Čemu se smeje Đokonda

Pored toga što nesporno znamo ko je naslikao Mona Lizu, kolika je i gde se nalazi, kao i da je u pitanju ulje na dasci, znamo još i da nosi inventarni broj 779. Sve ostalo je predmet spora. Zahvaljujući donaciji jedne japanske televizijske mreže, tokom naredne godine biće iz krila Danon, gde se trenutno nalazi, premeštana u zasebnu odaju Luvra, kako bi posetioci mogli mirne duše da zaobiđu ostalih šest hiljada dela, uključujući i remek-dela Rafaela, Ticijana, Karavađa ili Velaskeza, i bace pogled na voljenu. Naravno, nešto više od toga bilo bi i tehnički nemoguće, pošto su pre tačno trideset godina poznatu sliku uzaptili iza neprobojnog stakla. Svake godine stručnjaci menjaju silicijumski gel koji održava temperaturu i proveravaju u kakvom stanju je drvo. Uz to, sliku je nemoguće restaurisati, a smatra se i da se ne može očistiti. Naime, Mona Liza je prilično prljava. Jedan istoričar umetnosti je krajem osamdesetih godina prošlog veka nagovarao kolege iz Luvra da se slika temeljno očisti, pošto je smatrao da njena zagonetnost leži upravo u patini koja se taložila vekovima. Ali nisu uspeli da pronađu restauratora koji bi hteo da se proslavi kao osoba koja je obrisala Mona Lizin osmeh.

Luvr godišnje primi pet i po miliona posetilaca, od kojih većina želi da vidi samo Leonardovo delo. Naravno, mnogi od njih inače ne posećuju muzeje ili nisu posebno zainteresovani za umetnost. Za četiri petine ispitanika u jednoj anketi iz 2001. godine najpoznatija slika na svetu bila je Mona Liza. Preostala petina opredelila se za Van Gogove Suncokrete, a potom i za Botičelijevo Proleće i Munkov Krik.

PORTRET JEDNE DAME: Pet vekova pošto je Leonardo otpočeo rad na ovom remek-delu, po milioniti put postavljamo pitanje: U čemu leži tajna Mona Lize? Mnogi istoričari, pesnici i obožavatelji tvrde da postoji nešto u samoj slici što dodiruje dubine duše i pobuđuje naše emocije. To je reputacija koju je slika stekla tek u doba romantizma. Jedan postmodernistički istoričar umetnosti smatra, međutim, da je Mona Liza toliko dominantna zato što, zbog svog pogleda i položaja, dominira nad posmatračem. Ona mnogo više gleda u nas nego što mi gledamo u nju. Mi smo predmet njene pažnje, a ne ona naše. Bilo kako bilo, kada posmatrate desetine ljudi koji se tiskaju kako bi iz što boljeg ugla sagledali čuvenu ženu, počinjete da verujete takvim teorijama i postavljate pitanje: ko je zapravo Mona Liza?

Pa, Mona Liza, barem pod tim imenom, nikada i nije postojala. Prema Vazarijevim Životima slikara, Mona Liza je portret Lize Gerardini, kćeri Antonmarije di Nolda Gerardinija i žena Frančeska di Bartolomea di Zanobija del Đokonda. Ako je ovaj podatak tačan, onda je Liza bila sasvim „obična“ žena jednog trgovca-skorojevića koji je u to vreme stekao znatno bogatstvo. Tek docnije postala je „Mona“, što je zapravo skraćenica od „Madonna“ (mia donna), ili moja gospa. Prema nekim drugim izvorima, na slici bi mogla biti prikazana čuvena Izabela Aragonska; Benedeto Kroče je širio uverenje da je u pitanju jedna napolitanska aristokratkinja, a dva novija Leonardova italijanska biografa opet smatraju da je to jedna druga napolitanska dama. U poslednja dva veka, javljao se povremeno i stav da nema potrebe tragati za stvarnom ženom, jer je slikar zapravo prikazao idealizovanu osobu – Portret jedne dame, kako sliku naziva istoričar umetnosti Martin Kemp.

