Čitati zidove

Ponekad se, po povratku sa putovanja po uređenom ili uređenijem svetu, neki moji poznanici i prijatelji posluže „čistim fasadama, na kojima nema ni crtice“ kao ilustracijom reda i uređenosti javnog prostora, a implicitno i kvaliteta života. Pitanje zidova nikako nije tema koja se može svesti na crno ili belo, seći sekirom na ispravno i neispravno. Fenomen je mnogo složeniji, u njegovom korenu se nalazi činjenica da ljudi imaju potrebu da ostavljaju tragove u javnom prostoru, kao i činjenica da su za njega zainteresovani na sasvim različite načine. Jer, radovi utiču na oblikovanje prostora koji koristimo, a s njim i na naše navike i stavove – odnosno, to je ono zbog čega nas se tiču.

Beograd se nalazi na sasvim drugom kraju spektra od „čistog“ grada. Obilje najrazličitijih intervencija u urbanom prostoru podleže stereotipnom tumačenju – afirmativnom, po kome su one znak slobode i liberalnosti društva, i negativnom – po kojima su one znak kriminaliteta i bezakonja. Ipak, baš kao i „čist grad“, „išaran grad“ sam po sebi nije dokaz, već posledica šireg konteksta. U slučaju Beograda – konteksta strogih propisa neprimenjivih u praksi, odsustva procedura koje regulišu legalno oslikavanje, ceremonijalni pristup postupku uklanjanja samoinicijativnih intervencija, te lake dostupnosti fasada. Fasade su stoga postale zanimljive ne samo za zainteresovane grupe čije je delovanje neodvojivo od zidova u javnom prostoru, već i za mnoge druge koji su u izloženosti fasada prepoznali način da dosegnu vidljivost pred neselektovanom, masovnom publikom.

foto: andrijana danilović

KO ŠARA NAŠE FASADE

Među tradicionalno zainteresovanim za izlaganje radova na zidovima grada jesu ulični umetnici, muralisti i crtači grafita. Način na koji svaka od ovih grupa razume javni prostor i svoju ulogu u njemu, sasvim su različiti. Muralisti, kao najkonvencionalnija od skupina, fokusirani su na sliku u javnom prostoru kao na trajnu intervenciju, nastalu legalnim putem, uglavnom sa pretenzijama na monumentalne formate. Mural je u mnogim istorijskim i društvenim kontekstima, kao vid konvencionalne javne umetnosti, prepoznat i korišćen da reprezentuje dominantne narative trenutka, te je stoga čest i u društvima u kojima se ulična umetnost i grafiti drakonski sankcionišu.

Grafiti su se razvili potpuno nezavisno od formalnih umetničkih praksi, kao deo supkulture. Stilizovani ispisi, od sasvim jednostavnih do neverovatno kompleksnih, fascinantni su na nivou vizuelnog nadražaja, čak i kada sam ispis nije čitljiv. Ipak, grafiti ne nastaju da bi neupućenog posmatrača impresionirali veštinom kojom su izvedeni. Nastaju kao deo „igre“, svesno izolovani od formalnih dozvola i bez puno obaziranja na norme ponašanja ili pak mejnstrim ukus. Cilj igre je dosegnuti što nedostupnije tačke, pojaviti se na što očiglednijim mestima na kojima ilegalno crtanje deluje nemoguće, osvojiti što širi prostor – cilj je prestiž među drugim crtačima grafita. Drugim rečima, iako često vizuelno vrlo atraktivni, grafiti ne teže da sa širom zajednicom komuniciraju osim slanjem poruke „ja sam ovde“.

U okolnostima Beograda, gde su restrikcije, teorijski, stroge, a procedure za legalno delovanje neuhvatljive, ove grupe se prožimaju. Svi deluju polulegalno ili sasvim ilegalno, pristupaju zidu kao ključnoj tački svog rada, svako iz sopstvene pozicije, sasvim prirodno se neprekidno sudaraju, ali i neočekivano sarađuju.

Sa druge strane, ulična umetnost, ili murali, pojavljuje se na zidovima oko nas radovima koji koristeći slikarski postupak i imitirajući umetnost služe nekoj sasvim neumetničkoj funkciji. Navijači, opskurni politički pokreti, sitni preduzetnici, krupni preduzetnici i kompanije prepoznali su izloženost fasada kao dobar način da dopru do najšire moguće publike koja im iz bilo kog razloga nije bila sasvim dostupna. Iako je u odnosu na digitalne i elektronske medije zid u javnom prostoru vrlo arhaičan medij, jedno svojstvo čini ga uvek aktuelnim – njegova neizbežnost.

foto: andrijana danilović

Politički pokreti i organizacije preekstremne, nedovoljno relevantne ili naprosto nedovoljno podobne da bi bile vidljive u konvencionalnim medijima, potencijalnim istomišljenicima obraćaju se koristeći sredstva tipična za uličnu umetnost. Nekoliko stotina otisaka na zidovima, sa jednog šablona-matrice (stensila), ideju ili poruku koja iz bilo kog razloga ne uspeva da dosegne medije, mogu vratiti u opticaj makar na nivou razgovora o njoj, samim tim što je smeštaju u vidokrug desetina hiljada prolaznika koji na intervencije i ispise nailaze.

