Zagledan s balkona u ruiniranu veliku salu Narodnog pozorišta, arhitekta Mihajlo Mitrović, predsednik poslednjeg žirija za projekat obnove subotičkog teatra 1993, upitao je tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta u Subotici Ljubišu Ristića: “Zašto ste se tako olako odrekli ove sale?”
Ristić je ubedljivo objašnjavao kako je scena po dubini kratka, po visini niska, po širini uska; nepodobna za moderno pozorište. Pre toga je Subotičanima godinama saopštavano i sve drugo: balkon i galerija skloni su rušenju, loši su temelji, podzemne vode, neoriginalna sala jer je originalna propala u požaru …
Mitrović je ovo oćutao.
Posle višegodišnje izgradnje najavljuje se svečano otvaranje rekonstruisanog subotičkog pozorišta.
Ali, bez velike sale.
U intervjuu za “Politiku” glavni projektant novog teatra Radivoje Dinulović kaže: “Novi deo zgrade Narodnog pozorišta je završen. Ali bez takozvane koncertne dvorane, odnosno stare pozorišne sale, ne možemo reći da je pozorište do kraja realizovano jer se čitav koncept scensko-gledališnih prostora zasniva na ta tri različita ambijenta koji funkcionišu kao sasvim specifična vrsta kompleksne prostorne strukture. Bez obnovljene stare dvorane, kako god je mi nazivali, radovi su samo delimično izvedeni. Kvantitativno – najvećim delom. Može da se kaže da je zgrada završena spolja, da je jedna funkcionalna celina definisana i zaokružena, ali da bi to bila celina u punom smislu reči, nedostaje deo koji je, po mom mišljenju, srce te kuće. Bez tog tradicionalnog građanskog pozorišta koje je u Subotici nastalo, na koji je Subotica navikla i na koje smo, na kraju krajeva, svi navikli kao pozorišna publika, prostorni koncept nije do kraja sproveden, zgrada nije završena. Taj koncept se zasniva na ideji o trojnom prostoru, na sistemu linearne pozornice koja povezuje tri različita gledališta, od kojih je samo jedno stalno, nepromenljivog oblika, a to je gledalište u staroj sali”.
*
Generacije Subotičana su bile već i genetski razočarane što ne ruše staro pozorište (iz 1854) i ne grade novo. Ta želja im se javljala ciklično posle ratova, promena država, petogodišnjih i drugih planova… Jadali su se – te svi su izgradili nova pozorišta samo mi nismo, te neće (država) da nam ga izgradi zato što smo na granici, te grabe sve sebi – nama ne daju ništa (što je često i bilo tačno). Ređali su se konkursi i rešenja – Deljin s korintskim stubovima na sve tri strane, Hupkov s grčkim hramom na vrhu, te pozorište s nekakvim jarbolom koji će napokon nadvisiti Gradsku kuću i tako dokazati supremaciju savremenih graditelja (i socijalizma kao ahitektonskog pravca). Ma, bilo je svega, samo ne projekta očuvanja postojeće zgrade. Te temelji su slabi, te tavanica će se srušiti, te bina je mala… Taman kad je izgledalo da će zahvaljujući maćehinskom odnosu centralnih vlasti Subotičani postići jedan od najvećih graditeljskih uspeha – sačuvati staro pozorište od samih sebe – grunulo je kao iz vedra neba: evo vam novca za izgradnju novog.
Kad je mnogo vremena, malo ga je. Subotičani sad nisu znali kakvo će novo pozorište. Uz ranije projektantske maštarije postojao je samo ozbiljno obrazloženi zaštitarski projekat po kome glavni, prednji deo pozorišta s korintskim stubovima, starom balskom dvoranom i još ponešto treba sačuvati, a ostatak s postojećom dvoranom srušiti i izgraditi novo krilo. Nekoliko pametnih ljudi (recenzenata) je podržalo ovo rešenje (objavljena je o tome i knjiga). Ali, projekta novog pozorišta nije bilo, a staro je već trebalo rušiti (ugovor je potpisan: Republika i Pokrajina po 45, a Grad 10 posto, novca, naravno). Izgleda da je višedecenijska želja Subotičana da izgrade novi teatar sad toliko raspalila njihove ambicije (ili one koji su imali ambicija) da nisu mogli da se zauzdaju u projektovanju njegove visine i veličine. I preterali su.
