Češalj, četka i makaze: Frizerka Ruža u istom salonu u centru Beograda pola veka ulepšava žene

Reporter portala „Vreme“ posetio je frizerski salon za koji kažu da „čuva duh starog Beograda“. Uprkos tome što nema jaku neonsku reklamu i „fensi“ enterijer, pun je žena koje Ruža već decenijama fenira, farba, šiša i stavlja minival. One dolaze iz svih krajeva Beograda – od Batajnice do Borče.

Kako je sve počelo?

Sada daleke 1974. godine donesen je u Skupštini Jugoslavije novi Ustav kojim su promenjeni odnosi u tadašnjoj SFRJ. Josip Broz Tito je proglašen za doživotnog predsednika, a Indija je izvršila prvu nuklearnu probu u pustinji u Radžastanu i postala šesta zemlja koja je izvela nuklearnu eksploziju.

U isto doba je i svršena učenica Frizerske škole u Beogradu Ruža Kojić na nagovor roditelja došla u frizerski salon u tadašnjoj Ulici 29. novembra, sada Bulevaru despota Stefana. I započela svoju karijeru koja traje do danas.

Ruža sada ima 71 godinu, zvanično je u penziji, ali i dalje svakodnevno iz Koteža dolazi u taj salon i na raspolaganju je mušterijama u popodnevnoj smeni. Kako kaže, šišaće i farbaće dok je „noge drže“. Ove godine navršava 50 godina rada u salonu.

Tri generacije mušterija

Razlikuje se od drugih frizerki po tome što kod nje dolaze zajedno na friziranje tri generacije žena – bake, majke i unuke. Takođe, jedna je od retkih frizerki koja najvećem broju klijentkinja zna imena, a pojedine dolaze i po nekoliko decenija kod nje. Ima i malobrojnih koje su joj mušterije od kada je počela da radi – punih 50 godina.

Otkriva da se tada gradio blok stambenih zgrada u blizini Hale „Pionir“, pa su žene, paralelno sa useljavanjem počele da dolaze kod nje i ostale joj verne do danas.

„Devojke koje sam tada šišala postale su majke, a potom i bake. Često se desi da dođu sa svojim ćerkama i unukama zajedno u salon“, naglašava Ruža.

Ne žali se, kaže da ima dovoljno posla i da je zahvaljujući ovom zanatu omogućila sebi i svojoj porodici egzistenciju.

„Ja kao mlada nisam želela da budem frizerka, to se desilo sticajem okolnosti. Starija sestra mi je bila frizerka, a ja sam više volela da radim u parfimeriji. Međutim, nakon završetka frizerske škole, na nagovor oca i obećanja da će nam otvoriti salon, pristala sam da počnem da se bavim ovim poslom. U to vreme je najveći broj frizera radio u državnim frizerskim firmama, a moja sestra je radila ‘Mimozi’. Ja sam u aprilu 1974. godine došla u ovaj salon koji je tada držala Biljana Vladulov, i od tada nisam izašla iz njega“, počinje svoju priču Ruža.

Razlike u frizurama

Kaže da je njena tadašnja „gazdarica“ bila stroga, ali da je ona samo doprinela da što pre savlada tajne frizerskog zanata i da počne samostalno da radi. To je i uspela, i nedugo zatim je postala partnerka Biljani, pa je počela da frizira sopstvene mušterije.

„Posao se razradio i zajedno smo provele 21 godinu, a zatim sam ja samostalno počela da radim. Imala sam samo dve, tri četke, to mi je bilo sve. Pošto gazdarica nije htela da ulaže u opremu, ja sam u početku bila prinuđena da ’ručno’ završavam poslove koje su u drugim salonima frizerke zavšavale uz pomoć opreme“, navodi Ruža.

Objašnjava da joj bilo potrebno godinu dana da usavrši zanat i da stekne samopouzdanje i za najzahtevnije mušterije.

Na pitanje koja je razlika u tome što je radila tada i sad, odgovara: „Velika je razlika. Sada uglavnom nose ravno, uvijaju kosu četkom i fenom, a pre smo isto sve radili uz pomoć viklera i pod ’haubom’. Uz osnovnu opremu sam pravila frizure, dok sada žene uglavnom peglaju kosu. Ogromna je i razlika i u preparatima, tada smo koristili domaće brendove i znali smo sastav svakog preparata, dok sada koristim uglavnom italijanske i ne znam gotovo ništa o njihovom sastavu“.

Koliko su komplikovana savremena hemijska sredstva ilustruje primerom da prilikom bojenja ne sme zajedno da koristi dva sredstva različitih proizvođača.

„Počne da peni i može da se desi da upropastim frizuru ili boju kose… Zato i koristim iste brendove za boju i hidrogen, dok se ranije o tome nije vodilo toliko računa“, predočava ona.

Ruža kaže da od ovog posla nikada nije moglo dobro da se živi, ali je uvek moglo da se „opstane, a nešto i da ostane“. Dodaje i da su ranije bili bakšiši veći, dok je sada kriza, pa manji broj mušterija čašćava.

Osvrnuvši se iza sebe na poslednjih 50 godina, naglašava da je najbolje doba bilo osamdesetih godina, kada se „imalo i moglo“.

„Bilo je najviše posla i najviše para. Bile su i po četiri žene u salonu, istovremeno smo radile. Dešavalo se da prođe i do 30 žena salonom u jednoj smeni. Sada se sve to znatno smanjilo“, navodi Ruža.

“Iznenade one od kojih najmanje očekuješ”

Kao period kada je imala ubedljivo najviše posla pominje period bombardovanja. Žene su dolazile da bi se šišale, ali i kako bi razmenjivale iskustva i probleme.

„Pričalo se, smejalo se i plakalo se. Te ekstremne situacije znaju da ujedine ljude i da mesta kao što su frizerski saloni budu neka vrsta ’ventila’, kako bi lakše prošle kroz teški period koji nas je sve snašao“, smatra sagovornica portala „Vreme“.

Nasuprot tome, najgore je vreme bilo tokom korone, kada je morala da zatvori radnju, a zatim i da uzme pomoć države kako bi poslovno preživela, pa zbog vraćanja tog duga sadašnji perod ocenjuje kao jedan od najtežih.

Na pitanje koji je glavni problem ovog posla, odgovara da je to slabo interesovanje za bavljenje ovim zanatom.

„Niko neće da bude frizerka“, žali se ona i napominje da ima odličnu saradnju sa salonima koji su u blizini, kao i da se često međusobno ispomažu.

Njene redovne mušterije su i žene koje rade u obližnjoj policijskoj stanici. Nekada u uniformi, nekada bez nje. I one su zadovoljne Ružiniom majstorstvom.

„Najviše mušterija iz policijske stanice imam kada su prijemi ili neke svečanosti. Tada ih je baš dosta“, kaže Ruža.

Komentarišući koje su žene najjbolje, a koje najgore mušterije – kaže da ne postoji nikakva generalizacija i da je svaka žena priča za sebe: „Postoje neke, za koje znam da nemaju, ali ne prave nikada probleme i ostave bakšiš. Postoje i one, za koje znam da su situirane, ne ostave ništa – a zakeraju. Ona za koju mislite da vam neće doneti – donese, a ona za koju mislite da hoće – ne donese. Iznenade one od kojih najmanje očekuješ. To je oduvek bilo, i biće“.