TOLE, LOPOVE

Čak i sasvim nestilizovani, ručni ispisi-poruke koje (zbog nedostatka reči koja bi stvorila jasnu distinkciju između njih i grafita) takođe zovemo grafitima, imaju nedvosmislen potencijal da učestalošću u javnom prostoru neku ne-temu, za široku populaciju, podignu na nivo prioriteta. Setimo se samo stotina i stotina ispisa „Tole, lopove“, koji su previranja u Fudbalskom savezu Srbije promovisali u temu koja posmatraču, neupućenom u srpsku dnevnu politiku, izgleda kao da okupira svakog stanovnika ove zemlje. Neznatno drugačijim vizuelnim sredstvom, upotrebom prepoznatljivog simbola, ali uz oslanjanje na isti mehanizam, tretirani su i protesti u Crnoj Gori. Kroz organizovanu akciju oslikavanja zastava, javni prostor je zasićen ilustracijom privida kategoričnog i uniformnog stava o temi.

Murali i strit art intervencije su u Beogradu neizostavan deo navijačke supkulture. Boje su se ispostavile kao izvanredno delotvoran metod u demonstraciji dominacije grupe u specifičnom prostoru. U kombinaciji sa reputacijom i delatnostima navijačkih grupa, obeležavanje teritorije čak i sasvim jednostavnim sredstvima kao što su prepoznatljive šeme boja vezane za klub, funkcionišu kao jasan signal čiji kraj je u pitanju, kao i efikasno sredstvo propagande. Jedna vrlo zanimljiva pojava na beogradskim zidovima su radovi grupe Grobarski treš romantizam. Iako u svojoj suštini navijačka propaganda, ovi radovi čine zanimljiv zaokret u odnosu na uobičajenu navijačku ikonografiju: „opasne“ momke sa kapuljačama i desničarski ideološki podtekst. Umesto tradicionalizma i ilustracija latentnog nasilja, ova grupa figurira kroz portrete ličnosti iz sveta kulture i javnog života, distancirajući se na taj način od uobičajenog imidža navijačke grupe kao čopora otpadnika, i etablirajući se kao grupa koja ne samo prihvata već i propagira vrednosti građanskog društva. Ovaj primer zapravo pokazuje moć serije (relativno) malih murala da oblikuju stav čak i neupućenog posmatrača o nekoj grupi ili pojavi, te da izgrade željeni imidž „gradskog i građanskog“ uprkos kolektivnom iskustvu i asocijacijama koje u našem podneblju kod prosečnog građanina izaziva reč „navijači“.

Beograd je dom još jedne pojave koja nije sasvim endemska, ali bi se moglo reći da se u njemu izuzetno dobro primila. Posmrtni portreti, kao vid divlje memorijalizacije u stambenim četvrtima i školskim dvorištima, dugo opstaju i izbegavaju uklanjanje zahvaljujući kombinaciji postepene normalizacije navijačkog „slikovnog osvajanja“ prostora naselja koje se manifestuje kroz „gledanja svog posla“ i strateško nezameranje, kao i oreola sakralnosti koji se gradi kroz estetiku portreta nalik nadgrobnim spomenicima. Lični čin žalosti ovim muralima-umrlicama se iz sfere intimnog prenosi u sferu javnog – i tu i ostaje, bez uzimanja u obzir stavova i potreba svih onih koji sa ovim divljim spomenicima svakodnevno dele prostor.

To da li je vrlo išarani Beograd prostor slobode i liberalnosti, bezakonja ili egzotični miks svega toga, i bez razmatranja zidova znaju oni koji u njemu žive. Ono što Beograd jeste neobičan je primer grada na čijim zidovima bez prekida traje rat za pažnju, rat za izlazak u prvi plan i rat za osvajanje novog prostora. Da li se taj novi prostor, fizički i metaforički, osvaja u ime neke progresivne umetničke vizije, propagande ili medijskog spina izvedenog sprejom i četkom, zavisi od situacije. Ipak, ono što je u svakom slučaju nepromenljivo jeste da se ti ratovi na zidovima vode zarad naše pažnje i zato se čini bitnim tu pažnju i dati. Ta pažnja nikako ne bi smela biti kurtoazan poklon, naprotiv, morala bi postati brana koja bi sprečila da se nezainteresovano oko navikne na neprihvatljivo, samo zato što nije obratilo pažnju.