Na pitanje kada je Leonardo naslikao svoje remek-delo teško je dati odgovor. Po svemu sudeći, Leonardo je rad na slici započeo negde između 1503. i 1506, mada Kenet Klark tvrdi da su prve skice nastale 1504, a da je slika dovršena između 1506. i 1510. godine. Po jednoj teoriji, postoje dve „Lize“: Leonardo je najpre naslikao portret i uručio ga njenom mužu (to je portret koj opisuje Vazari u Životima slikara); ali načinio je i kopiju na kojoj je izmenio određene osobine modela. Tu kopiju poneo je u Francusku kada se tamo obreo po pozivu kralja Fransoa I, i to je slika koja se danas nalazi u Luvru. Pošto ostavlja prijatnu mogućnost da neko nekada negde pronađe prvu verziju, teorija ima onoliko šarma koliko za nju nema dokaza. Svejedno se ne zna šta se sa slikom zbivalo nakon što je naslikana. Prema dostupnim podacima, najverovatnije je sliku kupio francuski kralj Fransoa I tokom Leonardovog gostovanja na njegovom dvoru, ili je sliku kupio od naslednika neposredno po Leonardovoj smrti.

MIT O LEONARDU: Mona Lizin osmeh postao je „zagonetan“ tek u devetnaestom veku, a smatra se da zagonetan osmeh krije nekakvu zagonetnu istoriju. Prema Vazariju, Liza se osmehuje naprosto zato što je zabavljaju muzičari i žongleri. U Leonardovo vreme slika se nije posmatrala kao remek-delo zbog osmeha, već zbog tehničke originalnosti, inovativnog položaja u kojem se nalazi model i zbog „vernosti prema životu“. Današnja popularnost nema mnogo veze s tim, već za njom treba tragati ne toliko u izgledu, koliko u istorijatu same slike.

Nužan, ali ne i dovoljan razlog za popularnost Mona Lize bilo je pretvaranje kraljevskih zbirki u javne muzeje nakon Francuske revolucije. S obzirom na značaj Pariza kao nezvanične prestonice Evrope tokom devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka, to je značilo da je slika bila lako dostupna priopadnicima evropske elite. No, Mona Lizi je za uspeh bio potreban mit o Leonardu. U osamnaestom veku je najpoznatiji slikar bio Vazarijev miljenik Mikelanđelo. Međutim, od kraja osamnaestog veka, Da Vinči je mnogo više privlačio moderne intelektualce, od Getea i Voltera Pejtera do Pola Valerija ili Sigmunda Frojda. Ipak, kult o Leonardu naučniku delo je ljudi koji nisu bili naučnici, već mahom pisci poput, recimo, Stendala. Što se preteranih priča o Leonardovom helikopteru i ideji letenja tiče, treba se uvek setiti i da je Žil Vern zamislio raketu pomoću koje se može odleteti na Mesec a da nikom ne pada na pamet da ga smatra velikim naučnikom. Moderna opsesija intelektualaca koji su smatrali da je univerzalizam znak genijalnosti – nasuprot industrijskom fahidiotizmu koji se razvija od XIX veka – našao je svoj simbol u Leonardu, renesansnom geniju. Ovaj mit još uvek deluje a naročito su ga zavoleli krupni kapitalisti, koji su spremni da plate ogromne sume za Da Vinčijeve rukopise. Najpoznatiji od njih, Lesterski kodeks, dostigao je cenu od pet miliona dolara prilikom prodaje fondaciji „Arman Hamer“, koja je rukopis preimenovala u kodeks Hamer. Njega je pre tačno deset godina za 31 milion dolara kupio Bil Gejts i još ga nije preimenovao u kodeks Gejts ili Majkrosoft kodeks. Kako stvari stoje, u slučaju naredne prodaje, cena će svakako biti mnogo viša.

