„Crni čovek“ i „Gvozdena garda“

“Gradac” je izdavač koji se razlikuje. Njegove knjige su važne, neophodne, neuobičajene, nedovoljno ili nimalo poznate, i što je neverovatno – gotovo uvek pravovremene. One su i ekskluzivne, što nije u modi.

Među takvim, a nedavno objavljenim knjigama ovog izdavača iz Čačka jesu Gvozdena garda: Sioran, Jonesko, Elijade, objavljena u 221/222. broju časopisa “Gradac”, i Crni čovek Sergeja Jesenjina u biblioteci “Alef”.

362033

Crni čovek je objavljen u ime jedne noći u kojoj su razgovarali Milutin Petrović i Branko Kukić, “za jednim crnim astalom, o pesnicima” koje su voleli u mladosti, i zaustavili se na Jasenjinovoj pesmi Crni čovek.

“… posebno je bilo da nam je i dalje ostala zagonetka ko je Crni Čovek. Složili smo se – uz priličnu količinu alkohola i duvana, tih noćnih pratilja, da je ta Jesenjinova pesma odraz svačije mračne strane koju je nemoguće rasvetliti. Ali to nije strana zla, nego strana sudbine o kojoj niko ništa ne zna, ni bogovi ni ljudi. To neznanje je tajna ove pesme”, piše u uvodnom tekstu Branka Kukića “Jedne noći”.

Da li bi bilo kome ovo bio razlog i povod da se upusti u nimalo jednostavnu i lagodnu proceduru stvaranja knjige, a da se ne zove Branko Kukić?

Pomenuti razgovor je nastavio da živi u zaboravu sve dok, posle više godina od te noći i od “Milutinovog trenutnog odsustva”, Milena Marković, pesnikinja, nije pomenula u jednom dnevnom listu da voli Jesenjina. Bio je to okidač “da nas ova pesma unese u ponor sopstvenog saznanja”, piše Kukić, i da se rodi ova knjiga.

U njoj je objavljen Jesenjinov Crni čovek na ruskom, i prevodi ove pesme na srpskohrvatski jezik koji su pomenuti one noći: Miodraga M. Pešića, Slobodana Markovića, Miroslava Topića i Zvonimira Goloba. Na kraju knjige su Autobiografija, kratak tekst koji je Jesenjin napisao 1925. godine, Bilješke o Jesenjinu Zvonimira Goloba, i Sergej Jesenjin Izeta Sarajlića. Knjiga ima manje od pedeset strana.

Gvozdena garda: Sioran, Jonesko, Elijade objavljena je u pravom trenutku za temu o odnosu intelektual(a)ca prema fašizmu, jer uvek postoji nada da će je pročitati i neko od mnogih koji u fašizmu ne prepoznaju fašizam i shvatiti da je u krivu, i to nekako baš pred početak kampanje za ovoaprilske izbore, posle kojih su desno orijentisane stranke i pokreti postali deo srpskog parlamenta.

gvozdena_garda221-222_vv

Vladimir Dimitrijević, priređivač ovog izdanja, temu razvija pričom o fašističkoj organizaciji Legija Svetog arhangela Mihaila, o Gvozdenoj gardi, od osnivanja 1927. godine do kraja Drugog svetskog rata. O Gvozdenoj gardi, napominje u uvodu, kod nas retko ko zna, pa samim tim i o činjenici da su ideje ove organizacije bile deo mladosti tri rumunska pisca i intelektualca tog doba, i svetski slavna, Emila Siorana, Ežena Joneska i Mirča Elijadea.

Prva dva poglavlja su uvodna, ona su iscrpan i pregledan opis najvažnijih delova života Gvozdene garde, koja je Vladimir Dimitrijević napisao i životno i informativno, pa zaista i jesu uvod u tekstove koji slede a kojima se dokumentuju ideje, dela i vreme ove organizacije.

Cilj Gvozdene garde bio je duhovni preobražaj Rumunije. Završio se Prvi svetski rat, trećinu stanovništva su činile manjine, i država je nastojala da sprovede rumunizaciju stanovništva. Manjine su se okretale levici, pre svega komunistima, a u žiži široke netolerancije bili su Jevreji. Razlog je bio socijalni: ljudi sa sela dolazili su u grad i tamo na najboljim mestima zaticali strance, među kojima je bilo najviše Jevreja.

U toj i takvoj sredini pojavio se Korneliju Zelea Kodreanu. Na Pravnom fakultetu organizuje antilevičarska studentska udruženja, i stvara Bratstvo krsta. Policija ga hapsi i muči, pa on, da bi se osvetio za mučenje, na sudu ubija načelnika policije. Nacionalistička javnost smatra da je postupio ispravno, Kodreanu biva oslobođen i postaje toliko popularan da je na njegovu svadbu u Fokšanu došlo nekoliko desetina hiljada ljudi. Bio je mlad, snažan, konzervativan, religiozan, narodni sin, pa ga vole i seljaci i mlađi intelektualci. Jevrejska populacija se boji pogroma.

Osnivajući Legiju Svetog arhangela Mihaila, Kodreanuovi ciljevi su bili vlast, ali pre svega duhovni preobražaj Rumunije. “Mi se ne bavimo politikom i nismo se njome bavili ni trenutka. Mi imamo religiju, mi smo sluge vere. Njen plamen nas je obuzeo i njome smo obuhvaćeni. Služićemo joj do poslednjeg daha”, napisao je Jon Mota, jedan od Kodreanuovih pristalica.

Nosili su zelene košulje, simbol proleća i obnove, a grb im je bio rešetkasti krst koji je označavao i hrišćanstvo i spremnost da se za ideju robija. Legija svakom nudi, govorio je Kodreanu od prvog do poslednjeg dana ove organizacije, duhovni preobražaj. Na parlamentarnim izborima 1937. godine bili su treća stranka po snazi, a 1940. osnovali su Nacionalnu legionarsku državu koja je podsticala pogrom nad Jevrejima, neistomišljenicima i političke atentate.

Iz tekstova koji slede ove uvodne vidi se kako je sve to izgledalo u praksi.

Mladi Sioran, zaljubljen u Ničea, pisao je o Kodreanuovom životu pun divljenja. “Mali je broj onih ljudi, pa čak i u Nemačkoj, koji se više dive Hitleru nego ja”, napisao je. Roland Klark se u ogledu Preoblikovanje Rusije bavio odjecima ruskog Srebrnog veka u međuratnoj rumunskoj kulturi, dok je u eseju o antimasonstvu na rumunskoj desnici pisao o upotrebi teorije zavere u međuratnoj političkoj borbi, ali i u ratovima u kulturi. Među izvodima dnevnika jevrejskog pisca Mihaila Sebastijana je i stav Mirča Elijadea izrečen tokom zajedničkog ručka: “Više volim malu Rumuniju, bez nekih njenih provincija, ali sa očuvanom buržoazijom i elitom, nego proletersku Veliku Rumuniju.” Tekst o gnevu Ežena Joneska protiv legionarske “nosorogizacije” epohe, gnevu koji ga je opsedao i nakon što ga je ovekovečio dramom Nosorog, a moguće pre svih analiza dnevnika Mirča Elijadea o sudbini ratom zahvaćene Evrope koje je vodio u Portugalu dok je bio u diplomatskoj misiji Rumunije, dokumenti su o snazi i veličini Gvozdene garde čiji članovi su samo želeli dobrobit Rumuniji tako što će je očistiti od svake misli koja nije zasnovana na rodoljublju i veri, ali onakvima kako ih vide legionari.