliku sveta kakav je danas. Medijska manipulacija, tok-šou diskursi i banalizacija medija, tenzije, konzumerizam, populizam, besciljnost mlađih generacija, kao da su proistekli iz 2020. godine. Nedostaje samo korona, ali čak ni Miler nije mogao biti toliki vizionar.

No, nije samo narativ to što DKR čini krunskim draguljem superherojskog stripa. Miler je kao scenarista i crtač primenio brojne trikove zanata iz raznih svetskih trendova. Klaus Janson je kao tušer udahnuo neobičnu živost u Milerove likove, a ništa manju zaslugu ne treba pripisati ni tadašnjoj Milerovoj supruzi Lin Varli, koja je kao koloristkinja primenila palete boja kakve se tada nisu često (ili uopšte) primenjivale u američkom stripu. Miler je koristio zbijene mreže prizora da izazove klaustrofobičnu atmosferu i stvori tenziju, da bi potom iznenadio čitaoca panelom preko čitave table (po pravilu sa leve strane, kada se okrene list). ­Čestu upotrebu televizijskih ekrana sa vestima rasutih po tabli Miler je pozajmio od Hauarda Čajkina i njegovog American Flagg!, a u ovom slučaju se time dodatno stvara utisak haotičnosti i medijskog populizma. Koristio je i ikonografiju mange, koju je ranije uvežbao u Roninu, a posebno u finalnom okršaju sa Džokerom. U celini gledano, DKR je bio nešto neviđeno na tadašnjoj sceni.

DKR je originalno objavljen u četiri dela, ali za razliku od tadašnjih kiosk izdanja Miler je insistirao na kvalitetnijem papiru, skupljem koloritu i kartonskim koricama, dok su integralna izdanja bila čak i luksuznija. To je uticalo na percepciju kod čitalaca pa je DKR jedan od prvih stripova koji su doživeli tranziciju od striparnica i uže fanovske zajednice do šire publike i zastupljenosti u uglednim knjižarama. Neprikosnoveni uticaj DKR reflektovao se na potonje superherojske naslove i autore, a Miler je s Betmenom ponovio uspeh koju godinu kasnije sa Godinom prvom u saradnji sa Dejvidom Macukelijem. Serijal Grad greha, koji je crtao i pisao za Dark hors devedesetih godina, stekao je kultni status i ekranizaciju Roberta Rodrigeza, kao i grafički roman 300 o bici kod Termopila (režija Zek Snajder).

Posle toga počinje vrtoglavi sunovrat. Miler se zbog nekih islamofobičnih komentara našao na udaru kritike, a često je prozivan i za mizoginiju zbog tretmana ženskih likova u kasnijim stripovima. Odmazda Mračnog viteza (Dark Knight Strikes Again), nastavak DKR iz 2001. godine, podbacio je na svim poljima i nije ništa više od travestije koja vređa remek-delo kakvo je Povratak. No, to nije pokolebalo Milera da napiše još dva ničim izazvana i još gora nastavka.

Međutim, dok Miler više nije onaj kreativni genije iz osamdesetih, DKR ostaje eponimni naslov superherojskog stripa. Čak i u Srbiji, gde se s mukom objavljuju i prva izdanja poznatijih naslova, DKR je objavljen dva puta – izdanje Belog puta iz prethodne decenije je meko koričeno i formatom manje od, nedavno objavljenog, luksuznog izdanja Čarobne knjige. I, šta reći? Možda slabu prodaju pomenutu na početku teksta ipak nije prouzrokovala korona – biće da su se nekada priče pisale bolje nego sad.