VELIKI PREOBRAŽAJ: Naravno, samo univerzalni genije mogao je da naslika univerzalnu ženu. Veliki pesnik, romansijer i najuticajniji umetnički kritičar svoga doba Teofil Gotje, glavna ličnost u stvaranju kulturnog mita o femme fatale, ujedno je promenio postojeće predstave o velikoj Leonardovoj slici. On je i inače smatrao da slike i skulpture poseduju skrivenu moć, pa je, shodno tome, na više mesta u svojim delima, takve moći pripisivao i Đokondi koja se, prema njegovim rečima, „zagonetno osmehuje sa Leonardove slike, i koja, kako se čini, postavlja nerešive zagonetke zadivljenim vekovima. Njen pogled pun božanske ironije dovodi nas do nepoznatih zadovoljstava.“ Ove reči, prvi put artikulisane 1855, Gotje je ponovio u više navrata, naročito u Vodiču kroz Luvr za amatere iz 1867, utemeljivši tako novi mit o staroj slici. Već tada je Mona Liza stekla potencijal da postane arhetip; njena mera više nije bila istorija, nego večnost. Pa ipak, od utemeljenja mita do njegovog opšteg prihvatanja prošlo je nešto više od pola veka. Recimo da Bedekerov vodič za Pariz iz 1878. još uvek Leonardu posvećuje mnogo manje pažnje nego, recimo, Rafaelu. Ali, među pesnicima je postojao tajni savez. Englez Svinbern je Gotjeove ideje preneo u Englesku i Italiju, gde ih je oberučke prihvatio Gabrijel d’Anuncio, koji je u Italiji obnovio interesovanje za Leonarda. Potom su na Mona Lizu obratili pažnju veliki modernistički romansijeri Henri Džejms, Prust i Džojs. Visoka kultura je dobro znala za Mona Lizin osmeh. Ostalo je još samo da to saznanje dopre do ostatka sveta.

Strogo govoreći, tome nije doprineo nijedan pisac. Za stvaranje mita ipak je mnogo potrebniji bio lopov. Naime, u rano jutro 21. avgusta 1911. godine, Vićenco Peruđa, tridesetjednogodišnji dekorativni slikar došao je u Luvr. Bio je ponedeljak, neradni dan, i on je trebalo da obavi izvesne radove. Umesto toga, izvadio je sliku iz dekorativnog rama iz XVI veka koji je par godina ranije muzeju poklonila jedna grofica, smotao ju je ispod kaputa i mirno se udaljio. „Pti Parizjen“ bio je najtiražniji francuski dnevnik u trenutku kada je dva dana kasnije objavio: Mona Liza je nestala iz Luvra… ali još uvek imamo ram. Oko milion i po čitalaca ovih novina pratilo je priču o Mona Lizi iz dana u dan tokom tri sedmice. Gotjeove fantazije su konačno doprle do miliona izražene rečnikom novina: „Pred njom se osećate kao školarac pred kneginjom.“ Između ostalog, za krađu je neopravdano optužen Apoliner, a čitava afera je ubrzo dobila i političke dimenzije, jer su desničari, okupljeni oko ultranacionalističkog i antisemitskog časopisa „Aksion fransez“ optuživali direktora Luvra, koji je inače bio na strani Drajfusa, za jevrejsku zaveru. Medijska buka se ubrzo stišala kada je 14. septembra ubijen ruski premijer Pjotr Stolipin. Krajem 1913. godine priča je, pogotovo izvan Francuske, bila zaboravljena.

No, Peruđa je krajem iste godine seo u voz i sliku odneo u Firencu. Iako su Italijani bili ponosni što se slika vratila u postojbinu, ipak su morali da je vrate pravom vlasniku. Čitava afera je dalje doprinela njenoj popularnosti, jer su novine svih zemalja pomno pratile dešavanja. Tokom povratka u Francusku izložena je nakratko u Milanu i Rimu, gde su je videle desetine hiljada ljudi. U Parizu su je dočekale oduševljene mase. Vićenco Peruđa je osuđen na dvanaest i po meseci zatvora, a 1947. godine novine su izvestile o „smrti čoveka koji je ukrao Mona Lizu„. Krađa i medijska pažnja koja je usledila rodili su Mona Lizu kakvu danas poznajemo. Tako već u pariskom Bedekeru iz 1914. godine piše da je to „najpoznatiji ženski portret na svetu“.