Ključni trenutak se desio kada je pozorište iz oblasti gradnje prebačeno u sekciju politike. E, onda su počeli pravi izvođački projekti i performansi. Pa čak i zamišljene selidbe pozorišta na drugo mesto.
Sličnih primera je bilo i ranije, i kod drugih. Mađari su u Budimpešti jednu smenu vlasti obeležili, između ostalog, i premeštanjem već dobrim delom započetog nacionalnog teatra sa Trga Deak čak negde blizu Čepela. Sada je na temeljima nesuđenog pozorišta nekakav disko-klub, a u ostvarenjima u novom teatru redovno “igra” i tramvaj koji tandrče tek koji metar uz novo zdanje.
Desilo se da Subotičani pare za pozorište, makar i virtuelno, dobiju u vreme kada je na vlasti u Subotici bila jedna, a završetak zgrade kada je zavladala druga politička garnitura. Prvobitno je na novogodišnjim koncertima pevao Zvonko Bogdan, a posle Baja Mali Knindža i Jelena Karleuša. Tako je uz sve nevolje – pare negde daleko, predimenzionirani projekat, naprasno probuđena svest zaštitara, uz asistenciju raznih političkih improvizatora i neznalica – ključno pitanje postalo: ko će pobrati političku slavu ili najveću krivnju za ovaj najveći subotički graditeljski poduhvat posle Gradske kuće (1912). Prvo se počelo s lakšim zagrevanjem i ogovaranjem. Kao glavni branioci očuvanja stare zgrade javili su se oni koji su i predvideli rušenje ili bar na vreme mogli da to spreče.
Svojevremeno smo u jednom razgovoru o novom (sanjanom) pozorištu sa scenografom i arhitektom Ištvanom Hupkom smislili da on, inače i dobar slikar, nacrta glavni gradski trg bez pozorišta i to objavimo na naslovnoj strani časopisa “Rukovet”. Da li je Hupko to prelepo nacrtao, ili smo obojica pogrešili u predviđanjima reakcije građana, tek nekima se ta ideja odmah dopala. Lucidni Vojislav Sekelj je u dvotjedniku “Žig” napisao: “Na Hupkovoj slici trg je bez kazališta što upućuje da je on (trg) preopterećen suvišnim, da je zgužvan. Gradska kuća je zaklonjena, kao i pročelne fasade korza, pogled ne može disati. Hupko ingeniozno osjeća taj suvišak manjkavosti i kazališnu zgradu sklanja (ruši). On je, po meni, u pravu. Jer, bez kazališne zgrade na tome mjestu Subotica dobiva jedan europski trg s pogledom na ‘akropolski zabat’ kao novi simbol grada”.
I grad se podelio: jedni su bili da se gradi novo do neba, drugi da se ništa ne dira, treći da se sve sruši a pozorište izgradi negde drugde. (Bože, pa iz asfalta bi nam se na tom mestu pojavljivali duhovi starih glumaca: Lujze Blaha, Jelke Asić, Lasla Patakjai, Pere Radovanovića, kritičarka Ivanka Rackov, a možda i čuveni Drakula Bela Lugoši koji je ovde počeo karijeru, doduše ne vampirsku).
Prava provala nadahnuća izbila je nakon što je veći deo pozorišne zgrade srušen. Otkrile su se do tada zakriljene fasade lepih subotičkih palata, što je poneke, bogami i stručnjake, toliko oduševilo da su predlagali da se pozorište potpuno sruši i otvori veliki gradski trg na kojem bi se moglo svašta organizovati: konjičke trke, fudbalske utakmice, stočni vašari, takmičenje žetelaca, vojni manevri i mnogo toga drugog. Nije spomenuto, ali je prosto visilo da bi ostvarenju ovog projekta zasmetala i Gradska kuća i možda još koji blok zgrada u starom centru. Konačno rešenje se naziralo: Subotičani iz kukuruza na obodu svog srušenog grada s divljenjem zure u najveći trg na svetu.
