Bosanci protiv Kurda, u Norčepingu

Norčeping, Švedska

Priznajem, kada sam pošao u Švedsku, urednicima sam obećao neku priču sa Evropskog prvenstva za mlade. Međutim, mladi ispali, prilično neslavno (više zbog ponašanja nego zbog igre, mada ni ona nije bila za pamćenje), dnevne novine već sve objavile i objasnile… A urednici strogi, očekuju najavljenu „priču iz Švedske“. Pa, evo je… Nije baš ono što je obećano i dogovarano, ali novine su „živa stvar“, događaji nameću teme pa tako samoinicijativno odlučih da budem specijalni izveštač sa nesvakidašnjeg fudbalskog derbija u Norčepingu. Dobro, Švedi bi rekli „Noršoping“, ali da sad ne ispravljamo jezičke krive Drine, naši navikli na Norčeping pa neka tako i ostane. Elem, čujem od prijatelja da se igra derbi Četvrte lige, Bosna protiv Azeha, tima takođe nemale kolonije Kurda. Kažu, važna utakmica, Bosna ubedljivo vodi, u prvih 11 kola nanizala 10 pobeda i samo jedan poraz, sad počinje drugi krug, ako Bosna pobedi imaće 10 bodova prednosti i lepe šanse da uđe u Treću ligu, što je retko polazilo za nogom jednoj ekipi sastavljenoj (uglavnom) od izbeglica… U celoj Švedskoj u četiri grupe Četvrte lige igraju četiri ekipe pod imenom „Bosna“, ali ova je najuspešnija. Lider, aspirant za viši rang. Iskustvo ne fali, tamo negde sredinom devedesetih počeli od najniže sedme divizije a sad su pred promocijom u Treću…

ROŠTILJ, STRUJA, MUZIKA: Igralište negde blizu mora, lep teren, ima i semafor sa satom, „upravna“ zgrada sa svlačionicama u klasičnom švedskom stilu, od drveta. Ulaz preko pomoćnog terena koji je ujedno i parking, karta 40 kruna (nešto manje od četiri evra), mnogi ulaze na „Dobar dan“, ali čujem da imaju godišnje pretplatne karte, kao u kakvom velikom klubu. Još iz daljine se čuje prigodna muzika sa prepoznatljivim melosom, pojačalo tik uz mini-kiosk ispred koga se već dimi roštilj, doduše električni. Ćevape prevrće Aga Mlivić kao što je godinama vešto driblao protivničke igrače dok je bio fudbaler, prvo u svom rodnom Sijekovcu i Bosanskom Brodu a posle dugo u Švedskoj. Igrao, kažu, do 46… Upoznajem Kemala Šljoku, kažem da mi je prezime nekako poznato, on ćuti, ali drugari otkrivaju da je skroman pa krije da je sedam godina bio prvotimac zeničkog „Čelika“, igrao u onoj Prvoj ligi nekadašnje „Juge“, jednom stavio u džep i slavnog Oblaka…

„Njegov sin, Damir Šljoka, glavni nam je golgeter, igra centarfora“, referišu ljubazni domaćini a onda u poverenju otkrivaju da je Šljoka senior bio očajan kada je sin prvo odlučio da trenira košarku. Kažu, jedva ga „vratio na pravi (fudbalski) put“…

Na terenu obe ekipe, zagrevanje u toku, tu je i sudija, vidim i jednog mladog momka s blokom i olovkom u ruci, odmah se primećuje da nije ni „naš“ ni „Kurd“. Kažu, novinar lokalnog lista, derbi je u pitanju pa valja zabeležiti… Gledalište podeljeno, navijači ekipe „Azeh“ za koju uglavnom igraju Kurdi na jednoj strani, „Bosanci“ na drugoj. Atmosfera sportska, bez provokacija.

„Ako se i zakače na terenu, bar neće biti na verskoj osnovi“, primećujem neobavešteno.