GLOBALNA IKONA: Da, u izvesnom smislu, slika je bila rođena. Doduše, zamalo kao biće za smrt. Četrdesetdvogodišnji Bolivijac Hugo Unzaga Viljegas, hitnuo je kamen na Mona Lizu, neznatno oštetivši njen lakat i nahranivši uvek gladne medije. U dokumentacionom centru Luvra mogu se pronaći i tri velike kutije pune novinskih isečaka u kojima se izveštava o ovom događaju. Viljegasov kamen izazvao je, razume se, veću pažnju negoli brčići koje je 1919. genijalni Marsel Dišan docrtao na jednoj dopisnici reprodukciji Leonardove slike (dopisavši i čuvenu skraćenicu koja nešto govori o gospođinoj stražnjici). U međuvremenu su svoje pesme o Mona Lizi ispevali Kol Porter, Tino Rosi, Demis Rusos, Bob Dilan, Elton Džon i Karlos Santana, ali je najveću popularnost doživeo Net King Kol, koji je, kao što biva, skoro ponovio poznate reči Teofila Gotjea. U književnosti je Mona Lizin osmeh još ranije postao metafora za zagonetno, mistično ponašanje ili izgled žene. Sartr je, ne primer, poredio osmeh svoje bake sa Đokondinim osmehom, a jedan savremeni naučnofantastični pisac pretvorio je Mona Lizu u prostitutku iz Klivlenda. Iako nam zdrav razum govori suprotno, zahvaljujući kulturi, i visokoj i niskoj, Mona Liza koju vidimo u Luvru više ne pripada Leonardu i nebitno je da li je ikada bila Liza Gerardini. Istovremeno, i slikareva reputacija je eksponencijalno rasla, pa je čak dogurao dotle da je postao vođa Nindža kornjača, Rafaela, Mikelanđela i Donatela. Treba li reći da su autori ovog crtanog filma studirali istoriju umetnosti?

Popularnosti slike nije doprineo samo razvoj turističkih putovanja, na kojima je Pariz povlašćeno odredište. Uprkos protivljenju stručnjaka, sama Mona Liza je dva puta putovala i to oba puta iz političkih razloga, u Sjedinjene Države 1963. i u Japan 1974. godine, iako se prema međunarodnim sporazumima slike na dasci ne šalju u inostranstvo, jer su previše krhke. Arhitekta prve inicijative bio je Andre Malro, pisac i ministar za kulturu u De Golovoj vladi: „ona“ je plovila brodom u posebnom kontejneru koji bi u slučaju da brod potone izronio na površinu. „Uostalom, mornare možete pronaći na svakom koraku, a Mona Liza je samo jedna“, glasila je agrumentacija. Oko 12.000 ljudi dnevno dolazilo je da pogleda sliku tokom njenog boravka u Vašingtonu, a do kraja posete Sjedinjenim Državama primila je ukupno milion i šest stotina hiljada poseta. „Njujorker“ je ocenio da je Leonardu trebalo četiri godine da naslika poznati sfumato, dok je prosečnom posetiocu dovoljno svega četiri sekunde za posmatranje slike.

Deceniju kasnije, De Golov naslednik Žorž Pompidu dao je saglasnost da se Mona Liza pošalje u Japan, iako je samo dve godine ranije jedan mudri francuski ministar rekao: „Ne šalje se italijansko remek-delo da reprezentuje francusku kulturu u inostranstvu.“ Ministar odbrane nije, izgleda, znao da je kodirana poruka svetskog servisa Bi-Bi-Sija tokom Drugog svetskog rata upućena francuskom Pokretu otpora glasila: ‘La Joconde garde son sourire’ (Đokonda se još uvek smeje). Čovek nije razumeo da njegove kolege ne samo što su posetu u Japan dobro naplatili, već su odavno uverili svetsku javnost da je Leonardo postao počasni Francuz – a njegova Žokond proizvod francuske kulture. U skladu s tom ideologijom, siromašnim rođacima Francuzi su rado slali kopije – jedna od njih izložena je u Bugarskoj 1979. godine u zasebnoj sobi, a jedan vandal je čak pokušao da je ošteti samo da bi dokazao Marksovu tezu da se istorija ponavlja kao farsa.

