Bosonoga i suncokreti

Pretpostavimo da uopšte ne postoji Džos Stoun (rođena 1987. kao Joscelyn Stoker), a vi pitate veštačku šta je moglo da sačuva Ejmi Vajnhaus (1983.) od „uspeha“ da se ulupa u takozvani Klub 27, slepu ulicu u kojoj su straćeni neki od najvećih talenata za koje znamo? Recimo, svakako bi pomoglo da je iz imućnije, bolje obrazovane porodice. Da su je najbliži zaštitili, a ne gramzivo razvlačili (otac je, recimo, nadgledao ugovore, majka se godinama nije razdvajala od nje), Ejmi verovatno ne bi postmodernom brzinom ponovila tragični sunovrat Dženis Džoplin, sažet u lucidni ovisnički uvid: “Svi moji prijatelji su mi na platnom spisku”.

Ostalo je ovim dvema damama u karijeri suštinski slično: disleksična engleska devojčica Džos zablistala u pravim dečijim takmičenjima (BBC), profi-ponude odvele su je u SAD već sa 14 godina, počela je da sarađuje s istinskim soul-muzičarima (Beti Rajt, Timi Tomas, Endži Stoun) koji su imali poneki hitić – dospeo i u kolekciju ploča njenih roditelja – i radili s čuvenim izvođačima. Nije igrala na sigurno da često obrađuje najslavnije numere, čak ni od svog uzora br. 1 Arite Frenklin. Rano je počela i sama da pravi pesme, producente birala nekomercijalnom logikom, a svetski poznati i gotovo anonimni uvek bi dobro obavili posao.

Nekim čudom, od debi-albuma „The Soul Sessions“ (2003.) publika je, ipak. masovno navalila na to i k’o na kuglanju Džos je krenula da ruši sve rekorde (tiraže, plasman na top-listama, nagrade, zarade…) za najmlađe i ženske izvođače.

Turneje po celom svetu

Posle trilinga visokotiražnih albuma („Mind Body & Soul“ 2004, „Introducing…“ 2007.) produžila je da radi puno i brzo, i u studiju i uživo, ne spuštajući nivo i sve joj je išlo de od ruke: izlet u rege, filmske i TV uloge, modne piste i reklamne kampanje, mnogo dobrotvornih akcija, turneja ispred „Rolling Stones“, pevanje (i improvizacije) uz rame Dž. Brauna, S. Vondera, Dž. Beka, H. Henkoka, Eni Lenoks, Džegera („SuperHeavy“)…

Iz tinejdžerskih godina izašla je kao vodeća bela soul-pevačica, ostavši normalna. Nije „princeza iz dobre kuće“ ali svoje probleme pretočila je u pesme, raskusurala se s diskografskim koncernom i uložila u sopstvenu firmu, pokrenula i malu fondaciju. Od 2014. za 6 godina turneje “Total World” planski je nastupila čak i u Severnoj Koreji i Siriji (ali otkazali su joj u Iranu), kod nas je prvi put bila 2016. na festivalu Nišvil, po običaju na bini bosonoga i bacajući suncokrete.

Foto: Wikipedia

Soul je muzika odraslih

Het-trik ovdašnje koncertne agencije Long Play – gostovanja „Skunk Anansie“, „Thievery Corporation“ i „Kraftwerk“ u 3 vikend-večeri pod vedrim nebom u Luci Beograd – nije se mogao nastaviti, posebno ne posle otkazivanja nastupa Dž. Stoun u Skoplju zbog nevremena. Soul je muzika odraslih, pa se oko 700 uglavnom srednjovečnih posetilaca (ulaznice 4.900-6.500d.) našlo u prenamenjeno/renoviranoj „Ložionici“ – deo ozloglašenog Beograda na vodi – tačnije u njenoj sali kalibra većeg kluba, dobro opremljenom prostoru uz sasvim običan lajt-šou/scenografiju i bez specijalnih efekata. Danak prvom „stajaćem“ koncertu na ovom mestu je preniska bina, na kojoj je korektan prateći bend u belom držao formaciju 4-3-2 (konvencionalni kvartet + 3 prateća glasa uključujući po 1 beli i muški + 2 duvača).

Razigrana bez koreografije

Vižljasta 34-godišnja plavuša rodila je troje, a usvojila četvrto dete, udala se za šire nepoznatog oca sve te dece, a dvoje najmlađe putuju s njom. G-đa Stoun izgleda bolje nego ikad, prirodno lepa i opuštena, i dalje hipi-stilizovana u šarenoj, lepršavoj midi-haljini bez leđa, zaraznog osmeha i nepokornih uvojaka, sa boricama od dobrog života i puno smejanja. U prvom delu su hitovi “Super Duper Love (Are you diggin’ on me?)” i “Fell In Love With A Boy” (rodno modifikovana od White Stripes), “4+20”, i standardi “Stoned Out Of My Mind” (Chi-Lites) i “Footsteps” (porodica Vomak). Prvi forsaž je “Mr. Wankerman”, zna se da počinje njenim propitivanjem „kako na Vašem jeziku zovete čoveka koji..?“ (nadam se da joj je neko iz prvih redova rekao – to je kod nas pre’cednik).

Ukupni zvuk je nažalost grub i pretrpan, potapa njen dragoceni raspon mecosopran/kontraalt; najjači trenuci večeri su upravo kad bend svira tiše i manje. Kako je Džos sama definisala, „disko je soul, samo brži“ pa dobijamo i disko-blokče (bez svetlucave kugle), ona je ionako razigrana bez koreografije.

Brzi novitet je “This Too Shall Pass”, znamo “Tell Me About It” i “Put Your Hands On Me”, sat i četvrt prođe i, normalno, traženje i bisiranje: njena omiljena i možda najbolja balada “Right To Be Wrong” (napisala je s Beti Rajt), pa duga “Some Kind Of Wonderful” za pozdrav. Valjda će doći još neki put, da njeno pevanje slušamo u još boljoj postavci.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!