I tako… kad je napokon cela država posle godina i godina subotičke kuknjave shvatila i prihvatila da Subotici treba novo pozorište, Subotičani su rekli da im ne treba. A kako da vam neko drugi gradi pozorište kada ga sami nećete? Tako je grad napokon uspešno sprečio samog sebe da ispuni svoju višegodišnju želju.
Subotičani se sada samokažnjavaju, ubeđuju da im nije potrebno novo pozorište, mole svevišnjeg da im vrati ono staro u koje uglavnom nisu ni išli ili ga ogovarali kao i ovo. Nema nikoga da im kaže kako će jednom, kad ili ako pozorište na glavnom trgu sine u punom sjaju, sale popune dobri glumci i gledaoci, kafee i klubove pripiti gosti i neuspešne glumice, stignu pozorišta iz zemlje i sveta, blesne svetlo, zatrešti muzika, šušnu plišane zavese, Silvester Levai prikaže svoju Elizabet i Rebeku – Subotica ponovo pronaći sebe i napokon početi novi vek.
Gojko Božović u listu “Danas” 31. oktobra 2011. piše u svom dnevniku i ovo: “Na izložbi (Ace Simića) se posebno zadržavam pred jednom fotografijom centra Beograda s kraja dvadesetih godina. Nekada nas stvari koje znamo silno uzbude svojom očiglednošću kao da ih vidimo prvi put. Naime, na toj na prvi pogled jednostavnoj fotografiji vidi se Narodno pozorište sa neposrednom okolinom. Zgrada Narodnog pozorišta je neverovatno dominantna u odnosu na okolne zgrade koje se vide na Simićevoj fotografiji, mnogo više nego danas. A koliko je tek bila dominantna u trenutku kada je, po zamisli kneza Mihaila, sazidano Narodno pozorište? Ne samo da je ona bila mnogo veća od stvarnih potreba Beograda tog trenutka, ona je nesumnjivo prevazilazila i realne moći grada i zemlje. Ali ova fotografija sažima jednu istorijsku realnost u kojoj se belodano vidi da je u tom času postojao neko ko je mislio na budućnost i ko je znao da svako vreme, ukoliko ne želi da bude vreme propasti, mora da iza sebe pohrani neku ostavštinu za budućnost. Nikada se neće utvrditi umesto koliko reči govori ova fotografija Ace Simića. Ali sam sasvim uveren da bi svako ko danas ili sutra želi da donosi bilo kakve odluke u ovoj zemlji trebalo da provede barem deset minuta ispred ove fotografije”.
*
Šta će biti? Izgradnja novog pozorišta u Subotici počela je u jedno vreme, a završiće se u neko drugo i drugačije.
Nekada su velike crkve gradili stotinama godina. Počnu u romanici, a završe posle nekoliko vekova u kasnom baroku. Valjda zbog toga arhitekta Radivoje Dinulović i nije okončao projekat subotičkog pozorišta preciznim crtežima fasada. To će uraditi ili on ili neko drugi kad za to dođe vreme. I subotičko pozorište je hram, hram kulture. Možda će ga završiti jednog dana, drugi ljudi, u nekom nama danas nepoznatom stilu, u njegove sale ući neki budući gledaoci, a ovo vreme i mi biti samo priča turističkih vodiča. Možda…
*
Za neki prospekat pozorišnog festivala “Desire” (pseudonim velikog mađarskog pisca iz Subotice Dežea Kostolanjija) napisao sam mini dramu:
Graditelj Janoš Škulteti (uvodno izlaganje): Ovde ću, gospodo, izgraditi novo subotičko pozorište.
Građani Subotice (javna rasprava, izvod): Ne možete pozorište graditi u bari! (Fusnota: tlo je bilo vrlo močvarno).
Graditelj Janoš Škulteti (zaključci): Kad izgradimo pozorište, ovde više neće biti bare.
*
Zgrada subotičkog Narodnog pozorišta posle nekoliko decenija je izgrađena (bez velike sale zbog koje je najviše i počela obnova).
Zgrada je završena, ili – biće jednom. A pozorište? Subotica je izgrađena na zvezdi sedam puteva na sve strane. Pozorište čeka isto putovanje – na sve strane i dolazak sa svih strana.