Epoha takozvanih masovnih izložbi započela je sa Mona Lizinim putovanjima. Otpor ideji da je remek-delima potreban marketing zaista je velik, iako je današnjem posmatraču sasvim jasno da su Luvr i francusko ministarstvo kulture igrali ključnu ulogu u Mona Liza industriji. Izuzetna baza podataka o državnim muzejima zove se Đokonda, kao i časopis koji izdaje sam Luvr. Čak i u kafeu ispod piramide u Luvru ugledaćete poster na kojem Mona Liza u ruci drži kolačić po kojem je kafe dobio ime.

Drugi pravac njene „globalizacije“ su intervencije samih umetnika koji su uživali ogromnu popularnost, poput Dišana, Dalija ili Vorhola. Ali, i jedan i drugi su u svojim delima hteli da kažu da ona više nije umetničko delo, već popularna globalna ikona. Za Vorhola, ona je postala objekt potrošnje kao Merilin ili Elvis, ili čak Mao. Magrit na istoimenoj slici iz 1960. nije ni prikazao Mona Lizu, jer svako ionako zna kako ona izgleda. Vide se nebo, zavese i lopta sa prorezom u sredini: Da li su to usta? Osmeh? Vagina? Ili ironija na račun same zagonetke? Mona Liza kolumbijskog slikara Fernanda Botera dobila je 1978. karikaturalan i groteskan izgled, francuski slikar Žak Poarje naslikao je 1991. poleđinu slike gde restaurator skriva svoj doručak, a Japanac Murakami prikazao ju je pre nekoliko godina kao trudnicu.

Prisećam se jedne televizijske emisije u kojoj su se neki naši zemljaci koji žive u Parizu hvalili kako nikada nisu bili u Luvru. Kažu, stalno rade, a kad ne rade razmišljaju o Srbiji. Ali, za Mona Lizu, naravno, znaju. Danas je Mona Liza deo popularne kulture kao nijedna druga slika. Pre nekoliko godina napravljena je i reprodukcija od Lego kockica. Možete kupiti Mona Liza poster, razglednicu, značku, privezak, bedž, podlogu za miš; Mona Liza magnet za frižider; Mona Lizu na naduvavanje; Mona Liza sat; Mona Lizu koja puši džoint, reklamira sočiva ili Mona Lizu otvorenih usta kako reklamira zdrave zube! Počev od Džeki Kenedi, mnoge javne ličnosti bile su „monalizirane“, što zapravo znači da su fotografije njihovog lica umetane u reprodukcije poznate slike. Čak su i Moniku Levinski upoređivali s njom. Naravno, zbog inicijala.

Teorija o jednom metku odavno je mrtva: Vićenco Peruđa je ukrao sliku; Malro i De Gol su je iskoristili kao simbol francuske kulture; Dišan i Vorhol su je prisvojili kao simbol opadanja visoke kulture; štampa o njoj neprestano piše; jedni o njoj pevaju, pišu i šale se na njen račun; drugi pokušavaju da reše „zagonetku“. Ali svi su čuli za nju. Liza? Mona Liza? Đokonda? Neka gospođa? Svetovna bogorodica? Žena sa osmehom? Žena bez obrva? Globalna ikona? Neko bi mogao pomisliti da predmet ovakve potrošnje uopšte i nije slika, već neka velika zvezda, poznata ličnost iz sveta filma, mode ili muzike, ili član neke kraljevske porodice. Endi Vorhol je napisao da će u budućnosti svako moći da postane slavan za petnaest minuta. Liza je poznata pet vekova, a da pri tom nije mrdnula prstom. Možda se baš zato osmehuje.

