Džos Stoun održala je koncert u „Ložionici", u sali kalibra većeg kluba, pred oko 700 uglavnom srednjovečnih ljubitelja soula
Pretpostavimo da uopšte ne postoji Džos Stoun (rođena 1987. kao Joscelyn Stoker), a vi pitate veštačku šta je moglo da sačuva Ejmi Vajnhaus (1983.) od „uspeha“ da se ulupa u takozvani Klub 27, slepu ulicu u kojoj su straćeni neki od najvećih talenata za koje znamo? Recimo, svakako bi pomoglo da je iz imućnije, bolje obrazovane porodice. Da su je najbliži zaštitili, a ne gramzivo razvlačili (otac je, recimo, nadgledao ugovore, majka se godinama nije razdvajala od nje), Ejmi verovatno ne bi postmodernom brzinom ponovila tragični sunovrat Dženis Džoplin, sažet u lucidni ovisnički uvid: “Svi moji prijatelji su mi na platnom spisku”.
Ostalo je ovim dvema damama u karijeri suštinski slično: disleksična engleska devojčica Džos zablistala u pravim dečijim takmičenjima (BBC), profi-ponude odvele su je u SAD već sa 14 godina, počela je da sarađuje s istinskim soul-muzičarima (Beti Rajt, Timi Tomas, Endži Stoun) koji su imali poneki hitić – dospeo i u kolekciju ploča njenih roditelja – i radili s čuvenim izvođačima. Nije igrala na sigurno da često obrađuje najslavnije numere, čak ni od svog uzora br. 1 Arite Frenklin. Rano je počela i sama da pravi pesme, producente birala nekomercijalnom logikom, a svetski poznati i gotovo anonimni uvek bi dobro obavili posao.
Nekim čudom, od debi-albuma „The Soul Sessions“ (2003.) publika je, ipak. masovno navalila na to i k’o na kuglanju Džos je krenula da ruši sve rekorde (tiraže, plasman na top-listama, nagrade, zarade…) za najmlađe i ženske izvođače.
Posle trilinga visokotiražnih albuma („Mind Body & Soul“ 2004, „Introducing…“ 2007.) produžila je da radi puno i brzo, i u studiju i uživo, ne spuštajući nivo i sve joj je išlo de od ruke: izlet u rege, filmske i TV uloge, modne piste i reklamne kampanje, mnogo dobrotvornih akcija, turneja ispred „Rolling Stones“, pevanje (i improvizacije) uz rame Dž. Brauna, S. Vondera, Dž. Beka, H. Henkoka, Eni Lenoks, Džegera („SuperHeavy“)…
Iz tinejdžerskih godina izašla je kao vodeća bela soul-pevačica, ostavši normalna. Nije „princeza iz dobre kuće“ ali svoje probleme pretočila je u pesme, raskusurala se s diskografskim koncernom i uložila u sopstvenu firmu, pokrenula i malu fondaciju. Od 2014. za 6 godina turneje “Total World” planski je nastupila čak i u Severnoj Koreji i Siriji (ali otkazali su joj u Iranu), kod nas je prvi put bila 2016. na festivalu Nišvil, po običaju na bini bosonoga i bacajući suncokrete.
Het-trik ovdašnje koncertne agencije Long Play – gostovanja „Skunk Anansie“, „Thievery Corporation“ i „Kraftwerk“ u 3 vikend-večeri pod vedrim nebom u Luci Beograd – nije se mogao nastaviti, posebno ne posle otkazivanja nastupa Dž. Stoun u Skoplju zbog nevremena. Soul je muzika odraslih, pa se oko 700 uglavnom srednjovečnih posetilaca (ulaznice 4.900-6.500d.) našlo u prenamenjeno/renoviranoj „Ložionici“ – deo ozloglašenog Beograda na vodi – tačnije u njenoj sali kalibra većeg kluba, dobro opremljenom prostoru uz sasvim običan lajt-šou/scenografiju i bez specijalnih efekata. Danak prvom „stajaćem“ koncertu na ovom mestu je preniska bina, na kojoj je korektan prateći bend u belom držao formaciju 4-3-2 (konvencionalni kvartet + 3 prateća glasa uključujući po 1 beli i muški + 2 duvača).
Vižljasta 34-godišnja plavuša rodila je troje, a usvojila četvrto dete, udala se za šire nepoznatog oca sve te dece, a dvoje najmlađe putuju s njom. G-đa Stoun izgleda bolje nego ikad, prirodno lepa i opuštena, i dalje hipi-stilizovana u šarenoj, lepršavoj midi-haljini bez leđa, zaraznog osmeha i nepokornih uvojaka, sa boricama od dobrog života i puno smejanja. U prvom delu su hitovi “Super Duper Love (Are you diggin’ on me?)” i “Fell In Love With A Boy” (rodno modifikovana od White Stripes), “4+20”, i standardi “Stoned Out Of My Mind” (Chi-Lites) i “Footsteps” (porodica Vomak). Prvi forsaž je “Mr. Wankerman”, zna se da počinje njenim propitivanjem „kako na Vašem jeziku zovete čoveka koji..?“ (nadam se da joj je neko iz prvih redova rekao – to je kod nas pre’cednik).
Ukupni zvuk je nažalost grub i pretrpan, potapa njen dragoceni raspon mecosopran/kontraalt; najjači trenuci večeri su upravo kad bend svira tiše i manje. Kako je Džos sama definisala, „disko je soul, samo brži“ pa dobijamo i disko-blokče (bez svetlucave kugle), ona je ionako razigrana bez koreografije.
Brzi novitet je “This Too Shall Pass”, znamo “Tell Me About It” i “Put Your Hands On Me”, sat i četvrt prođe i, normalno, traženje i bisiranje: njena omiljena i možda najbolja balada “Right To Be Wrong” (napisala je s Beti Rajt), pa duga “Some Kind Of Wonderful” za pozdrav. Valjda će doći još neki put, da njeno pevanje slušamo u još boljoj postavci.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Požar u Deliblatskoj peščari, za koji se nedavno tvrdilo da je pod kontrolom, i dalje se širi. Vremenska prognoza je za gašenje požara krajnje nepogodna. Koliko je hektara do sada zaista izgorelo i kolika je površina ugrožena?
“Nije narcisoidnost rezervisana samo za muškarce, međutim, ako imate moć – ekonomsku moć, poziciju u društvu – i narcisoidni ste, vi koristite tu moć. A muškarci su ti koji vekovima drže moć, novac i najbolje pozicije na poslu, pa njihova narcisoidna ličnost nanosi mnogo veću štetu”
Na filmu žene mogu biti heroine, majke, ratnice i naučnice, a da ipak nemaju šta da kažu jedna drugoj. Bekdel test jednostavan je kriterijum koji pita da li dve žene u filmu razgovaraju o nečemu drugom osim o muškarcu. Ipak, šokantno veliki broj filmova ne uspeva da ga prođe
Požar koji ovog leta šeta Evropom posetio je i Dugi otok u Hrvatskoj, iako važi za izolovano mesto. Delove koji su opisani u ovom tekstu, poput Parka prirode Telašćica, srećom, nije dirao
Nikola Kalinić prošao je buran put u odnosu sa navijačima i Crvenom zvezdom. Godinu dana pre isteka ugovora, završava igračku karijeru i ostaje u klubu kao pomoćni trener, ali ostaje pitanje ko je zapravo doneo odluku da je vreme za kraj
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Evropa i Srbija: Slučaj “Crvene zvezde”
Kako je fudbalski klub postao poslovno-politički projekt Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