„A, varaš se, ovi naši Kurdi su pravoslavci“, kažu mi domaćini. „Ali incidenata neće biti, toga nema ovde.“

Tek što sedosmo na „tribine“, odnosno klupe od kojih dve imaju po dva reda pa su oni koji sede na gornjem kao „na galeriji“ Bosanci dadoše gol. Prvi minut i već 1:0, strelac Armin Ugljanin… Ugljanin? Zvuči poznato a uskoro stiže i potvrda, sinovac nekadašnjeg fudbalera Partizana istog prezimena. Ubrzo isti igrač daje i drugi gol. Kurdi kao napadaju, ali golove daju Bosanci. Na 3:0 povisuje Šljoka u klasičnoj kontri i elegantnom završnicom u „jedan na jedan“ sa golmanom. Četvrti gol daje jedan crnokosi, ali vidim da nije „naš“: „To je Deni Johanson, jedan od nekoliko Šveđana u timu. Osnovu ekipe čine Bosanci, ali nismo ‘etnički čisti’. Jezik sporazumevanja je švedski. Samo se psuje na maternjem. Imamo i dva Albanca sa Kosova, pogledaj onog desnog beka pored koga ni muva ne može da prođe, imamo i jednog Grka, pa jednog Crnogorca, Bobana Backovića koji je stub odbrane, ali je danas, nažalost, povređen. I Kurdi imaju ‘strance’, vidiš onog sa trakom? To je Cupan, Hrvat, igrao dugo u Prvoj i Drugoj ligi kao profesionalac, sad se rekreira“, pričaju domaćini.

Srba i Hrvata u prvom timu trenutno nema, ali bilo ih je. Neki otišli u veće klubove, u potrazi za afirmacijom i boljom zaradom. U emigrantskoj koloniji u Norčepingu, koja ima oko 5000 ljudi, većinu čine Bošnjaci, ali suživot sa malobrojnim Srbima i Hrvatima je za primer. Vreme, kao i uvek, čini svoje. Mešoviti brakovi takođe, kao i ovo okupljanje oko fudbala… Svi imaju svoj klub, ali je „Bosanski“ u centru grada najveći, često tamo zajedno gledaju utakmice „naših“ reprezentacija…

„IGRALI“ I LOPOVI: Na poluvremenu 3:0 za Bosance, ali eto malera… „Crk’o Maršal“, što bi rek’o Nele Karajlić, odnosno ozvučenje. Ajd’ što nema muzike, može i bez nje, ali nema struje ni za roštilj. A gomila ćevapa čeka da se obrne. Po sistemu „ništa nas ne može iznenaditi“ vredni klupski funkcioneri vade odnekud rezervnu varijantu, roštilj na ćumur. Ko zna otkad nije radio, ali valja spasavati stvar. Malo ga ostrugaše, potpališe vatru i nastaviše tamo gde su stali…

Do kraja meča Bosanci daju četvrti i peti gol, Kurdi postižu počasni pogodak u 90. minutu. Kraj, 5:1, važna pobeda i 10 bodova prednosti. Na kraju lepa slika, svi na centru u koloni po jedan pa ruka ruci, sportski pozdrav svako sa svakim. Muka, međutim, tek predstoji: „Ne valja, ide sezona odmora, prvenstvo se prekida mesec dana, ovi naši će na razne strane, mnogi u zavičajnu Bosnu, nagojiće se… Prethodnih godina umalo nismo ispadali zbog katastrofalnog drugog dela“, kaže Mirsad Begović, rodom iz Trebinja.

Dok se čeka nova tura ćevapa (somun se podrazumeva), „blagajnica“ referiše da je prodato samo 77 karata… Nema ni za sudije (glavni dobija 1000 kruna, pomoćni po 600), ali i to je bolje nego ništa.

„S jedne strane, raduje nas da uđemo u Treću ligu, to bi bio veliki uspeh, ali doneće i brige jer će nam trebati mnogo više para. Izdržavamo se, uglavnom, od sponzora kojih je sve manje i dodatnih aktivnosti poput ovog bifea“, kaže Mirsad.

Dok se komentariše meč i perspektive za viši rang, fudbaleri izlaze iz svlačionice prilično ljuti: „Neko nas je ‘popalio’, odneo nam pare iz džepova, mobilne telefone. Izgleda da nije imao previše vremena jer nije prevrnuo sve, jedan imao 4000 kruna i ostale mu u džepu“, kažu igrači. Neko predlaže da se zove policija, drugi rezignirano konstatuje: „Zovite, da se brukamo, to je mogao da učini samo neko od naših…“

Uprkos krađi, počinje „treće poluvreme“. Tek je 21.00 a sunce još sija. Po savetu prijatelja valja se diskretno udaljiti jer će „doigravanje“ potrajati. Mrak nikako da padne, čuvene severnjačke „bele noći“ uveliko traju.

Izreka kaže „teško zemlji koja Bosne nema“, a ako je tačna, Švedska ne mora da brine. Ima četiri Bosne. Pa makar bile i fudbalske.