Fenomen Den Braun

U novije vreme još veće interesovanje za Leonarda i Mona Lizu pobudio je roman bivšeg američkog profesora engleskog jezika Dena Brauna Da Vinčijev kod, preveden ove godine i na srpski jezik (prevod Nina Ivanović) kod Solarisa iz Novog Sada. Prema raspoloživim podacima, roman koji se na engleskom pojavio u martu prošle godine, do sada je štampan u preko 17.000.000 (sedamnaest miliona) primeraka, preveden je na preko četrdeset jezika i do sada je doneo zaradu od oko 200.000.000 funti – izraženo brojevima ili slovima, svejedno. Uz to, proveo je trideset sedmica na prestižnoj listi najčitanijih knjiga „Njujork tajmsa“, od toga četrnaest na prvom mestu. Radnja počinje strahovitim ubistvom kustosa Luvra u samom muzeju čiji leš policija zatiče u položaju sličnom Leonardovom Vitruvijevom čoveku. Zločin dovodi u vezu Roberta Lengdona, profesora simbolizma na Univerzitetu u Harvardu koji nosi neizbežni sako od tvida, i unuku žrtve, kriptologa Sofi Nevo. U potrazi za tajnom oni, zajedno sa milionerom istoričarem Lijem Tibingom, iz Pariza beže u London, uvek korak ispred policije i poluludog albina, „monaha“ iz reda Opus Dei koji je spreman da učini sve da oni ne pronađu Gral. Brza akcija često biva prekidana dugim pseudopredavanjima iz istorije religije ili umetnosti. Pre nego što priča zatvori krug u Luvru, čitalac je suočen sa nizom kodova, zagonetki, misterija i zavera.

U današnje vreme velikog uzleta kulturnog turizma, važan aspekt uspeha romana je i to što se priča odnosi na dela Leonarda da Vinčija. U potrazi ključnu ulogu igraju detalji sa tri njegove slike – Mona Lize, Bogorodice među stenama i Tajne večere. Mona Liza ne samo da nas posmatra sa korica knjige, već nam Braun objašnjava da je ona zapravo Leonardov autoportret kao žene, a da je njeno ime zapravo anagram za „Amon L’Isa“, što upućuje na oca i majku bogove u starom Egiptu (Amon i Isis), što se sve zajedno graniči sa totalnom nebulozom. Braunova revizionistička tumačenja Da Vinčija su iskrivljena kao i niz drugih informacija koje pruža. Recimo, njegove tvrdnje da je Leonardo primio na stotine lukrativnih narudžbi sasvim su neutemeljene.

Braun koristi dosta poznate zavere ponikle u zapadnoj kulturi: Vatikan, masoneriju, templare, Opus Dei, tajni rimokatolički red. Ezoterična učenja, misteriozna ubistva, Mona Lizin osmeh, tajna Svetog grala – dakle, niz opštih mesta – ovde su iskombinovani tako da je priča neprestano na ivici pucanja, kao i na rubu preopterećenosti ionako previše poznatim „teorijama“ i istorijskim istinama i lažima. Možda će ove reči podsetiti na Džejmsona, ali Da Vinčijev kod je za sada najozbiljniji kandidat da postane autentični kulturni izraz neoliberalizma, sa svim njegovim poigravanjima sa kulturnim mitovima i svetim vrednostima koje zapravo rezultuju u slavljenju potrošnje američkog pripadnika srednje klase za kojeg su Pariz i London (ne)dostižni san, a Luvr, Leonardo, Sitroen i Smart sinonimi za evropsku kulturu.

Bilo kako bilo, čarobne marketinške reči „zavera“ i „vrhunac“ nadahnule su mnogobrojne ljude da pođu u Pariz, London, Škotsku ili Rim, gradove i mesta u kojima se odigrava radnja romana, kako bi videli umetnička dela i gradske kulise koje gledaju njegovi junaci. Postoje čak i organizovane turističke ture, a jedan izdavač objavio je vodič Tragom Da Vinčijevog koda. Prava za snimanje filma otkupila je Columbia Pictures, režiser će biti Ron Hauard (poznat po filmu The Beautiful Mind), a scenarista Akiva Goldsmit. Kažu da će u glavnoj ulozi nastupiti Rasel Krou.

U čemu je trik Braunovog uspeha? Recimo da je sasvim jasno da se on namerno kreće glavnim tokovima ezoterije i istovremeno dobro, čak i poučno pokazuje da nijedna teorija nije mrtva. Koliko će čitalaca uvideti njegove pogreške? Pitajte ljude oko vas šta misle o Opusu Dei, ako su čuli za njega; kakve predstave imaju o templarima ili masonima; koliko ljube Vatikan; šta misle o Parizu i ko je najpoznatiji slikar… i shvatićete da će knjiga doneti obećavajući uspeh i srpskom izdavaču. Zavera, pseudoistorija i ljubavna romansa, kratka poglavlja i paralelne radnje – nije li upravo to savršen zločin?